Cane (Partibrejkers) '89: Neobrazovan narod, zatucani ljudi - cela zemlja je postala totalni mrak
Helly Cherry
Cane je mnogo raspoložen i malo zamišljen.
- Kako objašnjavaš vašu veliku popularnost u Beogradu, dok na nekom širem prostoru ona uporno izostaje?
- U Beogradu je jedino priznata andergraund muzika. Mi jesmo ovde popularni, ali to ne znači da možemo da napunimo Tašmajdan. Po kvalitetu smo mi OK, ali šta reći kad ti moraš da brineš o tiražu ploča, koji je u našem slučaju, ipak veoma mali. Distribucija, takođe, po pravilu izostaje i onda ostaješ ono što jesi. U Beogradu smo ljudima stalno na oku i zato tu sve štima.
- Da li, možda, u tome ima udela i vaša tvrdoglavost, odnosno stav da ne postoje kompromisi?
- Kakav kompromis mogu da napravim? Moj najveći kompromis je što sam ovde, u Jugoslaviji, odnosno što nisam kelner u Americi, ili čovek koji u Londonu pakuje sapune. Mi smo to i to! Ništa u životu ne pravimo sem muzike. Ko se u životu strpi, Bog će da ga nagradi.
- Misliš da ova zemlja nije pogodna za muziku koju gajiš?
- Čitava situacija... Mi smo sad svirali po nekim mestima u provinciji - to je čista mrakčina - jebi ga... Cela zemlja je postala totalni mrak. Recimo, postoji stara žvaka da u Jugi postoji dvadeset gradova gde, ovo što radimo, može da bude prihvaćeno - i to je sve. Sve ostalo je vašar. Treba još petnaest godina da klinci na svadbama umesto "Joj Rado, joj Radmila" pevaju "Ona živi na brdu". Uostalom, pretpostavljam da će - tek kad toliko godina prođe - rock and roll zaživeti i u ovom podneblju. Neobrazovan narod, zatucani ljudi. Sve je to neviđena tarapana.
- Kako objašnjavaš vaš totalni neuspeh posle prve ploče?
- Nismo mi to nemarno uradili. Sve je to velika životna priča. Imali smo i ploču i svirke i... šta dalje? Neiskustvo... Bili smo neiskusni. Išli smo na neke druge stvari i završili u nekom totalnom bedaku. Tad smo ukapirali da je rock and roll ono što treba čitavog života da radimo; da smo u tome najbolji i da će nas po tome i pamtiti. Doživeli smo mnoge personalne promene i, na kraju, posvetili se sopstvenom zvuku.
- Ranije si nipodaštavao menadžere, a sad ga imate. Pored toga, u bend ste uveli i bas gitaru i time postali kao i svaka druga klasična grupa.
- Ne dugujemo mi nikome ništa! Nemam ja kome da se pravdam. Šta je bilo - bilo je. To je naša stvar! Ništa mi tu nismo radili smišljeno. To za menadžera je OK: ovo što radimo je, ipak, šljaka. Vremenom smo to shvatili. Isto je i što se tiče bas gitare. Jednostavno, tako je došlo.
- Zar ti se ne čini da je usledila velika pauza između prve i druge ploče?
- Nismo mi planirali da bude tako. Eto, desilo se...
- U stvari, u tom periodu bila je možda, i najveća frka u bendu. Bili ste, gotovo, pred raspadom.
-Tačno! Bila je frka... Promenili smo bubnjara, koji je bio duh grupe, onda smo svi međusobno počeli da se razilazimo... da bi se najzad Anton i ja našli za ceo život. Moraš da odeš i vidiš sve, da bi se na kraju vratio i počeo da radiš ono što te čini srećnim.
- Jako je bitno i to što ste s drugom pločom promenili kuću.
- Nismo mi promenili, nego su oni nas jednostavno oterali. Ljudi iz "Jugotona" su nam dali nekih dve ’iljade plakata i rekli nam - ćao! Materijal za drugu ploču snimili smo od svoje love i počeli da tražimo nove izdavače. "Jugotonu", našoj prvoj kući, dali smo materijal, ali mislim da oni to nisu ni pogledali. PGP nas je zavlačio i zavlačio, pa smo onda otišli u "Jugodisk". Za njih ćemo izdati i treću ploču. Obećali su nam da će ulagati u nas... Nek nam daju ono što nam treba, a ostalo nek zadrže.
- Cane, ranije si bio mnogo brutalniji, sad mi deluješ daleko pomirljivije.
- Kad bih se sa svojih 25 godina ponašao kao sa 17, neko bi rekao da sam "pomeren". Najbitnije je da te ostave na miru, da možeš da radiš. Uostalom kada si lepo vaspitan, sve dobiješ! Kakav si - takav si. Od sebe ne možeš da pobegneš.
- Vi ste muzički jači od "Psihomodo popa". Ovo ističem, jer mnogi vašu muziku upoređuju s njihovom. Međutim, oni su mnogo uspešniji i prepoznatljiviji...
