Nisam neko ko bi našao pervezno zadovoljstvo u „rentovanju“ poslednjeg Saw filma, bilo bi to kao da šutirate u prepone mrtvog konja, dakle bespotrebno i nimalo zabavno, ali teško je ne oteti se utisku da su Kris Rok „and company“ oživeli ovu lipsalu frašizu sa nekom vrstom razdraganog oduševljenja, koje zaista ne znam na čemu su temeljili.

Prvi Saw ostaje i do danas primer jednog gerliski režiranog andergraund prljavog triler/“torture“ horora koji je za ono vreme ima sjajan preokret i jednu napetu dinamiku „escape rooma“ sa testerama za odsecanje udova umesto tragovima. 

Ubrzaj traku kojih 15 godina kasnije i imamo 700 nastavaka koji ne samo da su izmuzli kravu nego je kroz njen vime počela da curi sama utroba, dakle ne ostade od početne premise ništa do praha i kostiju. Otuda je potreba za još jednim filmom, ovaj put smeštenim u Saw univerzum, ali bez Tobina Bela, tj. Džona Krejmera, upućivala na to da autori, pre svega Kris Rok kao zvezda (koja je povukla za sobom i Semjuela L. Džeksona) imaju kakvog keca u rukavu, tj. nov pristup ili kakav nov spin na istrošenu priču.

Ali ne lezi vraže, film je bedan onoliko koliko ga je reputacija već pretekla, sve je spakovano kao neki „wanna be“ tip trilera ala „Sedam“ samo minus atmosfera i plus kakav zaplet koji više priliči „Serpiku“ nego torture hororu, dakle svet u kome se dešava film je kakav urbano-ulični „prljavi vs. pošteni panduri“ Homicide: life on the street milje, ali snimljen tako da nas ubedi u to da je Kris Rok kakva poštena i napaćena pandurčina (do čega Rok svojom glumom ipak nije uspeo da dobaci ni izbliza).

Ono što treba da bude fokus Saw filma, a to je ipak napetost da se iz kakve smrtnonosne zamke iskobelja ovde je u potpunosti zamenjeno za kakvu socijalno-detektivsku priču, naravno kriminalno odglumljenu i još bednije režiranu (iako se reditelj Buzman na drugom delu ove franšize nije obrukao, naprotiv), a oni koji se pale na razne zamka-drangulije u koje ubica zarobljava svoje žrtve, uglavnom „prljave“ pandure, biće smoreni činjenicom da su iste do te mere specifično komplikovane i nepotrebno opterećene takvom mehanizacijom da se čini da je potrebna armija inženejra da ih sastavi, a ne jedan ubica (kad, gde, kako, uz pomoć čega, ostavimo mašti ili čarobnom štapiću na volju).

Dakle, jedan nepotreban i očigledan promašaj na svakom nivou, koji je umesto da je išao linijom mekog ributa ponudio nastavak koji se dešava u istom svetu, ali bez ikakve poveznice sa prethodnim filmovima i bez ikakve želje da se uđe u trag brizi za sudbinu ijednog lika koji se pred nama u filmu pojavljuje. Pokušaj da se muzikom i montažom kraj ovog filma prikaže kao izbliza jednak prvom delu, samo potcrtava sve njegove nedostatke.

Slobodan Novokmet