Iskreno, dovoljno sam mator da bih imao očekivanja što se tiče ovog filma. Nisam seo kao neko ko prvi put čuje za priču, naprotiv, ispratio sam sve igrice, upoznat sam sa mitologijom i kao klinac ložio sam se na stare verzije filmova.

U međuvremenu, ponovo sam ih odgledao, smorio se, jer nisu ispunili očekivanja. Pokvario sam detinjstvo tim gledanjem, shvatio koliko je gluma očajna, priča još očajnija, i jedino što mogu da pohvalim kod starih verzija je neprevaziđena muzika.

I onda sam čuo da dolazi novi deo, revizija starog, novo ruho, nova priča i pomislio sam napokon će nešto dobro izaći iz ovog filma. Jer mitologija stvarno ima dobru priču. Dovoljno je čitati je na Vikipediji i već sve slike dolaze same od sebe.

Ali što se tiče nove verzije, u glavi mi stoje podeljena mišljenja.

Show Don’t Tell – Pokaži ne Pričaj

Da bih bolje analizirao ovaj film zamisliću da imam udvojenu ličnost.

Jedna je upoznata sa Mortal Kombat pričom, igrala je sve igrice, na svim mogućim konzolama, učila preko noći kako da odradi fatality, u prevodu, potpuno je zaluđena za Univerzum. Zvaćemo je Megić.

Druga ličnost je potpuno indiferentna, nikada nije čula za Mortal Kombat, niti ima predstavu o čemu se radi. Živela je u potpuno drugačijem svetu, nikada nije igrala igrice, samim tim je iskoristila film da bi dobila uvid o čemu se radi. Zvaćemo je Milutin.

Na početku filma nalazimo se u japanskom selu, susrećemo Škorpiona u svojim počecima zajedno sa sinom, ćerkicom i suprugom. Megić zna o čemu se radi, njemu je jasno da je u pitanju priča koja je toliko puta ispričana, i koja je falila prethodnom filmu.

Uzbuđen je, jer će napokon videti smisao. Svestan je ideje da su dva klana u neprekidnom ratu, da postoje nerazrešena rivalstva između Bi-Hana (Sub-Zero) i Hanzo Sanašija (Škorpion) tj. dva suprotstavljena klana.

Milutin, s druge strane, nema predstavu o čemu se radi, jer odjednom dolazi neki lik u plavom koji manipuliše ledom i ubija porodicu ratnika s kojim se upoznaje na početku filma. Motivacija ne postoji. „Možda je bitno za ostatak priče“, razmišlja dok nastavlja da gleda, ali do samog kraja ne postoji razrešenje odakle rivalitet, zbog čega i šta se to desilo između njih što je stvorilo takvu situaciju.

Okej, smisao prvog dela je razumeti Hanzo Sanašijevu perspektivu, razumeti da je izgubio porodicu zbog okrutnog nindže koji mu je pobio sve živo, da bismo mogli da opravdamo, takozvano, proročanstvo koje nagoveštava da će njegov potomak pobediti i spasiti zemlju u poslednjem turniru.

Kol Jang nam se predstavlja kao nekadašnja MMA zvezda koja je izgubila osećaj za borbu, te ga vidimo kako gubi u ringu. Tu se stvara emocija između gledalaca i njega, jer stojimo uz njega dok ga ćerka bodri i dok je na samom dnu.

Odjednom nas film baca u drugu dimenziju, gde čarobnjak Šeng Sui odlučuje da pobije sve šampione koji bi mogli da ga osujete u planovima da osvoji turnir. Ali ko su šampioni, Milutin nema predstavu.

Javlja se znak kao interesantan simbol koji povezuje glavne likove, tj. šampione, ali mi nismo svesni o čemu se radi i zbog čega.

I onda kreće malo akcije u kojoj Džeks gubi ruke, što je mnogo bolja depikcija situacije za razliku od drugog filma, pogotovo za Megića. Milutin ne zna šta da očekuje. Kol beži do Sonje, koja je Megiću i te kako poznata i kada se sreću kreće ekspozicija.

Za razliku od romana koji je tu da pripoveda, film je potpuno drugačija sfera koja kombinuje slike, reči kao i muziku koja je tu da osvetli radnju. Postoji jedno nenapisano pravilo među filmskim kritičarima, režiserima i ljubiteljima pre svega.

A to je da je bolje pokazati nešto, nego izgovoriti. Umesto da Sonja objašnjava Kolu, pa i Milutinu o čemu se radi, moglo je to da prođe kroz malo interesantniji pristup, gde pored naracije postoje flešbekovi starih situacija. Ili da se uopšte ne priča, već da se kroz scene razume smisao.

