Slavimir Stojanović Futro: Kad god se osetite malim, setite se da je ceo univerzum u vama
Helly Cherry
Slavimir Stojanović Futro jedan je od najpoznatijih beogradskih grafičkih dizajnera. Rođen u Beogradu 1969. godine, studirao je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, HDK – Visoku školu za dizajn na Univerzitetu u Geteborgu u klasi prof. H. C. Eriksona, i Likovnu akademiju u Ljubljani.
Radio je u agencijama Sači&Sači, Kompas Design, Arih Advertising, Communis DDB. Danas ima svoj studio „Futro Design“, čiji je kreativni direktor. Autor je serije dečjih slikovnica „Avanture Singi Lumbe“. Realizovao je veliki broj projekata za kulturne institucije poput JDP-a, Muzeja primenjene umetnosti, Muzeja savremene umetnosti, Narodnog muzeja, Kulturnog centra Beograda, Zvezdare teatra itd.
Smatra se odgovornim za podizanje standarda ne samo u Srbiji, već i u celoj istočnoj i Centralnoj Evropi. Kako je lepo kad se jedna takva veličina nađe pred vama. Unapred znate da je ugodan, prijatan i zanimljiv razgovor zagarantovan.
Vaš prvi susret sa umetnošću?
Moj gluvonemi stric Uglješa bio je izuzetno talentovan crtač. Moj ujak Nikola takođe. Njihovi crteži, pogotovo oni nastali u detinjstvu, bili su mi prvi uzor i putokaz ka olovci i papiru. Bio sam fasciniran i veštinom i idejama.
Vaša najomiljenija umetnička dela?
U mladosti su na mene najviše uticali kubistički Pikaso, Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn, verovatno jer sam te njihove izraze doživljavao kao dizajn. Ali, najveću likovnu inspiraciju oduvek nalazim u radovima tamnoputog njujorškog umetnika iz osamdesetih, Žan Mišela Baskijata.
Ko je na vas izvršio najviše uticaja?
Uticaj velikih jugoslovenskih ilustratora poput Mirka Ilića, Duška Petričića i Jugoslava Vlahovića ostavio je dubok narativni trag na moj kreativni izraz, ali je najveći, takoreći presudni, uticaj izvršio profesor Hans Krister Erikson na Visokoj školi za dizajn u Geteborgu, koji mi je približio skandinavski funkcionalni minimalizam.
Kako su tekle vaše studije? Možete li da izvučete ono najzanimljivije – čemu vas je svaka škola naučila?
Škola mi je dala platformu i vreme da se bavim razvojem svojih veština, koje sam sticao uglavnom van formalnih okvira fakulteta. Definitivno je činjenica da sam bio izložen drastičnom kontrastu između života i studija tokom raspada Jugoslavije u Beogradu i života i studija u Geteborgu, u Švedskoj, obeležila taj formativni period koji i dan danas ima veoma važno mesto u mojem svakodnevnom profesionalnom životu.
Dizajnersku karijeru počeli ste kao art direktor u S-Timu Bejts Sači&Sači Advertajzing Balkans (S. Team Bates Saatchi&Saatchi Advertising Balkans). Radili ste za značajne klijente poput Sonija, Mercedes Benca, Koka-kolu... Kako je izgledao tada vas prosečan radni dan? Odakle su navirale ideje? I koje su to ideje bile…
Taj period se odvijao po povratku iz Švedske u razvaljenu zemlju, posrnulog društva, bez svetle budućnosti, opterećenu neverovatnom ekonomskom inflacijom i odlivom visoko obrazovanih mladih ljudi u inostranstvo. U tim okolnostima pokušavao sam, kao i svi drugi u mom položaju, da se pretvaram da je sve savršeno u redu, zagledan u svet i u advertajzing festivale na kojima sam srećom redovno pobeđivao, pa je to dodatno pojačavalo osećaj kompletno paradoksalnog života. Sve to nije moglo da se preživi bez obilatih potoka alkohola koji je tekao kroz čitavu moju generaciju, tako da se mnogih svakodnevnih detalja i ne sećam, što je bio i cilj te alkoholne vežbe.
Osvojili ste mnoge značajne međunarodne nagrade (oko 300, ako ne i više)… Znam da nije zahvalno izdvajati, ali koje su vam najdraže? Na koje ste najviše ponosni?
Veoma sam ponosan na Nagradu za životno delo koju sam dobio od UEPS-a (Udruženja za tržišne komunikacije Srbije) pre par godina i koja je kruna svih napora za dostizanje kreativnih visina na međunarodnim i lokalnim festivalima i takmičenjima. Ali, možda najvažnija nagrada je privilegija da predajem mlađim kolegama na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
Krajem devedesetih radili ste godinu dana u Ljubljani, kao kreativni direktor firme „Kompas Dizajn“. A potom i u sopstvenom studiju Futro, narednih skoro deset godina. Kako je bilo živeti i raditi u Sloveniji - u odnosu na našu zemlju?
