"Ljudi koji nestaju" je vrlo prikladan naslov stripa nakon kojeg je i strip manje-više nestao s naših kisoka, a bogami su i neki ljudi nestajali narednih godina - što trajno, u ratu, što bežeći iz tamnog vilajeta u koji se dotadašnja zemlja pretvorila.


Strip kao strip je za ono vreme osrednje nacrtan, što je naročito došlo do izražaja jer se našao između priča koje su crtali Roi i Fregijeri. Scenario se svodi na sklavijansku psihodeliju i nešto dublje istraživanje motiva paralelne stvarnosti nego što smo do tada čitali u serijalu, ali ova epizoda je sve u svemu lako podložna zaboravu, da nije... pa, moglo bi se reći, glavnog negativca - Hamlina. Ovaj lik koji drži trandsimenzionalnu starinarnicu ponovo će se pojaviti u serijalu, ali sto dvajes i kusur epizoda kasnije, u priči "Safara". Zanimljivo je što je Dnevnik u svojoj beskrajnoj mudrosti odlučio da epizodu o kojoj se sada reč, "Ljudi koji nestaju", objavi upravo pod naslovom "Safara", dok je italijanska epizoda po originalnoj hronologiji #182. upravo tako nazvana, a baš i nije bilo posebne logike da tako bude. Da li su Italijani hteli da isprave nepravdu nanetu im usred samrtnog hropca SFRJ najverovatnije nikada nećemo saznati.

Hamlin je zapravo ono što vadi ovu priču i sprečava da bude potpuno nezanimljiva. Istini za volju, on je ovde daleko manje tajanstven i naizgled svemoćan nego što je u pravoj "Safari" ili u kod nas objavljevnim "Pričama iz nekog drugog sutra", zapravo bivajući sitnim švercerom na obodu društva. Donekle mi je žao što nije ostao takav.

"Ljudima koji nestaju" teško je dati realnu ocenu. Najbliži samo da bude polovična, odnosno nekih 3,5*. Tih pola zvezdice svakako otpada na Hamlina, tako da priča kao priča i crtež kao crtež zavređuju tačno tih pola zvezdice manje.

Ivan Jovanović Nightflier