Nedavno sam imao tu sreću da objavim roman zasnovan delimično na godinama koje sam proveo radeći kao vodoinstalater. Nakon čitanja, neki od mojih novih književnih prijatelja komentarisali su: „Ah, znači, pišete u cirkadijalnom stilu?“ Klimnuo sam glavom potvrdno – i prekopao rečnik kako bih otkrio značenje „cirkadijalan“. Ispostavilo se da ta reč označava proces obilaženja, povratka. Knjige smeštene u period od 24 sata. Jedan dan u životu.

Ne mogu da tvrdim da mi je namera bila pisanje takvog dela. U težnji da prikažem svet manuelnih poslova – svet koji nije previše zastupljen u modernoj prozi – smatrao sam neophodnim da se usredsredim na sitnice i sve što je neprimetno. Ako možemo da imamo policijske procedure, zašto ne bismo mogli da imamo i vodovodne? I vrlo brzo se ova tehnika uskog fokusa, pripovedanja veoma izbliza, odigrala unutar samih likova i njihovih priča. Najzad, postoji sloboda u radu u određenim okvirima, a možda je najvažnije ograničenje samo vreme. Otvaraju se nove mogućnosti kompresije; mogućnosti za neobična naglašavanja. I gle, i ne sluteći sasvim, stvorio sam delo cirkadijalne proze.

Zašto nema više pisaca koji pišu ovako? Zvuči uobičajeno, ali u stvari nije. Ovde sam sakupio 10 primera koji se moraju meriti najfinijim atomskim satom.


1. Uliks, Džejmsa Džojsa

Možete da igrate Kluedo sa Uliksom. Ako je 11:00, moramo biti na štrandu sa Stivenom Dedalusom, boja je zelena, a tehnika monolog. Ako je 22:00, moramo biti u bolnici sa Leopoldom Blumom, boja je bela, a tehnika „embrionalni razvoj“. I tako dalje. Džojs je sam rekao: „Možda sam previše sistematizovao Uliksa“. Ali vredi se setiti da ova knjiga, numero uno cirkadijalnih romana, verovatno svih romana, sadrži i neke od najlepših deskriptivnih odlomaka napisanih na engleskom jeziku.

2. Mezanin, Nikolson Bejker

Još više zaoštravajući cirkadijalni fokus, ova priča je spakovana i strpana u jednu pauzu za ručak. Ovde je proširena fusnota upotrebljena kao genijalno sredstvo da dočara unutrašnji život mladog kancelarijskog radnika Hauvija. Između napada „eskalacione sreće“ dok se penje na svoje radno mesto, on razmišlja o istrošenim pertlama na cipelama, čudima perforiranog papira, kockicama leda, Marku Aureliju i mnogim drugim mikro temama. Kovčeg s blagom kada su citati u pitanju.

3. Ne propusti dan, Soul Belou

Tomi Vilhelm, propali glumac sa suprugom i decom koje izdržava, odlučio je da uloži svojih poslednjih 700 dolara u svinjsku mast. Trgovac sa kojim radi je sumnjivi špekulant psihijatar, dr Tamkin, koji ne časi časa kada se radi o omalovažavanju Tomija, za šta koristi svoju sumanutu psihoanalitičku teoriju. To je još jedna greška u dugom nizu za Tomija, ali poput Sizifa njegovo je prokletstvo da ponavlja svoje greške iznova i iznova.

4. Gospođa Dalovej, Virdžinija Vulf

Gospođa Dalovej priređuje zabavu; sve je gotovo u toku jednog dana i noći u junu. Ovde se bez ikakvog napora prikazuje protok prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, oštra jasnoća, čak i povremeni trenutak zaigranosti, što je retko u delima Virdžinije Vulf. London posmatran iz ptičje perspektive postaje intimni pogled. Prisluškivanja ima u izobilju – što nije retkost. Gospođa Dalovej je majstorska proza; privilegija je biti uhvaćen u njenu maticu.

5. Pod vulkanom, Malkom Louri

Aktivni vulkan kulja nad pejzažom zasićenim siromaštvom i sunčevom svetlošću, a Džefri Firmin, istrošeni konzul u Meksiku, umire od alkoholizma. Iz prvog poglavlja, mimo hronološkog reda, znamo da se ovo neće dobro završiti. Koreografski pažljivo iz sata u sat pratimo ga na njegovom poslednjem strašnom putu ka nasilnom činu koji će mu okončati život. Nimalo slučajno, Louri je odlučio da smesti ovo modernističko remek-delo na Dan mrtvih.