Kompletno drugačije. Dizajn je tamo integralna tekovina civilizacijskog razvoja društva, kod nas je dizajn eksces koji retko ko ozbiljno shvata i adekvatno plaća. Slovenci žive da bi radili, mi radimo da bismo živeli.
Vašeg „potpisa“, da se tako izrazim, ima svugde: u umetnosti, književnosti, Narodnom muzeju (što me najviše raduje), muzici… Šta vas od svega toga najviše ispunjava, koja vam oblast najviše „leži“?
Najbliskiji su mi projekti u kojima mogu da ostvarim najveći idejni, estetski i kulturni uticaj. To su uglavnom pro-bono projekti u oblasti kulture, ali je poslednjih nekoliko godina u moj „Futro Design“ studio počela da se sliva velika količina komercijalnih projekata redizajna ambalaže iz prehrambene industrije, korporativnog brendinga i vizuelnih identiteta, na kojima se takođe trudim da ostvarim kulturološki uticaj na društvo.
Da… To su možda najvažniji projekti sa početka karijere koji su mi olakšali da uspostavim ime na kulturnoj mapi Beograda, a takođe su prepuni anegdota o kojima će pre ili kasnije biti napisana jedna knjižica.
Objavili ste autobiografski roman „Devet“ na engleskom. Svaku priču ilustrovao je drugi umetnik. Recite nam nešto više o tome: kako je knjiga nastajala, ko je sve radio ilustracije…
Objavio sam ga prvo na srpskom, doživeo je svoje deveto izdanje. Englesku verziju sam napravio zbog svojih prijatelja u inostranstvu. Knjiga je nastala sa željom da se moja nesvakidašnja iskustva i sticaj okolnosti podeli sa što više ljudi kojima bi knjiga mogla da bude od pomoći, da prestanu da se plaše života, da rizikuju, da žive nadahnuti i inspirisani za stvaranje boljeg života i sveta. Ilustracije je radilo mojih 47 prijatelja i kolega, ilustratora, fotografa, umetnika i dizajnera iz čitavog regiona, tako da je ispalo da sam, bar na ovom projektu, ponovo ujedinio Jugoslaviju.
Moja ćerka Nađa je glavna inspiracija za knjigu. To je poklon za njen rođendan, koji se pretvorio u hit knjigu za svu decu. Prošle godine (2020) izašla je druga knjiga iz serijala „Avanture Singi Lumbe“, pod naslovom „Singi Lumba i Kockasta planeta“, u izdanju Lagune. Cilj je da u narednih nekoliko godina napišem i ilustrujem bar deset ovih knjiga. Sav autorski prihod ide deci bez roditeljskog staranja širom Srbije.
Recite nam nešto više o časopisu studenata vizuelnih komunikacija „Plima“, čiji ste urednik. Kad je i s kojim ciljem pokrenut, ko je sve pronašao svoje mesto međ njegovim koricama…
Cilj časopisa „Plima“ je da pokuša da dočara kolika i kakva količina talenata za vizuelne komunikacije izlazi godišnje iz mnogih umetničkih škola u Srbiji. Nadam se da će se taj projekat nastaviti i u budućnosti.
Vlasnik ste kreativnog servisa Futro. Čime se servis bavi i ko su vam klijenti danas?
„Futro Design“ je studio za kreativne komunikacije sa klijentima kako u regionu tako i u Evropi i Americi. Naša specijalnost su vizuelni identiteti, brending, ambalaže, pozicioniranje, slogani i kampanje. Više se može saznati na futrodesign.com.
Vaši su radovi deo kolekcija u muzeju Pompidu u Parizu, Muzeju umetnosti i reklame u Hamburgu i u Muzeju plakata u Varšavi. Koji su to radovi i kako ste se osećali kada su vam javili da su vaši radovi ušli u ove prestižne muzeje?
U tom trenutku ste lakši od vazduha, znate da ste deo svetskog dizajnerskog vrha, ali je tu najvažnije što pre se vratiti radu i nastaviti ono za šta ste rođeni, a to je da drugima bude bolje… i lepše.
Danas ste jedan od najpoznatijih beogradskih dizajnera. Kako se oseća čovek koji je za života postao legenda?
Sve to lepo i laskavo zvuči, ali tajna je u konstantnom napredovanju, spolja i iznutra. Svakim danom sve više shvatam koliko malo znam.
Šta poručujete mladima?
Kad god se osetite malim, setite se da je ceo univerzum u vama.
Više o Slavimiru Stojanoviću možete videti na: http://www.slavimirfutro.com/
Razgovor vodila Tamara Lujak