I to je ono što me ubija u ovom filmu, iskreno. To što se većina mitologije pripoveda od strane likova koji to već znaju te nam govore: „Ovo je tako i tako.“ Mislim da se na taj način gubi poenta, da ekspozicija usporava doživljaj.

Likovi su, u stvari, pasivni i dozvoljavaju da ih pojedinosti bacakaju od mesta do mesta. I onda se pojavljuje Lukang, koji, takođe, sve zna. Ništa ne saznajemo o njegovom životu na slici, već preko dijaloga. Što je okej za pozorišnu predstavu ili za roman, ali film je tu da nam pokaže, a ne da rečima opravdava nedostatak budžeta ili mogućnosti da otelotvori te reči u nešto konkretno.

Zar ne bi bilo bolje da smo videli Lukanga dok pretura po kanti, pa ga regrutuju, pa pronalazi svoju „Arkanu“, tj. specijalnu moć koju svako od šampiona poseduje. Nego da to sve čujemo u par rečenica i da nastavimo dalje sa pričom kao da nas je režiser ubedio da tako treba i to je to.

Rejden se pojavljuje kao klasični Mister Mijagi, koji sumnja u sve, a Megić je svestan činjenice da je on optimistični humanista pre svega. Ali dobro, neka bude. Nije poenta da sve ostane kako je bilo, mora da postoji i nekog konflikta u filmu.

Hoću da kažem, likovi su bledi, priča počinje od sredine, nedozvoljavajući nam da proniknemo u smisao Mortal Kombata. Milutin je zbunjen, jer mora da premotava unazad da bi razumeo šta Sonja kaže o svom istraživanju, pa šta Lukang govori i na kraju Rejden.

Čak i Kano, koji mu dođe kao neka varijanta, bahatog australijskog bandita, sve što znamo o njemu je iz priče. Ništa ne vidimo sem sadašnjosti. Neki govore da je on svetla tačka ovog filma zbog humora i dovitljivog dijaloga. Nemojte me shvatiti pogrešno, humor je okej, ali on je tu da smanji tenziju, a nekada je tenzija dobra da bismo mogli da uživamo u filmu.

Jednostavno, nekada mi deluje kao da na sve moguće načine pokušava da ispadne humorističan do tog stepena da ne uspeva.

Svestan sam da ovo ne bi trebala da bude dramatična priča o likovima, već o borbi. Ali bez ubedljivih likova, ne možemo da se emotivno povežemo sa njima, da ih bodrimo i da razumemo njihovu motivaciju. Možemo samo da ih gledamo kako se kidaju međusobno i to je to.

Povezani smo sa Škorpionovom pričom, donekle. Razumemo da je Kol taj o kome proročanstvo govori, ali zašto Sonja, Džeks i ostali se uopšte bave tim, nije jasno. Kako su oni došli na ideju da proučavaju mitologiju Mortal Kombata, ispričano nam je u jednoj rečenici.

Zašto Šeng Sui želi da osvoji zemlju, šta mu je cilj, motivacija? Da li je to dominacija ili eto stvoren je da bi to uradio, pa to i radi?

Što se tiče dobrih strana, koreografija je odrađena na nivou. Svaka scena tuče je adrenalinska vrteška koja nas bacaka tamo-vamo dok srce bije i hoće da iskoči.

I dolazimo do neke vrste zadovoljenja kada svi likovi dosegnu svoj maksimum, poubijaju krvnički drugu stranu. Film se završava klifhengerom, koji bi trebalo da nam nagovesti nastavak. Možda je cilj od samog početka bio da se napravi više filmova, što i jeste bio slučaj, ali ne bi se trebalo uzdati u nastavke i pretvoriti prvi deo u okrnjeni film. Svaki od njih bi trebalo da bude zaseban, sa sopstvenom motivacijom, konfliktima i novim perspektivama likova.

Zaključak

Megić smatra da je film okej, s obzirom da poznaje mitologiju i jedva čeka nastavak, naravno ako ga bude bilo.

I Milutin misli da je dobra vožnja, ali pitanje je da li je razumeo smisao Mortal Kombata. Možda će ga razumeti tek kada bude odgledao nastavke.

Kada spojim svoje udvojene ličnosti u jednu, dolazim do zaključka da je film smišljeno napravljen za ljude koji su već upoznati sa mitologijom.

Ali, po mom mišljenju, teško će privući nove gledaoce.

Stefan Megić