Miljan Ristić (eXperiment): Ne želim da izgubim, zato se i borim sa vetrenjačama
Pre instagrama, fejsbuka, majspejsa postojali su blogovi. Kada su se pojavili napravili su pravu malu revoluciju jer su omogućili svojim autorima da lako dopru do publike širom sveta. Do tada, da biste imali sajt, morali ste da poznajete barem osnove veb dizajna a priznaćete, i danas nema puno takvih ljudi. Blogovi su sve to pojednostavili i omogućili korisnicima da pišu o čemu žele. Blogovi su bili kao onlajn dnevnici i može se reći da su blogeri bili preteča današnjih "influensera". Na našim prostorima je nastala prilično bogata i razvijena blog zajednica, može se reći čak i scena koja je bila organizovana. Okupljanja autora su bila redovna a jedna od najaktivnijih regionalnih scena je bila ona u istočnoj Srbiji. Ne znam zašto ali blogovi iz ovog dela zemlje su bili brojni i uticajni. Boljevac, Bor, Majdanpek, Zaječar i Negotin iz koga dolazi naš današnji gost. Dolaskom društvenih mreža, blogovi su izgubili na značaju ali i dalje ima autora koji ne odustaju. Miljan Ristić je jedan od njih.
eXperiment u kome je sve moguće postoji od 2009. godine i za 12 godina izrastao je u andergraund i pop-kulturni blog sa pregršt informacija. No eXperiment je samo jedna od Miljanovih aktivnosti. Bio je urednik časopisa Buktinja, bavi se novinarstvom a poslednjih godinu dana je i autor radio emisije. Iako je puno tema, mi ćemo se u današnjem razgovoru sa Miljanom držati pre svega eXperimenta (videćete da postoji jako dobar povod za to). Krećemo...
Tvoj blog eXXXperiment je proslavio svoj 10. rođendan još 2019. Knjigom koju si nedavno objavio se ta proslava na neki način nastavlja. Svakako je to zgodna prilika da se podsetimo i njegovih početaka. Kada, kako i zašto si došao na ideju da kreneš sa ovom pričom?
Miljan: Pisanjem se bavim od svoje rane mladosti. Dar za pisanjem se ukazao još u osnovnoj školi, ali sa intezivnim pisanjem pesama krećem polaskom u srednju školu. Reči su pokuljale iz mene, kao erupcija vulkana i krenuh da pišem. Imam nekoliko ispisanih svesaka sa stotinama i stotinama pesama koje sam napisao kao mladić. Evo i danas, nakon više od trideset godina, reči i dalje izviru iz mene. Blog kao medijum bio je nešto nužno i neophodno. Prelazak na jedan novi i viši nivo književnog izražavanja. Jednostavno bilo mi je potrebno tako nešto radi kanalisanja mojih pisanih reči.
Kako se blog vremenom razvijao?
Miljan: Sa blogovanjem sam krenuo 2009. godine. Bio sam među prvim srpskim blogerima, koji je istrajao i nakon 12 godina. Mnogi blogeri bili su aktivni godinu, dve, tri i nestali su. Ja sam još uvek tu, aktivniji nego ikada pre. eXperiment u kome je sve moguće nije moj prvi blog. Imao sam još 2 pre njega, koja sam ugasio kada sam krenuo sa eXperimentisanjem. Vremenom eXperiment je polako gubio taj individualni karakter koji karakteriše blog, prilično se proredilo neobavezno i vrlo često trivijalno ćaskanje sa drugim blogerima, jer nije bilo vremena za to i jedan lični pristup se transformisao u umetničko i kulturološko eXperimentisanje.