6. Samac, Kristofer Išervud

Ako je Džefri Firmin odustao od svog tela, Džordž, autorov alter-ego u ovoj priči iz 1964. o ostarelom profesoru koji predaje književnost u Kaliforniji, preduzima aktivne mere da zaustavi svoju fizičku propast. Vežba u teretani, prateći napore mladića pored sebe. On je umišljen, oplakuje smrt svog ljubavnika, a ipak je uveren da je i dalje sposoban da svoju magiju primeni na gotovo svima sa kojima se sretne tokom jednog svog dana. Išervud možda nije do kraja ispratio zabludu u Džordžovom srcu, ali ipak ne potcenjujmo njegovo dostignuće. Iskreni opisi homoseksualne požude učinili su ovo delo veoma važnim za pokret za gej prava.

7. Božićna pesma, Čarls Dikens

Delo napisano 1843. a i dalje veoma snažno. Što nije iznenađujuće kada ponovo pogledate kvalitet rečenica i jednostavnost pripovedanja. Živopisna, bujna, mestimično zastrašujuća, ovo je savremena moralna priča par excellence. „O ovome ne treba razgovarati ili pisati prema običnim pravilima” napisao je dopisnik magazina Blackwood 1844. godine. Kad bi bar Čarls Dikens danas bio u blizini da napiše jednako snažnu i popularnu kritiku eksplozije potrebe za bankama hrane.

8. Da li androidi sanjaju električne ovde?, Filip K. Dik

Od duhova do androida. „U određenom smislu, sada sam najveći lovac na glave koji je ikad živeo“, razmišlja Rik Dekard pred kraj ovog klasika naučne fantastike. „Niko nikada nije penzionisao šest Neksus-6 androida u roku od 24 sata i verovatno to više niko nikad neće ponoviti.“ Njegova nagrada, na kraju gotovo nemoguće dugog dana? Žaba krastača. Ovo je Zemlja iz budućnosti gde su prave životinje statusni simboli. Na žalost, ispostavilo se da je žaba robot. Nije da je Dekardu stalo – u tom trenutku on samo želi da se naspava. Dakle, vidite njegovu poentu. Zamislite šest konsekutivnih ​​zoom sastanaka i na kraju svakog morate da ukinete jednog učesnika. Zar ne biste voleli da malo snuzujete?

9. Jedan dan Ivana Denisoviča, Aleksandar Solženjicin

Proza je oskudna poput hrane u ovom romanu koji traje jedan dan, a koji je potresao sovjetsku Rusiju kada je prvi put objavljen 1962. Od trenutka buđenja do onih blaženih minuta pred spavanje, sledimo Ivana Denisoviča Šuhova, S 854, dok govori o sveprožimajućem poslu preživljavanja u staljinističkom gulagu. Pametan, snalažljiv, čak i posedujući neku nadu, Šuhov manevriše kako bi dobio i najmanju prednost, ne pristajući da ikoga prevari. Nekako je uspeo da očuva svoj integritet i u tome je u potpunosti ubedljiva figura.

10. Pinčer Martin, Vilijam Golding

Dok se davi, jedan mornanr biva nasukan na stenu u Atlantiku. Bori se za život, gladan je, dehidrirao, veruje da su njegove ruke kandže džinovskog raka. Uključivanje u cirkadijalni kanon nije jednostavno, a kvalifikacija zavisi od zagonetke. Šta se tačno dešava kada “Pincher” Martin skine svoje gumene čizme? Preokret romana je zbunio kritičare u to vreme a nije ga lako shvatiti ni sada. U osnovi se čini da Goldingov argument glasi da njegov glavni junak umire na uvodnim stranicama, a ostatak knjige je misao o životu, prikazan kroz egom koji se suočava sa svojim poslednjim, očajničkim satima na Zemlji tog istog dana . Dobrodošao u kanon, Pinčer Martine?

Piše: Džejms Klamer
Izvor: theguardian.com / GLIF
Prevod: Danilo Lučić