“Naopačke” je prilično neobičan strip serijal, iz nekoliko razloga. Prvi je taj da su se dva potpuno različita strip umetnika ujedinila da kreiraju ovaj strip:

1. Luka Enoh, najpoznatiji po epsko-fantastičnom serijalu Dragonero, klasičnog italijanskog strip stila;
2. Rikardo Krosa, Italijan koji je dugo eksperimentisao sa stilom dok nije razvio svoj sopstveni, nalik na mangu, zbog čega je intenzivno sarađivao sa manga izdavačima.

Zbog ove neobične fuzije, Naopačke je jarkih boja, vrlo detaljnog crteža, i pomalo ubrzane radnje. Dijalozi su koncizni, bez preteranog razvlačenja.

Druga neobična stvar je sama postavka stripa, koja nas in medias res uvodi u priču, a onda polako objašnjava šta se izdešavalo i kako.

U pitanju je gravitacija koja se bukvalno obrnula za svu organsku materiju na Zemlji, i ljudi su počeli ili “padati na plafon” ili “padati ka nebu”, u svemir. Oni koji su bili te sreće da se nekako zadrže, snalaze se kako znaju i umeju – hodajući po plafonima, držeći se za bandere dok ih “obrnuta gravitacija” vuče ka nebu, kupeći hranu i alate sa poda koji je iznad njih. Da zlo bude veće, pojavila se grupa fanatika koja hvata preostale ljude i baca ih na nebo, zato što čvrsto veruju da je Bog odlučio da pošalje sva živa bića kod sebe.

Treća neobična stvar, ako se uzme u obzir druga, je sam crtež. Pomenuo sam već detaljan crtež, koji je u Naopačke zaista impresivan. Verujem da većina nas nikada nije posmatrala svet naopačke, kako bi nešto moglo izgledati odozgo, kakve bismo sve poteškoće imali kada bismo se samo mi okrenuli. Enoh i Krosa su očito odradili domaći najbolje u svojoj generaciji i pružili perfektnu “naopaku” perspektivu, do tada neviđenu – sem u pojedinim starijim stripovima, ali ne toliko detaljnu kao u Naopačke.

Nažalost, kod ovako nesvakidašnjeg izdanja mora postojati neka bitna falinka, a to je u ovom slučaju sama priča i njen tok (šta drugo). Previše je zbrzana, ponekad se prekratko zadržavajući na bitnim, emotivnim momentima, likovi se u mnogim situacijama ponašaju potpuno neprirodno. To je naročito vidljivo u Naopačke 1, gde nas samo sprovedu na brzaka kroz ceo strip, i završe ga bez nekog naročitog cliffhangera. Naopačke 2 je malo bolji, uvodi se mnogo akcije, čak i krvi, napetih situacija, sa opasnim cliffhangerom. Ali i dalje je sve to pomalo zbrzano i nedovoljno dobro istraženo.

Sve u svemu, imam utisak da su autori želeli prevazići svoje tehničke granice, što su po mom mišljenju i uspeli, ali na uštrb same priče i njenog razvitka.Uprkos svemu ovome, radujem se trećem delu, jer se čini da autori primećuju svoje greške i da će Naopačke 3 biti još bolji od drugog. Sudeći po ritmu izdavanja, Naopačke 3 bi trebalo da izađe krajem ove godine u Italiji, a kod Čarobnjaka ubrzo nakon toga.

Dušan Prvački