Ono što je najbitnije u celoj priči je to da me je blog naterao na akciju i omogućio da se lično razvijam i izgrađujem. Zapravo, blog zahteva kontinuitet, članak ili više članaka dnevno ili članak na dva, tri dana što na mesečnom nivou može da bude od 10 do 30 ili čak 50 članaka. Pogledajte koliko je to godišnje, ili pak za 10 godina. Niko nije toliko talentovan i produktivan. Moja prva zamisao bila je da objavljujem samo svoje stvaralaštvo (poezija, proza, aforizmi, eseji). Iako sam ih imao poprilično napisanih, posle dve-tri godine blogovanja shvatio sam da moram da preduzmem nešto povodom toga, jer pisanog materijala je svakim danom bilo sve manje. Zato sam krenuo sa pisanjem recenzija muzičkih, filmskih, književnih i umetničkih dela. Počeo sam da objavljujem mudre misli i citate koji su mi se dopali, koje marljivo beležim i prikupljam decenijama unazad. Krenuo sam da prevodim tekstove sa engleskog jezika za koje sam smatrao da treba da budu deo eXperimenta. To je sve podrazumevalo mnogo veću aktivnost i angažovanost mene kao autora. Sa druge strane to mi je donelo mnogo veća znanja i iskustva. Znači, blog mi je omogućio da evoluiram jer gradeći i usavršavajući njega, gradio sam i usavršavao sebe.
Miljan: U početku sam izabrao oko 150 tekstova koji bi trebalo da se nađu u knjizi. To je bilo previše jer knjiga bi bila preobimna a i finansijski momenat je bio veoma bitan u čitavoj priči jer danas sve zavisi od finansija. Nekako sam uspeo da broj svedem na 100 pritom nastojeći da ta selekcija koja čini zapravo mali procenat u odnosu na ukupan broj tekstova na blogu eXperiment (oko 8%) dosledno prikaže tu kritičku i esejističku crtu mog eXperimenta.
Zanimljiv je način na koji je ova knjiga izdata. Mislim da takav potez zaslužuje svako poštovanje a pokazuje da neki ljudi zaista veruju u to što radiš, shvataju koliko ti to znači i spremni su na konkretne poteze ne bi li te podržali. Zato bih voleo da nam ukratko kažeš nešto o tome.
Miljan: Objavljivanje ove knjige u velikoj meri omogućilo je mojih nekoliko prijatelja. Ja sam hteo da ih navedem u knjizi kao dobrotvore, ali oni su insitirali da to ne uradim. Imajući u vidu da smo prijatelji zadnjih nekoliko decenija, svakako da me dobro poznaju i da znaju čemu težim, šta su mi prioriteti i koliko muka imam oko izdavanja knjiga kada su u pitanju finansije. Prilikom proslave mog prošlogodišnjeg rođendana, pored simboličnog poklona uručili su mi kovertu i rekli da je otvorim kada se žurka završi. Unutra je bio novac dovoljan za tiraž koji sam planirao. Bila je i jedna ceduljica sa porukom. Pisalo je: Za tvoju novu knjigu. Srećan rođendan. Živ bio i samo tako nastavi. Kako onda da ne objavljujem knjige?
Znam da te supruga Dragana podržava u svemu što radiš. Ali zanima me, kako na sve to gledaju tvoji sinovi koji su sada već dovoljno odrasli? Koliko su sve stvari kojima se baviš njima bliske? Da li je to nešto čime se otac samo „zamlaćuje“? Da li postoji i da li je vidan i osetan taj generacijski jaz? Ne samo na relaciji otac-deca nego pokušavam da otkrijem da li današnje mlade i srednje generacije uopšte mogu komunicirati, da li mogu nači neku tačku spajanja, nešto što ih povezuje. Jer ove dve generacije su po meni neverovatno različite jer su odrastale u potpuno drugačijem vremenu. Danas se klinci povezuju na drugačije načine, okupljaju se i identifikuju sa drugačijim likovima, izrazima i slično.
