Pokušao je Marvel Lokijem uraditi dve stvari, 1) naći koordinate svom univerzumu u fazi 4 i ispipati teren koliko Loki samostalno može da zadovolji publiku u postavendžers fazi i 2) nastaviti trku sa DC-jem u vezi sa tim ko će bolje i dalekosežnije uvući multiverzum u svoja filmska i serijska sočinjenija time dalje dubeći i proširujući ionako glomazni koloplet likova, zapleta i podzapleta. 


Sa Lokijem je možda postalo jasno da je Marvel postao preglomazan i da se polako davi u sopstvenom uspehu koji ne zna kako da zauzda. Loki jeste zabavan i potentan antagonista, voljeni antiheroj čiji su šarm, makijavelizam i zamešateljštvo možda i dovoljni da opravdaju celu seriju sa njim u centru, ali u ovom slučaju Loki se smešta u neki poduniverzum koji deluje kao fusnosta događanjima iz Osvetnika, i koji čini sva događanja iz Osvetnika pomalo redudantnim. Pokušavajući da se otpetlja iz ruku kakve polufašističke Organizacije koja kontroliše vremenske petlje u koju je i sam kao neka varijanta sebe samog upao, Loki postaje deo jednog univerzuma koji podseća na Harija Potera za ljude na LSD-iju, a superherojski žanr sve se više menja za nešto što je čista kvazifilozofska fantazija iz koje samo što nije iskočio čarobnjak Merlin.

Razumljiva je potreba Marvela da u trenutku žongliranja sa najmanje 30-ak superheroja u svojoj mejnstrim ponudi još više usložni taj svet i otvori mu mogućnost za dalja grananja, ali pokušaji, kao na primer u Lokiju, da se sve to objasni, ispreplete i da se kroz multiverzum uvede mogućnost za još bezbrojnije verzije ne samo Lokija već moguće i drugih junaka (što otvara mogućnost povratka i onih koji su poginuli) čine gledalačko iskustvo pomalo zamornim, kao da gledate beskrajan završetak drugog dela Matrikasa koji se ponavlja u vremenskoj petlji i u kome dve osobe „letnji dan do podne“ trućaju li trućaju, a da situacija nakon toga nije ništa jasnija.

Nažalost, i pored divnih stilsko-scenografskih rešenja koja pozivaju u sećanje retro vajb 80-ih, nekih lepih akcionih momenata i duhovite hemije između dvojca Tom Hidlston-Oven Vilson, Loki je uglavnom sveden na beskrajne minute tupe i dosadne ekspozicije, dugih i zamornih objašnjavanja likova jednih drugima šta se to oko njih dođavola dešava. Što ne znači da nije gledljiv i zabavan, ali pati od onoga od čega uglavnom pate Marvelova dela otkako ih se dočepao Dizni – težnje da se svaki kadar što više nafiluje referencama, isteregovima, pozivanjima na ponekad opskurne detalje iz stripova, pokušajima da se prespoje likovi iz drugih dimenzija i udare temelji za buduće serije i filmove.

Hidlston je sjajan Loki, možda čak i glumac koji se rodio za tu ulogu, ali ovde nije iskorišćen u svom punom potencijalu, protagonizam mu je često zamućen uvođenjem beskrajnih drugih likova i varijanata, a neki verni fanovi bunili su se na internetu da se nije obistinio u svom pravom karakteru.

Sve to stvara utisak jednog stilskog i tonskog galimatiajasa, što nije obavezno loše, ali postaje pomalo predvidljivo i naslućujuće da stvari obično nisu onakve kakvima se čine, da iza svakog ugla vreba neki prekoret ala M. Najt Šjamalan i da iza svakog kadra čuči kakav klifhanger koji treba da nas upeca za narednu epizodu.

Slobodan Novokmet