Danas, za vas imam pravu poslasticu. Koliko za čitaoce, toliko za mene samog. Pogotovo što, do pre par dana nisam ni znao da ovo postoji. Okej, znao sam za Drije-a, ali konkretno ovo naše, prevedeno izdanje je totalno proletelo ispod mog radara. Prvo, čestitke za mladu izdavačku kuću "Stalker", koja je pored prvenca,"Aliena", ovo izdanje pretvorila u stvarnost. Takođe se nadam da će na velika vrata, predstaviti velikog Filipa Drijea domaćoj publici. 

 


A šta imamo ovde? Vrlo je teško reći.

Drije je u neku ruku izmislio stil. Dobro, možda je pretrano reći, ali nije preterano reći da je bio jedinstven. No, da se vratimo na prvobitno postavljeno pitanje. "A šta imamo ovde"?

Imamo haos, beznađe i nadu, iščekivanje neminovnog, smrt, apokalipsu, ubijanje, apatiju... imamo bol i fantazmagorično rasuto mentalno stanje jednog čoveka. Destrukciju zdravog razuma, pretvorenog u kolorne slike. Imamo LSD, čije hemijsko dejstvo je izazvala bolest i smrt, a ne konzumacija sličica. Ako ovo zvuči previše konfuzno, to je zato što i jeste. Onome ko prvi put bude čitao ovaj strip, teško je da će mnogo toga biti jasno. Osim furiozne akcije, sakaćenja, every tribe for itself pravila i sveopšte prihvatanje neminovnog, priča praktično nema uvod i nema razradu. Ima kraj. Sve ima kraj.

Malo će vam jasnije biti nakon činjenice da je ovaj strip nastao nakon smrti Filipove žene Nikol. Rak je spor i nemilosrdan ubica od koga je malo ko pobegao. Ovde, kao što pomenuh gore, imate skrhan um čoveka koji je voleo. Čoveka koji je od bola poludeo. U ovom stripu Drije želi da svi umru... zašto bi oni živeli kada ona nije mogla? Nije ga briga za ljude, ljudski život i osećanja. Njegova žena je simbol svega. Njegova žena je život i smrt za sve. Početak i kraj, a Filip pljuje smrt i prezire život. Ova priča je u suštini početak kraja poslednjih "neživih" bića u Drijeovom misterioznom univerzumu halucinogeno kataklizmične realnosti. Smrt je poslednja faza koju protagonisti trebaju dostići. Luminozni ragnarok vikinga na motorima. 

Nakon ovog dela, sam Drije je upao u auto-destruktivnost alkoholom, opijatima, kao i u ponore duboke depresije, a rezultati toga se vide na stranicama, kao i u oblačićima teksta. Priča, iako konfuzna i nerazumljiva, ipak teče. Iako nema svoj početak, čitalac brzim kadrovima leti kroz ovaj heavy metal, šareni, praistorijski svet. Radnja prati bandu bajkera i njihovo preživljavanje kroz "svako za sebe" okruženje. Život je minoran i bezvredan... do onog momenta kada otkriju poentu svog bivstvovanja.

Sam stil je barokno obilje detalja, monumenti nečega što nigde nije postojalo. Drijeova umetnost ovde sija punom snagom. Kadriranje, detalji, bezbožnost, lavkraftovski elementi koje ne možete promašiti, ludilo i haos. I osećaj za boju... osećaj za svetlost. Iako je sve šareno, ne odaje utisak sreće, već nečeg ogavnog. Šarenilo smrti i distopijske propasti. Tu Drije briljira. U igri detalja, forme i boje. Stilski, možemo ga uporediti sa kasnijim Mebijusom ili Bilalom iz nekog ranijeg perioda, pa čak ima i Korbenovskih momenata, a ljubiteljima muzike, samo ću reći Voivod. Takođe, ne mogu, a da ne zapazim detalje noćnih mora, direktno iz četkice Beksinjskog. Mada, to i nije čudno, obzirom da je sa jednim od njih radio, a detinjstvo proveo u rodnom gradu najvećeg nadrealiste, Salvadora Dalija. Na sve ovo rečeno, čak ni to nije dobar opis. Uzevši u pitanje godine kada je ovaj strip izdat, vidi se da je Drije bio u posebnom mentalnom stanju da izmisli ovakve noćne more.

Kad već spomenusmo padrea kosmičke strave, HP Lavkrafta, obavezno baciti pogled na Drijeovo delo "Yragael-Urm". Tu se maltene iz svake slike oseća samo njegovo pristustvo, što i nije čudno, obzirom da su mu omiljeni pisci fantastike i strave bili A.E. Van Vogt i Lavkraft, kome je Drije pružio svoj omaž više puta.

Sve pohvale za “Stalker” i put kojim su krenuli. Ovo izdanje možete poručiti sa njihove zvanične FB stranice, dok sa nestrpljenjem očekujemo novu svesku tvrdokoričenog iznenađenja. Ne postoji bolji način da završim ovaj tekst, nego rečima samog Drijea.

“Za Nikol, moju ženu, moju dušu…. i za SMRT koja je došla… idioti u belim mantilima i s krupnim rečima. Zaklete seronje kojima idemo s poverenjem… tom svetu koji nismo stvorili, a koji nas ubija. O, moji preci, MRZIM VAS! ...smrti, zato što nas plaši, nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke… Njenom prstemu, koji nosim na prstu; našoj ljubavi, uvek prisutnoj, mada je ona otišla, ona koja nije želela da ode. Tebi, čitaoče, koga maltretiram ovim plitkim rečima, ali ako voliš naše slike, jer smo oboje u njima, juče i sutra, okreni stranu, ostalo se i tebe tiče, budući lešu… Posle svega, jesmo li zaista odavde? Leševi budući, spremite se i vežite pojaseve! ... učim da volim smrt… imam ukusa”.

Milan Simić