- Kako da ti objasnim... Mi imamo težinu, a oni su više skloni ka nekoj mistifikaciji. Kada se mi pojavimo njima se diže kosa na glavi. Ipak, "Psihomodo" su OK, i neka ih Bog sačuva. Oni rade svoju stvar, a mi svoju. Pri tom, mi ni na koga ne ličimo, a oni liče na "Ramonese" (smeh)...
- Vremenom ste postali mnogo ozbiljniji?
- Šta su nam sve uradili, dobro je da smo živi. Sve to ostavlja ožiljke. Ispod kože smo, ipak, mi. Na kraju smo sve lepo raspodelili i stišali stvari. Radi se o tome da volimo da sviramo. Mi ovaj svoj identitet plaćamo, i to vrlo skupo.
- U kom smislu?
- U kome hoćeš. Skupo ga plaćamo, jer smo čudniji od ostalih. Zbog toga smo, možda, i ozbiljni, a isto smo i dovoljno neozbiljni da bi se drugi smejali našoj ozbiljnosti.
- Za razliku od mnogih bendova, koji su počeli kao vi i postepeno došli do para, vi ste ipak, ostali kratkih rukava. - Pare ćemo napraviti trećom pločom. Gde nema love tu je frka! Kad zaradiš lovu, često postavljaš sebi pitanje: da li se osećaš zadovoljnim i da li si čist pred samim sobom. Ja nemam ništa protiv para. Najviše bih voleo da mogu sam da stanujem, i da mogu mnoge stvari sebi da priuštim.
- Druga ploča, u odnosu na prvu, predstavlja svojevrsno prizemljenje. Kako će biti na trećoj?
- Poštujem vreme koje prolazi. Filing se uvek menja, pa će tako biti i sada. Ranije smo išli isuviše visoko, a pali smo sasvim do dna. Sve smo videli i shvatili: ništa nije adekvatno nekom velikom naporu; svi umiremo pre ili kasnije. Važno je da se samo dobro provedemo.
- Ako kažeš da ste prošli od vrha do dna - da li ste se negde našli?
- Nema traženja, čoveče! Svaka ploča, kad se snimi - vrhunac je nekog stanja. Mi znamo ko smo: svirali smo tamo gde ljudska noga nije kročila. Bili smo u takvim situacijama koje čovek ne može ni da zamisli. Takvi smo ljudi - jedinstveni. Nema duplikata. Mnogo nam se stvari u životu desilo, tako da ništa ne može da nas začudi. Najzad, Anton i ja smo uspeli. To je tandem koji pravi ubedljivo najbolje pesme.
- Tvoja prepotentnost je očita. Sem toga nisi ni originalan?
- Nismo se razumeli. Ja sam takav kakav jesam, kapiraš. Neću ja bog-zna kako da se najedem od ovoga, to je činjenica. Neću da budem ni najbolji ni najgori. Uvek ima i boljih i gorih. Nisam ja prepotentan, već samo iskren. Moja eventualna prepotentnost ne graniči se sa primitivizmom, kako je neke kolega ispoljavaju.
- Vaš stav prema publici je dosta brutalan, čak i ironičan. Kako to objašnjavaš?
- Dovoljno smo drski i bezobrarazni da im se smejemo u brk. Ali, to nije ironija. Mi smo se posvetili muzici i oni veruju u to. Mi dolazimo i odlazimo. Sve je trenutak, nema ni iza ni napred. Nema tu mržnje. Mržnja je neopisiva glupost. Ljutnja je dobra zbog arome, a mržnja je sranje. Ako mrziš, slome ti se zubi. Jedan put su nam bacali petarde, a mi smo njih gađali flašama. Jedan me je uvatio za dupe, a ja sam ga šutnuo u glavu. Ne smeš im se podati. Duša je sve. Ako izgubiš dušu, onda si jedan na spisku stanara. Mi smo, za sve ove godine, upoznali težinu duše. Smrti se ne plašim, jedino me strah od samoće. Mi idemo, mi se ne vraćamo.
- Koliko, u svemu tome, ima sublimata vašeg života posle koncerata i rada u studiju?
- To je nedeljivo. Mada, mi ne dozvoljavamo da nas sopstvena muzika slomi: mi je gajimo, a ne uništavamo. Treba biti jak i izdržati. Ko to ne bude, šetaće ženu i četvoro dece i ići će preko sindikata na more. Biće na totalnoj socijali.
- Stariji si, i ozbljniji si. Sad mi deluješ potpuno harizmatično.
- Ha, lepo zvuči... Jebi ga, prodajemo iluzije. Neka sve lepo zvuči, a ne mora ni da bude istinito. Neka samo pomogne i neka se borba nastavi.
- Nastavak borbe je, u stvari, treća ploča.
- Biće i borbe, i devojaka, i ponosa.
- Skoro kao u vesternu.
- U vesternu kauboji imaju pištolje, a u rock and rollu mi imamo pesme.
Razgovarao: Nebojša Radosavljević (Ćao, avgust 1989.), obrada: Yugopapir