Last night in Soho možda je najslabiji film Edgara Rajta u poslednjih 10 godina, ali i nešto slabiji film Edgara Rajta i dalje je film o kome vredi pisati, analizirati ga i naći načine da se u njemu uživa, jer ako ništa u pitanju je vizuelna gozba koja napaja sva čula i sve senzacije u organizmu.

U ovom filmu Rajt donekle napušta svoje osobene trejdmarkove kao što su furiozno-dinamična montaža i iskričav smisao za crni humor i prelazi na pastiš žanrova kombinujući uticaje nekoliko reditelja i filmskih motiva, od ekspesivnog đalo stila Darija Arđenta, preko Tarantinove sposobnosti da omažira i rekontekstualizuje epohu (Once upon a time in Hollywod), do Šjamalanove atmosfere iz Šestog čula ili psihološke trenzije Stanara ili Repulsion-a Romana Polanskog. Jer ovaj film je sve to zajedno, a i još ponešto preko toga. 


Prateći Eli, hipersenzitivnu devojku sa kakvim nadnaravnim čulom za onostrano, koja odlazi u London da studira modu, Rajt načinje motiv “ribe izvan vode”, u ovom slučaju nevine i pomalo psihički labilne devojke nostalgično zagledane u retro šarm 60-ih kao svoj uzus stila i identiteta, čiju nevinost odjednom psihofizički preti da proguta megalomanski velegrad (što je motiv koji imamo i kod Refna u filmu Neon Demon).

Bežeći iz prebučnog studentskog doma prepunog površnih i partijanju sklonih koleginica, Eli se useljeva u arhaičnu sobu kod stare kućevlasnice u Sohou, gde za trenutak pronalazi udbno gnezdo za svoju fetišizaciju 60-ih godina sving Londona, ali samo dok njena osetljiva priroda ne počinje da u vidu vizija “prima signale” iz prošlosti i pred sobom aktivno ovaploćuje i projektuje sudbinu devojke Aleks koja je pre 50 godina pokušavala iz iste te sobice da se probije na londonsku umetničku scenu, nalazeći samo kaljugu razvratnog i bludnog velegrada.

Rajt načinje dosta tema u ovom metažanrovskom ostvarenju, koje iako koketira sa hororom ipak jasnije funkcioniše u ravni hiperstilizovanog psiho-trilera sa elementima drame, epohe i “ghost” horora. Film strukturom neobično podseća na Stanara R. Polanskog jer imamo devojku koja ulazeći u novi stan biva opsednuta i na neki način preuzima identitet prethodne stanarke potpuno se saživljavajući sa njenim životom u prošlosti, što Rajtu pruža mogućnost za neke lepe, skoro linčovske scene integracije dva lika kroz prostor i vreme. S druge strane tu su tarantinovska potreba da se sitnim “isteregovima”, muzikom, scenografijom i kostimom s jedne strane omažira epoha 60-ih, isprva na jedan nostalgično-glamurozan način, a kasnije i na jedan brutalno osvešćujuć način, kao vrsta opomene da prošlost nikada ne treba slepo romantizovati. Horor tu i tamo štrcne u vidu stilizovanog nasilja Darija Arđenta koje se dešava u svetu Šestog čula, tj. gromoroznih vizija koje proganjaju našu junakinju, ali ne na realističan već rajtovski ultrastilizovan način.

Dakle, fetišizacija epohe, misterija koja spaja prošlost i sadašnjost, klaustrofobija jedinke izolovane u svojoj glave slutnjom šizofrenije, hipersenzitivne vizije i italijanska sklonost preterivanju u vidu noževa koji bljeskaju u polutami u ogledalima (ogledala = takođe jak i sveprisutan motiv) i imamo film koji je na neki način i priča o identitetu, opiranju seksualnosti, i misterija, i traktak o prošlosti i tome kako oblikuje našu budućnost, i jedan skoro kičasti horor festival muzike, scenografije i orkestracije slike i zvuka u mrežu filmski sugestivnih utisaka.

Na kraju, ne može se reći da je Rajt sasvim ubo poentu, filmu fali malo koncentracije u smislu odluke šta se od svega ovoga zapravo htelo, jer ne zadovoljava nijedan žanr ponaosob. Čini se da neke stvari ostaju nerazjašnjene, npr. priroda Eline psiho-osetljvosti, i ostaje žal za nešto intrigantnijim preokretom na kraju koji se ne vidi iz aviona, ali i pored svega toga, Rajtov film je bombonjera sa stotinu različitih ukusa kojima se svaki filmofil može oblizivati u nedogled, čak iako mu na kraju pripadne muka.

Slobodan Novokmet