Ceo film Tomorrow war ima vajb filma koji su napisala dva tinejdžera pošto su upravo prvi put u životu odgledali „Terminatora“ i „Osmog putnika“ pa im se ta dva filma zbrkala u glavi čineći ovak bučni, priglupi, ali zabavni blokbaster koji smo dobili banbadava da se njime gostimo u ova posna letnja vremena kao lubenicom koja nam curi niz usta.

Ne dešava se svaki dan da film od 200 miliona koji je pripreman za letnju bioskopsu šemu završi na strimingu i na našu polzu da ga džabe gledamo od kuće, tako da možda prema ovom naslovu i ne treba biti toliko strog. 


Ideja da vojska iz budućnosti dolazi u prošlost ne bi li regrutovala sopstvene babe i dede da se u budućnosti bore protiv invazije vanzemljaca – intrigantna je i potentna, međutim u izvedbi Krisa Mekeja (reditelja) i Krisa Prata (producenta) deluje šuplje i nerazrađeno, načeta samo kao sredstvo da se pokrene filmski SF akcioni spektakl. Pitanja i nelogičnosti je više nego odgovora, npr.:

Zašto ljudi iz budućnosti šalju svoje slabo obučene i smotane rođake u vanzemljsku klanicu – zar vremeplov ne bi mogao drugačije da se iskoristi u ratu protiv vanzemaljaca, npr. da se prošlost pripremi i obuči za budućnost?
Zašto na smrt uplašeni likovi imaju potrebu da zbijaju loše šale u smrtno ozbiljnim situacijama?
Zašto u poslednje vreme opstanak sveta uglavnom zavisi od oca i kćerke, njihovog odnosa i činjenice da im u pasošu stoji da su Amerikanci?
Zašto se za ključno pitanje opstanka vrste ide u pomoć priučenom klincu iz američke srednje škole umesto kod nekog vodećeg eksperta za to pitanje?
Zašto se pola filma razvija neki toksin kada je i bomba sasvim dovoljna?
Puni li neko šaržerima pištolje u ovom filmu ili se oni magično pojavljuju u cevima?

Ovakvih je pitanja mnogo i sva su odreda problem svakog iole budžetnijeg SF-a koji kreativne resusre troši na vizuelni ugođaj pre nego na logiku i uverljivost same priče. Ali tu ne treba da budemo nezadovoljni, Tomorrow war pruža dva-tri zaista spektakularna setpisa, onako haotično prenabudžena pirotehnikom, efektima i akcijom. Takođe, Kris Prat, iako ga Amerika u poslednje vreme mrzi, dokazuje da i dalje plitkim šarmom može da iznese film u akcionom duhu, a više od ostalih ističe se Ivon Strahovski koja dokazuje da je treba više koristiti na filmu.

Ceo ugođaj filma podseća katkad na Edge of tomorrow, katkad čak i na Starship troopers, dakle u njemu originalnosti nema koliko ni crnog ispod nokta princu Čarlsu, ali sve se to da progutati jer, da ponovimo, prosjaci ne mogu biti izbirljivci, pogotovo u trenutku kada je jedini drugi spektakl u ponudi devedeset i deveti deo Fast and furious smoršize.

Slobodan Novokmet