„Her“ je film proslavljenog reditelja iščašenih i bizarnih indi naslova kao što su „Biti Džon Malkovič“ i „Adaptacija“ – Spajka Džounzija. U ovom filmu, Džounzi prvi put snima po sopstvenom scenariju, odmičući se od predloška svog stalnog kolaboratora Čarlija Kaufmana, međutim stilski i tematski ostajući na tragu začudnog, pomalo pomerenog, ali i izazovnog. 

Iako tema filma „Her“ deluje jednostavno, njena suština je mnogo kompleksnija i ima za cilj da se pozabavi modernim problemima današnjice kao što su otuđenje ljudu i eri visoke tehnologije, sve veća zavisnost od kompjutera i interneta, problemi u komunikaciji i razumevanju u ljubavnim vezama. Radnja filma prati usamljenog pisca Teodora Tvomblija (Hoakin Finiks) koji u iščekivanju razvoda od supruge sa kojom je proveo ceo život egzistira u jednoj praznoj ljušturi dnevnih rutina koje mu ne pričinjavaju nikakvo zadovoljstvo. Tračak sreće u njegov monoton život unosi nov kompjuterski operativni sistem koji dizajniran po principima veštačke inteligencije ima sposobnost da uči, razvija se i funkcioniše kao samostalan entitet. Izabravši da mu se njegov operativni sistem obraća ženskim glasom, Teodor uskoro započinje čudnu, netipičnu, ali vrlo ispunjujuću romansu sa programom koji se sebe nazvao – Samanta i kome glas pozajmljuje Skarlet Johanson. Međutim, kao i u svakoj vezi i ovde će ovaj netipičan par ubrzo naleteti na prve probleme koji će ih naterati da preispituju prirodu svog odnosa.

Džounzi u filmu „Her“ prvenstveno hoće nešto da kaže o problemima savremenog sveta koji se previše oslanja na tehnologiju time zaturavši u sebi tragove ljudskog, humanog i čovečnog. Zato nije i neobično što se odlučio da svom glavnom junaku Teodoru da posao da piše tuđa pisma i razmenjuje lažne emocije sa desetine stranaca, dok sam nije u stanju da konkretizuje sopstvene. Komunikacija sa kompjuterom postaje surogat ljudskih odnosa, bezbedna odstupnica od veza koje samo donose bol i patnju. Tehnologija je linija manjeg otpora – tu su četovi, mejlovi, mesendžeri, bezbrojne mogućnosti internet voajerisanja, međutim u celom tom bućkurišnom univerzumu različitih sadržaja i buljenja u svoje displeje, ljudi sa zaboravili da gledaju jedni druge, da odgovore na ljudski kontakt i emociju, i uzvrate na isti način. Otud je i ambijent koji Džounzi bira za svoj film takav – hladan, prostran, siv i beživotan, sa bojama koje dopiru samo od neonskih reklama, sa naizgled beskrajnim prostranstvima stambenih i poslovnih zgrada koje simbolišu distance među ljudima. Odluka da se film snima delom u Los Anđelesu a delom u Šangaju bila je izvrsno rešenje da se atmosferi da futuristuički šmek.

Iako se u suštini bavi odnosom čoveka i tehnologije, film „Her“ je zapravo jedna romantična ljubavna priča koja kao premisu ima „ljubav sa preprekama“ i osim upliva tehnologije u svakodnevicu pokušava da načne i temu komplikacija koje nastaju u vezama kada se dva partnera, koji očigledno gaje emocije jedno prema drugom, distancijarju na svakom drugom planu – intelektualnom, fizičkom, mentalnom, ali i kada postoji zadrška koja tera partnera da u odnos unosi smutnju, sumnju i nelagodu. U takvoj postavci stvari trijmfuje gluma dva glavna aktera. Hoakin Finiks je izvrstan kao Teodor, pomalo zbunjeni i razočarani melanholik koji nije siguran šta bi od života, a Skarelt Johanson svojim hrapavim i bogatim glasom apsolutno uspeva da nadomesti fizičko neprisustvo i učini odnos između Teodora i Samante živopisnim, opipljivim i verodostojnim.

Na kraju možemo reći da je film „Her“ jedno originalno ostvarenje koje se bavi važnim pitanjima modernog doba i savremenog čoveka. Iako nije radio sa velikim budžetom, naprotiv, Spajk Džounzi specifičnom esetikom, osvetljenjem i jednistavnim eksterijerskim rešenjima uspeva da odmakne film od svakodnevice i smesti ga u blisku budućnost, a dobra gluma glavnih aktera daje filmu autentičnu emotivnu notu koja vezu između čoveka i programa čini bližom i verodostojnijom nego što neki drugi filmovi čine sa likovima od „krvi i mesa“.