Treće veče Indirekt festivala preklapa se sa utakmicom između Srbije i Portugala u Lisabonu. Njima je potrebna pobeda ili makar nerešen rezultat da bi se plasirali, nama samo pobeda dolazi u obzir. I ja to nisam mogla da gledam. Možda je i bolje.

Veče počinje u klubu koji deluje prazno, dok momci obučeni u vrlo, vrlo interesantne kostime pripremaju svoje instrumente. Gledam u svoj raspored, momci se zovu azza & kapale, baš tako, malim slovima. Kostimi su im kombinacija nečega što bi Marc Bolan obukao tokom zlatnih godina glam rocka i odežde za nekakav viteški turnir. Frontmen Aleksandar Petković, u daljem tekstu azza vrlo brzo skida jednu od rukavica, a potom i ogrtač. Očešljan je kao mladi Bowie, ali našminkan kao Brandon Lee u filmu „The Crow“, sve uz ’bajagi tetovažu na stomaku gde je velikim slovima ispisano „КАФАНА ЈЕ МОЈА СУДБИНА“.

Ako ste očekivali glam, metal, hard-rock prašenje i ludačku distorziju - Ovaj bend, na prvu loptu, poseduje isti taj WTF šarm kao i Avalanches, uz povremenu dozu ozbiljnosti ATR. Jedino što nedostaje je da prostorom prođe osoba u grotesknom kostimu papagaja, a’la „Frontier Psychiatrist“. I to je super. Slede vrlo neobične interpolacije pesama Roze poza, Tome Zdravkovića, te neki originali. Dok sam se okrenula, bilo je toliko publike da je ostalo veoma malo mesta za fotografisanje. To ipak nije sprečilo neke ljude da luduju ispred bine. Posle gromoglasnog aplauza, momci se vraćaju na binu i izvode još jednu numeru, „Pčelica“, sa svog prvog albuma. Mi bismo ih slušali još, ali nema vremena.

Reklo bi se da su se mnogo iskusniji recenzenti ogrešili o ovaj bend, misleći da članovi nisu dovoljno uvežbani i da pesme nisu kompletne. Hmmm, ne stiče se utisak da je tako. Naprotiv. Eksperiment je eksperiment, tu pravila nema.

Posle petnaestak minuta pauze na binu izlaze vitki gitarista, korpulentni basista, te maskirana pojava koja peva na makedonskom jeziku i pleše nešto između moonwalka i salse. Posle prve numere, maske više nema, a pred nama je underground legenda Vasko Atanasovski – ovoga puta bez gitare i sa novim bendom, 21 vek. Ovde nema ni bubnjeva, zvuk je više pop nego rock, ritmovi zovu na ples, dok su tekstovi nešto manje mračni i cinični od prosečnog zvučnog zapisa Bernays Propagande (čiji je takođe osnivač). 


Frontmen je uz svoju zaraznu pozitivnu energiju ovog puta sa sobom doneo i punu flašu vina u kojoj se nalazi nešto bezbojno. Definitivno nije vino, ali on izgleda može da popije količinu koja bi ošamutila prosečnog afričkog kopitara. Odlično je raspoložen, flertuje sa zvaničnom fotografkinjom festivala.

Vasko je tokom nastupa više puta pričao o svojim tobožnjim prijateljskim odnosima sa Aleksandrom Vučićem. U momentu koji ne bi bolje smislio ni neki od doajena domaćeg glumišta rekao je da mu se predsednik Srbije obraća u trenucima kad mu je najteže. Da li dele i onu brlju iz flaše? To bi objasnilo mnogo stvari u disocijalnoj politici ove države. Posle još jednog doooobrog potezanja čuli smo i da je jedan, nespecifikovani album Tome Zdravkovića našem makedonskom prijatelju broj trinaest na spisku najboljih alternativnih albuma svih vremena.

Na binu je bačen jedan navijački šal. Nisam 100% sigurna čiji, ali imam utisak da nisu ni Zvezda ni Partizan. Vasko pita za rezultat utakmice između Srbije i Portugala, u nekom trenutku nastaje mukla tišina kad saznajemo da Portugal, očekivano, vodi. Vasko nas obaveštava da treba da verujemo u Srbiju, ko god je vodio.

U mali prostor u nekom trenutku ulazi Bojan Slačala (Artan Lili, Stuttgart Online), što ne bismo znali da nas Vasko nije obavestio o tome jer je čovek očigledno želeo da bude incognito. Njegov makedonski saborac silazi sa bine i dolazi da mu poljubi ruku – barem je tako izgledalo. Bojan ga snima sa istim žarom sa kojim mi fotografi jurimo njegovu suprugu. Njihov dirljivi momenat zajedno ubrzo prekida Vaskova ponovna fascinacija nasumičnim ljudima u publici, ples sa ovim, ples sa onim.