Miljan: Iskren da budem, moji klinci se ponose sa mnom kao eXperimentom. Generacijski jaz svako da postoji, ali oni to moje bavljenje pisanjem ne shvataju kao nešto loše. Naprotiv. Pomažu mi i ja ih uključujem u čitavu priču. Želim da ih nateram da shvate da eXperiment nisam samo ja, već da je eXperiment cela naša porodica i čini mi se da su oni to počeli da kapiraju. Moj stariji sin studira u Beogradu i često svojim kolegama sa faksa priča o mom pisanju. Kaže mi da su oduševljeni.
Za mlađeg sina moram da ispričam jednu kratku priču a koja se tiče eXperimenta. Otišli smo u jednu sportsku radnju da bismo mu kupili ranac za školu. Cene su šibale po ušima. Nike, Adidas, Reebok... Ali šta ćeš. Mora. On je u jednom trenutku zgrabio ranac i rekao ovaj hoću. Bio je to ranac marke eXperiment. Nije bio ništa posebno jer je bio u pitanju neki naš ili kineski proizvođač (nisam siguran) ali klinac je želeo njega non-stop ponavljajući moj tata je eXperiment, hoću eXperiment. Iako smo ga nagovarali zajedno sa prodavačicom da kupi neki bolji i kvalitetniji ranac on nije hteo. Ja sam pokušao da mu objasnim da nije u pitanju moj eXperiment ali on nije hteo ni da čuje. Kupili smo eXperimnet koji je nosio sve dok se nije raspao. Suvišno je reći da sam bio i više nego ponosan i dirnut.
Što se tiče supruge, da nije bilo nje i njenog razumevanja i podrške svakako da ne bih istrajao u svemu tome. Zato sam joj neizmerno zahvalan i zato je najveći deo mog stvaralaštva njoj i posvećen.
Od pre godinu dana, eXXXperiment ima i svoje radio izdanje. Svake nedelje od 17 časova na UnderGrand radiju tvoja emisija se bavi drugom temom. Voleo bih da nam kažeš nešto više o tome.
Miljan: Muzika je moja prva ljubav. Prvu kasetu kupio sam sa 7 godina. Bila je to Riblja Čorba i album Mrtva priroda. Od tada je krenulo moje kolekcionarstvo i abnormalna ljubav prema muzici, koji traju i dan danas. Oduvek sam želeo da imam svoj bend, da svojim rečima dam ton i zvuk, ali to se nikada nije dogodilo. Na moju veliku žalost. Dugo godina unazad pokušavao sam da pronađem mogućnost spajanja te dve svoje dve velike ljubavi. Muzike i književnosti. To mi je bilo i više nego potrebno. Onda je krenuo sa radom Undergrand radio i to se dogodilo samo od sebe.
Pored toga, pišeš i za druge sajtove, između ostalih i za naš. Kako postižeš sve to?
Miljan: Ja pišem, pa pišem. Bavim se onim što volim tako da se za to vreme uvek pronađe. To me čini srećnim, opušta me i nikada mi nije teško. Saradnja sa drugim sajtovima mi samo govori da me ljudi poštuju i da uvažavaju ono što radim tako da i meni sve to ide u prilog.
Iza sebe imaš već devet knjiga. Ono što je meni zanimljivo je da se one neretko prilično razlikuju. Recimo, „eXtra nemirci“ je zbirka dečije poezije, posvećena tvojim sinovima, „Vizije“ i „Nitogen“ su zbirke kratkih priča, „Budalizmi“ su satira, „Muzika moje duše“ se bavi pesamama koje su obeležile tvoj razvoj a poslednji „eXperiment“ je opet nešto drugačije. Čini mi se da na taj način ostaješ uvek svež i da sa svakom novom knjigom imamo priliku da te upoznamo iz jednog novog, drugačijeg ugla. Kako ti se čine ove moje reči?
Miljan: To je i bila moja namera, ali ništa od toga nije urađeno planski već se dogodilo samo od sebe. Kao što sam na početku intervjua napomenuo, napisao sam podosta pesama, priča, aforizama, eseja, recenzija... tako da mogu praviti selekciju prilikom formiranja knjige, da li će u pitanju biti proza, poezija, satira ili esejistika... pritom nastojeći da pred čitaoce iznesem sve aspekte svog stvaralačkog bića.
