Iako Dina Denija Vileneva, za razliku od Linčovog, prestilizovanog i šljokičastog pristupa ispunjenog galerijom grotesknih likova, u kojoj sam u mladosti znao da uživam kao „čudnom“ zamalo kultnom filmu, ima niz prednosti, ipak hendikepirana je i pokojom manom.

Prvo prednosti – takozvani world building je skoro pa besprekoran, lokacije, kostimi, scenografija, sve deluje autentično, opipljivo, opaljeno suncem i peskom, svaki brod deluje kao da je tu pred glumcima, izgrađen od „čvrstog“ materijala a ne CGI hokus-pokusa, svaka mašinerija deluje kao da je tu vekovima, nagrižena vremenom, i ovo je jedan od prvih SF-ova gde se specijalni efekti mahom i ne vide i ne primećuju. „Slow-burn“ pristup sa elementima umetnute ekspozicije odbiće neke nestrpljive gledaoce, ali je u suštini neophodan da bi se kontekstualizovao i konstruisao kompleksan Herbertov univerzum, i nije mi mnogo smetao dajući utisak gledanja jedne svemirske Igra prestola operete, pre nego spektakla prenetrpanog akcijom i efektima.

Uopšte mi je simpatičan taj retro-futuristički vajb iz 60-ih koji zamišlja napredne civilizacije koje imaju svemirske brodove veličine gradova, ali plemensko ili monarhističko udruženje u kome postoje monarsi i dvorljani, i religijski kultovi, a nema medija, pop-kulture i društvenih mreža. S te strane, poruke da je ovo zapravo priča o američkom kolonijalizmu, imperijalističkoj eksploataciji dobara trećih zemalja pomešana sa religijskom alegorijom o Hristu-spasitelju sasvim je lepo i nenapadno iz kadrova iščitljiva.

Takođe, muzika Hansa Zimera hipnotišuće je efikasna, iako ne sasvim pamtljiva. 


Mane se, makar za mene, tiču nekolikih stvari, od koji je prva slaba „memorabilnost“ nekih scena i momenata, što će reći slabo mi se šta trajno urezalo u memoriju kao scena koju ću pamtiti i osnovni utisak mi ostaje nekako globalan u bojama pustinje, rđe i sivila. Tu je Linčov nešto bizarniji pristup ipak bio delotvorniji, jer su neke scene iz njegove „Grand parade“ filma ipak i do dan-danas nenadmašno pamtljive (na pamet mi pada način na koji je Bene Gesserit mistik-žene načinio ćelavim, ili kada Pol prolazi test sa „rukom u kutiji“ koju bukvalno vidimo kako se prži i dezintegriše).Galerija likova daje utisak neiskorišćenosti ponekog od njih, Dejv Bautista jedva da je u filmu i jedva da se kontekstualizuje kao neki vrhunski zlikovac, Stelan Skarzgard, koji je odlično maskiran u vojvodu Vladimira Harkonena dobija premalo vremena na ekranu iako deluje kao lik koga želimo da gledamo više (s tim u vezi film je trebalo da ima rejting R i da vidimo nešto krvi u borbama).

Šalame izgleda fizički nedoraslo za ulogu, ali se vadi određenom emocionalnošću koju nosi u pogledu (Timoti je i dalje sjajan glumac, iako je počeo da me nervira pokušajima da postane modni trejblejzer na crvenim tepisima), a dobra je ideja okružiti ga sve samim mačo tipovima kakvi su Brolin i Momoa, koji još više kontrastiraju njegovu pojavu. I na kraju, osnovni problem svega tiče se toga da pravi naslov filma Dune – part one otkrivamo tek kada film počne, ta informacija vešto je skrivana od nas sve ovo vreme. Znalo se da nije u pitanju kompletna ekranizacija, ali ostalo je pod velom tajne koji deo prvog romana je zahvaćen ovim filmom i koliko priče će pokriti, a ispostavilo se da se film prekida tek kada se zahuktao i ostaje da visi kao tek dvoipočasovni trejler ili tizer za glavne događaje koji tek treba da uslede, a koje je pitanje da li ćemo ikada i kada videti, jer čak i ako ovaj film doživi kakav finansijski uspeh, što je malo verovatno u vreme pandemije, do sledećeg nastavka može proći i pet godina. To iskustvo gledanja ovog filma čini kao da ste prisustvovali maloj obmani, ili piramidalnoj shemi, ako vas dovoljno odgleda „Part One“ dobićete „Part Two“.

Slobodan Novokmet