Nećemo početi ovaj osvrt činjenicom da se film dešava u vreme Božića a da su šume i dalje zelene i da nijedan listak nigde nije opao. Međutim, ne svrstava samo to ovaj film u domen fantazije, donekle je i fantazija odakle je reditelj Dejvid Loueri iskopao iz sebe ovakav osećaj za atmosferu i vizuelizaciju sa dosta prosečnim budžetom od 15-ak miliona dolara.

Ništa u njegovoj karijeri nije upućivalo na to da ima u sebi bilo kakvu viziju. Ali krenimo redom. The Green knight je posle koronskog odlaganja došao do nas sa pedigreom jednog od iščekivanijih filmova ne samo studija A24 nego i uopšte, ali sama činjenica da je iza njega A24 govorila nam je da se nećemo suočiti sa banalnim žanrovskim ostvarenjem već sa nekom vrstom prevrednovanja žanra, što može biti mač sa dve oštrice, ili otići u hermetičku pretenziju, ali pak zaista dati nešto unikatno i neviđeno. Publika se podelila negde po polovini, ali reklo bi se da je pretežan utisak da smo dobili jedan spor, preterano „arti“ pristup epsko-fantastičnoj temi i generalno jedan dosadan film.

Međutim, kao što kaže pesma „nije sve tako crno“. Ko očekuje epsku makljažu u stilu Ričijevog ili čak Ovenovog kralja Artura, može odmah nalevo krug i napolje iz zgrade, ko očekuje legendu iz Arturovog kolopleta priča i mitova ispričanu prizemnijim, zlokobnijim stilom filma The Witch ima se čemu nadati.

Baziran na epu Sir Gawain and the Green Knight film pokušava, koliko je god moguće, da se odmakne od herojskog, poletnog epa o hrabrosti, viteškoj časti i pregnući i da ne ispriča priču o junačkoj avanturi iz narodne poezije, o putovanju sa preprekama koje se savladavju na putu do časti i viteške slave. Na neki način ovo je postmoderno čitanje jednog klasičnog epa, dekonstrukcija vizije o vitezu koji, zapravo, nema nijednu vitešku vrlinu, ali koji pokušava da stekne slavu na putu koji će mu obezbediti ili smrt ili besmrtnost.

Sam Zeleni vitez koji božićnog dana dolazi pred kralja Artura nudeći nejgovim vitezovima izazov da mu zadaju udarac po svojoj želji sa naznakom da isti takav udarac moraju od njega da prime kroz godinu dana jeste simbol stalno obnavljajuće prirode, paganskih običaja koji ne žele da nestanu iz ljudskog vidokruga sve više indoktriniranog hrišćanskom verom (jesmo li već rekli da se radnja dešava na Božić?) S druge strane, tu je Gawian, kvazivitez koji to još nije i koji prihvata izazov sa priprostom željom da stekne slavu i ime, da uđe u „pesmu“, da postane instant heroj koji će zaslužiti da nasledi Artura. Ne podseća li time Gawian, koji je predstavljen kao priprosti i sitnom grehu u javnoj kući skloni zgubidan, bilo kog modernog instagram i tik-tok poletarca koji ište 15 minuta slave a da ništa u životu nije postigao i koga, zapravo, slava predstavlja u lažnom i idealizovanom svetlu.

Taj i takav Gawain (ne mogu da ubodem transkripciju pa pišem ime na engleskom) mora da opravda udarac koji je zadao misterioznom Zelenom vitezu (nimalo slučajno odsekao mu je glavu, ali uzalud) i ode mu na hodočašće godinu dana kasnije i stekne čast, međutim taj put ispunjen je kušnjama koje sve više podcrtvaju njegove neplemenite „kvalitete“ i koji ga predstavljaju kao nekoga ko vitešku čast možda i ne zaslužuje. Sudar magije, prirode, paganskog i časti, religije i mita jestu, dakle, lajtmotivi ove priče koja je atmosferski i vizuelno zaista gusta, specifična, na momete turobna i teška. Usporeni ritam laganog napredovanja ka cilju daje utisak jednog umetničarenja bez svrhe i smisla, ali kao što vidimo priča je mnogo kompleksnija od toga.

Međutim, osim same vizualizacije, poenta priče o Gawainu izmicaće kežual gledaocima jerbo je reditelj Loueri sve jaja stavio u korpu toga kako da omađija gledaoca slikama mističnih pejzaža, enigmatičnih i hipnotišuće čudnih džinova, lisice koja govori, bračnog para koji kuša vitezovu čednost, bande čergarskih protuva i bitangi koje ga napadaju itd. Iako sve to izgleda filmski lepo, kao da je zaboravio da „iskomunicira“ sa gledaocima šta je zapravo poenta njegovog filma, da li mračna parodija na viteški žanr, da li simbolična priča o magijsko-ritualnoj svesti koja potiskuje onu religioznu i racionalnu, da li o sudaru prirode i čoveka, da li pokušaj cinične resemantizacije viteškog morala ili pak komentara na modernu opsednutost slavom? Mnogo toga čini se u ovom filmu nedostaje da bi njegova poruka bila jasna i da bi se svakome od nas upalila lampica u glavi. Što ne znači da se u ovom filmu na neki čudan način ne može uživati, naprotiv, samo uz malo strpljenja i promišljanja.

Slobodan Novokmet