Nakon kolažnog viđenja svetske ekonomske krize u „Big short“-u i blago karikirane biografije Dika Čejnija u „Vice“-u, Adam Mekej se odlučio na jednu „all-star“ ansambl punokrvnu satiru na „kraj sveta“ scenario koja je svojom apokaliptičnom notom dovoljna da satirizuje i sve ono što joj ide pod ruku – političare, medije, internet, teh-mogule, ali i polusluđeni narod koji informacije o svetu oko sebe dobija sa opskurnih Jutjub klipova sa 25 pregleda.

U tome je dobio punu podršku velikog ekološkog mecene Leonarda Dikaprija koji je ovaj put umesto još jednog angažovanog dokumentarca posudio svoj zvezdani lik i glumačko delo ovoj fikciji koja je, zapravo, istinitija od većine dokumentaraca, jer pored neminovne propasti sveta u prvi plan prst upire u čoveka – „A šta si ti uradio da do toga ne dođe“? (Pa, postavio sam par tvitova i ostavio par lajkova, dovoljno?)


„Don’t look up“ zamišlja apokaliptični scenario koji nam je već odnekud poznat, džinovska kometa hrli ka Zemlji sa ciljem da izbriše s njenog lica svaki trag ljudske civilizacije, ono kao Stabakse, kladionice i Beograd na vodi, a ozbiljnost cele situacije razumeju samo profesor Mindi (Dikaprio – koji glumi osobu stariju nego što jeste) i njegova studentkinja Dibijaski (Lorensova – koja glumi osobu mlađu nego što jeste) koji se iz petnih žila ubijaju da objasne javnosti i američkom političkom establišmentu da nije u pitanju još jedan „doomsday“ scenario iz Majanskih skripata kakav se s vremena na vreme iz čistog egzibicionizma evocira u „Trećem oku“ ili jutarnjem programu Pinka.

Međutim, njihovi napori da čistom naukom objasne čovečanstvu da mu preti propast gube se u kakofoniji trivijalnih medijskih izveštavanja o raskidu popularne pevačice i najnovijem seks skandalu Bele kuće. Ovo je i najuspešniji deo filma koji na bolno precizan i crnohumoran način dočarava tragediju današnje internetsko-medijske simbioze koja pumpa u glave ljudi mulj i kaljugu banalnih poluinformcija zašećerenih dovitljivim doskočicama i usiljenim kikotanjem.

Kada pretnja postane ozbiljna i kada „shit hit d fan“, glavnu ulogu prezuma krupni kapital, kakva „elonmasovska“ figura teh mogula-boga (Mark Rajlans – već parodiran u seriji „Avenue 5“) koji celu situaciju pokušava da iskoristi za namicanje još kojeg dolara u svoju megaindustriju proizvodnje telefona.

„Don’t look up“ ambiciozno, ali ne uvek i uspešno, dakle, potkačinje satirom gotovo sve ono što stoji kao tumor na kičmi civilizacije, od oportunsitičkih političara, banalnom senzacionalizmu sklonih medija, internetskog meteža koji kvazičinejnicama samo stvara zbrku do krupnog kapitala koji po sistemu perpetum mobile jednu svrhu i smisao vidi u svom samoumnožavanju. Na neki način, kometa je u ovom filmu i simbol korone, njeno negiranje, relativizovanje, pretvaranje u agendu kakve duboke države za cilj kontrole ili pak depopulizacije Zemlje, pokušaj da se pretvori u zabavu, mimove i tik-tok klipove i jednu opštu devalvaciju naučne misli koja dolazi sa maksimom „mišljenje je kao dupe, svako ga ima“.

Međutim, film se previše gubi u svojim ambicioznim zahvatima nikako ne pronalazeći ton izmeći apokaliptične dramedije i „full-blown“ satire, dok Dikaprio i Lorensova ozbiljno i glumački zrelo iznose svoje likove frustriranih naučnika koji moraju da naviguju medijskom scenom, ostali likovi su parodije, stereotipi ili karikature, od Stripove kao beskrupulozne predsednice Amerike, do Džone Hila kao njenog nesposobnog, a uvredljivo navalentnog sina/šefa osoblja.

Međutim, iako je film na pola puta između satire i ozbiljne komične apokaliptične drame, ono što je uznemirujuće je da je dosta realniji od filmova kao što su npr. „Deep impact“ ili „Armagedon“, nekako mi se čini da bi se čovečanstvo, suočeno sa ovakvom situacijom, upravo ovako ponašalo, od negiranja i teorija zavere do pravljenja mitinga u čast „gledanju u patos“ dok sa neba šljašti smrtna presuda.

Slobodan Novokmet