Ovoga puta nije bilo ljubljenja sa publikom, u skladu sa dobom korone. Pre dve godine na Huteneniju Vasko je poljubio - mene. Da nije bilo jedne lepe večeri u drugom gradu mesec dana kasnije to bi bio moj poslednji poljubac sa bilo kakvim muškarcem. Ovako je nesrećnik koji je imao tu čast bio neko s kim definitivno nisam u srodstvu, a Vasko – koji mi je vrlo lako daleki rođak - nastavlja da flertuje sa zvaničnom fotografkinjom, gotičarkom u PVC pantalonama kojoj sve vreme pozira. 

Moj raspored, pak, kaže da moram da jurim na Lenhart Tapes Orchestra, u veliku salu. Urednik je rekao da će ovo biti veoma atraktivan nastup i da je Vladimir Lenhart oko sebe okupio fantastične muzičare. Već posle nekoliko taktova to je apsolutno jasno. Na polumračnoj bini sam Lenhart za svojim pultom, povremeno u koncentraciji, a povremeno naizgled u transu, podseća na pronalazača u svojoj laboratoriji koji je na putu da otkrije nešto što će promeniti sve. I ne možemo reći da njegov prvenac to nije učinio. Sve pozitivne kritike su bile više nego opravdane, a muzičari koje je okupio za živo izvođenje svojih kompozicija su vrsni poznavaoci kako klasike, tako i svega pod world music ambrelom: Nikola Urošević i Tomislav Marijanović (The Cyclist Conspiracy), Dragan Mihajlović (Triko) i violinistkinja i vokal na prvih nekoliko pesama, Tijana Stanković (Rođenice, Argo, Hyperion Ensemble i mnogi drugi). Ovo će, bez sumnje, biti najposećeniji nastup na celom festivalu.

Tijana Stanković je kombinacija gotovo hipnotišuće harizme i ozbiljnosti koja ne izostaje čak ni kada peva bizarne stihove pesme „Kurvin vodenjak“, deset godina starom viralnom video snimku dobijenom okretanjem pesme „Ljuljaj me, sudbino“ Vere Matović naopačke. Mlada žena sa pozamašnim znanjem etnomuzikologije i nastupima sa tucetom orkestara koji se bave improvizacijom peva stihove poput „Kravo, stiže ti jedan notes“ kao da su to najdirljivije reči koje su ikad krasile neku izvornu melodiju.

Vaš autor posle ovoga, pak, mora da izađe napolje i propusti deo pesme „Baresha“ gde je glavni vokal bila Zoja Borovčanin (Lira Vega). 2011. godine sam rekla da neću moći mirno da umrem sve dok neko „Kurvin vodenjak“ ne bude izveo uživo. Da li je ovo poslednji dan mog života?

Na sceni sa bendom je sada pevačica tradicionalne muzike Svetlana Spajić, čija biografija bi bila duža od ovoga članka. Iskusna i potpuno u svom elementu zagreva atmosferu do usijanja, razgovara sa publikom. U velikoj sali u tom trenutku ima više posetilaca nego što ima mesta na kojima je dozvoljeno sedenje, a ispred bine pleše nekoliko desetina onih najveselijih. Njihov improvizovani podijum isprva zaudara na znoj, a onda se neko setio i špricnuo pozamašnu količinu parfema. U pojedinim momentima aplauzi i vrisci sa sedišta uspevaju i da nadjačaju bend. Za bis, nažalost, nema vremena i Svetlana nam obećava da ćemo nju, Vladimira i ostale slušati ponovo.

Sala se, nažalost, prazni. Kao i na drugim festivalima, postoji publika koju zanima samo muzika sa elementima folklora, pa čak i ovakvog. A sledeći bend na spisku je kultni Presing koji je, priča se, na par koraka od izdavanja petog studijskog albuma i shodno tome spremili su nekoliko novih numera. Dok sedim na levoj ivici bine gde sam pobegla od gorepomenutog znoja saznajem da smo nekim čudom pobedili Portugal sa 2:1. Sumnjam da u ovoj sali to ikoga zaista zanima. Ono što bi, pak, zanimalo ove koji su ostali da čuju bend, jeste da sam načula da ispred levog mikrofona treba staviti vodu „za Zoju“. Hmmm, da li to znači da će Zoja Borovčanin nastupiti i sa Presingom? 


Hoće. Na čitave dve pesme. U skladu sa direktivom organizatora festivala video snimci ne mogu da se kače, što je predani drug sa kamerom saznao tek posle festivala i morao da ukloni više desetina uradaka. Za sad ćete morati da mi verujete da nove stvari Presinga zvuče fenomenalno, i pored problema sa zvukom koji su pratili bend tokom gotovo celog nastupa. Kulminiralo je kad je Vladimiru Markoviću crklo pojačalo. Osoblje Indirekta je pokušalo da učini nešto, da bi se ispostavilo da nema druge opcije nego da se sa sprata donese drugo. Sve to vreme, frontmen Zoran Radović sedeo je na mestu koje sam napustila kako mu ne bih smetala. Legitimaciju na kojoj je pisalo ARTIST skinuo je još na početku nastupa – nekome bi to možda bilo paradoksalno, ali ima smisla: šta će jednom umetniku koji deluje u toliko različitih formi bilo kakva identifikacija?