Vratimo se opet na sajt. Koliko ti rad na blogu može biti stresan i kako se ponašaš/organizuješ u takvim situacijama? Pitam te i iz ličnog iskustva ali i da bismo čitaocima malo približili naš posao za koji često misle da „to sve radi samo od sebe“.
Miljan: Kao što sam rekao blog / portal zahteva jedan kontinuitet. Ukoliko je na blogu / portalu aktivno više autora onda se to gura lakše, ali ako je autor samo jedan, kao po pitanju mog eXperimenta, to ponekad zna da bude prilično frustrirajuće jer sigurno je da kod svakog od nas dođe do prezasićenja i potrebe da se napravi pauza. Mnogi koji su ušli ambiciozni i puni elana i volje u čitavu priču prestali su sa delovanjem jer nije bilo isplativo baviti se time. Ja sa time nemam problem, jer ja sve ovo radim da bih izgurao određene ideje. To je moja borba protiv vetrenjača. A u borbi ako se kolebaš i hoćeš da odustaneš sigurno gubiš. Ja ne želim da izgubim, zato se i borim sa vetrenjačama.
Koliko si zadovoljan trenutnim stanjem sajta, mislim na posećenost, uticaj i značaj?
Miljan: Znaš kako, ja sam oduvek smatrao da Undergraund ne treba da bude masivan jer onda više nije undergraund već mainstream. Ja svoj eXperiment doživljavam kao Undergraund, tako da sam zadovoljan postignutim.
Da li si uradio sve što si želeo? Šta misliš da si mogao uraditi drugačije/bolje?
Miljan: Odgovoriću najpre na drugo pitanje. Uvek može da se uradi bolje ali ipak ništa ne bih promenio, jer bi time bila narušena hronologija i sled događaja i činjenica. Znaš, kao što se kaže, da mogu da vratim vreme unazad ponovo bih načinio iste greške.
Odgovor na prvo pitanje glasi: Nisam uradio sve što sam želeo. Još uvek imam neke ideje i želje, ali pitanje je da li će sve od njih biti realizovane. Imam u planu da napravim izložbu mog digitalnog eXperimentisanja, jer već imam dovoljno radova za tako nešto. Još uvek se nadam da ću osnovati bend i da će moje reči dobiti i svoju muziku, ali sve je to veliko pitanje. Imam plan da napravim neki performans, ali problem je pronaći ljude koji bi to izveli. eXperimentišem i sa video sadržajima tako da imam u planu da uradim i neki video kolaž ili pak dokumentarac. U stvari već radim na tome. I da, zaboravih ono glavno, završavam knjigu koja treba da bude objavljena naredne godine a pišem još jednu koja bi trebalo da se pojavi 2023. godine. Jedini problem je vreme. Manjka mi.
Na kraju bih želeo da te pitam, – kako održati entuzijazam i cimati se i dalje, u ovim, dodatno izazovnim vremenima? Gde pronalaziš snagu?
Miljan: Ja sve ovo doživljavam kao svoju misiju. Zato sve to i radim. Radim ono što volim, što me čini srećnim, što me opušta i ispunjava. Sve ono čime se bavim je jedna moja duhovna katarza ili pak psihoterapija. To mi održava duh mladim a psihu u normali. Da to ne radim mislim da bih odlepio. Enuzijazam treba pronaći u činjenici da ljudi poput nas ovaj svet čine mnogo plemenitijim i humanijim mestom, jer kada se nešto radi iz ljubavi ili zbog širenja nekih ideja, iza kojih se ne kriju neke prekirivne egoistične namere i ciljevi, onda je to prava stvar vredna poštovanja.
Sa Miljanom razgovarao Nenad