Kako je problem rešen i nastup krenuo u pravom smeru ono malo publike se oraspoložilo, kao i sam Radović. Njegovi šamanski pokreti i hipnotički vokali, u kombinaciji sa savršeno sinhronizovanom gitarom, ritam sekcijom i flautom, bili su nešto poput malog rituala za one koji umeju da cene spoj muzike i poezije. Ono, kako možeš da budeš fan alternative, a da ti se ne dopada ovaj bend? Pfft.

Nažalost, ovaj nastup koji sam najduže čekala ne mogu da ispratim do kraja jer želim da ispoštujem makar poslednjih par pesama Cactus Fields koji odjekuju sa sprata. Trojicu tinejdžera iz Gornjeg Milanovca sam fotografisala kada su nastupali na Samitu nesvrstanih u septembru 2020. i u sećanju su mi ostali kao beskrajno simpatični i veliki entuzijasti. Na spisku izvođača Indirekta su dodati poslednji, umesto hrvatske atrakcije nemanja. i ovo je, svakako, jedan od najznačajnijih trenutaka u njihovoj dosadašnjoj karijeri. I, kao što je to slučaj sa veoma mladim bendovima, celo njihovo društvo je tu da ih podrži. 

Neko mi skreće pažnju na momka u prvom redu koji drži komad papira na kojem piše „KAKAV DAN ZA BITI BAS <3“ Fotografišem ga. Par minuta kasnije njegov improvizovani transparent leti kao papirni aviončić, pravo u ruke basiste Davida Tadića. Ništa lepše nego kad društvo veruje u tebe – a David, bubnjar Novak Ilić i fantastično raspoloženi frontmen Đorđe Dabić to i te kako znaju. Ne libe se da improvizuju. Đorđe ima sve one tipične guitar hero momente, komične izraze lica i, na kraju nastupa, pošto je ponovo stavio svoje naočare, izleće na binu i zasmejava svoju publiku pozama u fazonu Elvisa i Travolte.

Festival ima čast da zatvori Gazorpazorp - miljenici lokalne štampe i kritike, a ako je sudeći po najvećem delu publike i mojoj opservaciji iste na pet različitih događaja, i gomile devojčica. Možda bi nekoga ovo odbilo, čak i uplašilo, ali ja mislim da je i te kako super ako se tinejdžerke zatreskaju u malo starije momke i preko njihove eklektične muzike počnu da upoznaju lokalnu scenu i bendove koji su je inspirisali. Jedino što je tu zaista strašno jeste što sam izgubila čepove za uši, a te devojčice vrište li vrište.

Sledi tornado, trinaest numera koje su zapalile „Amerikanu“ u gluvo doba, gotovo ceo opus benda. I, kao i uvek, sinhronizovani su do perfekcije. Basista Miloš Đerković je nešto energičniji nego inače i ovoga puta je daleko skloniji egzibicijama od solo gitariste Damjana Nedelkova kojeg obično moram da jurim sa fotoaparatom. Bubnjar Nikola Bajčetić i frontmen Jasmin Rastić ovoga puta nisu zamenili ličnosti – jedan udara po svojoj skalameriji kao da će je potpuno razbiti, drugi peva okružen parom. Devojčice i dalje vrište, reklo bi se da im je omiljena stvar „Moja devojka“. Pitam se zašto. Basista benda azza i kapale pokušava da se popne na binu, ali ga obezbeđenje u tome sprečava. Pod je lepljiv od prosutog piva. Na momente jaka, na momente slaba svetla samo upotpunjuju doživljaj. Nisam bila na Arsenal festu, bila sam sprečena da gledam nastup Gazora na Dev9t zbog privatnih obaveza, ali ovo je peti nastup kojem sam imala sreću da prisustvujem za manje od godinu i po dana i ovaj bend je sve bolji i bolji. I, s obzirom na to da su članovi manje-više hodajuće enciklopedije muzike, savetujem vam da se raspitate za vinil izdanja njihovih EP-ja. Ovde ima mnogo, mnogo toga da se čuje za šta kompjuter i CD player jednostavno nisu dovoljni.

Nastup je prekinut samo u jednom trenutku, da se publici saopšti da se Srbija kvalifikovala za svetsko prvenstvo u fudbalu. I bend i publika skandiraju. Ako se dobro sećam zauralala sam: „Piksi bog!“ nesrećnom Damjanu ispred nosa i on apsolutno ima pravo da kontaktira Vaska Atanasoskog i da me izbace iz počasnog kluba asimilovanih Makedonaca.

Nešto posle jedan ujutru Gazorpazorp se poklanja publici. Dobro su se oznojili i još jednom trijumfovali. Mislim da je vreme za istu ovakvu dobru salu, ali za termin koji neće biti u trećoj smeni. Oni „Amerikanu“ mogu da napune i u devet, nešto o čemu bi mnogi muzičari koji mogu i očevi da im budu mogli samo da sanjaju.

Ovo beše jedan fantastičan, fantastičan festival a fotografije sa poslednje večeri možete pogledati ovde.

izveštaj i fotografije Iva Tanacković
_______
sve izveštaje i galerije sa ovogodišnjeg indirekta možete naći ovde