Njihovi idoli, sasvim pojmljivo, ne mogu biti superzvezde kao što su Džordž Harison ili Mik Džeger, čija duga kosa više ne može da prikrije podatak da se vozi limuzinom sa šoferom i da sa svojim knjigovođama raspravlja kako da utaji porez

Posle bitnika, hipika i ostalih, antikulturu sada zastupaju pank-rokeri... Svoj identitet dokazuju nastranim dosetkama i odećom ... Himna im je "Mi smo prazna generacija"...

*****

Njujork, 16. jul 1977: Za sledbenike "pank roka", šok je šik. Farmerke su namerno pocepane, a rite prikačene desetinama pribadača. Druga varijanta: vrećaste pantalone s direktnom vezom između džepa i šlica. Kose su debelo zamašćene, obojene u plavo, narandžasto ili zeleno, a najbolje je staviti jedan do drugog dva drečava tona da se kolju. Uši su bušene, ukrašene pribadačama. Katkad su bušeni i obrazi, pa "zihernadle" krase i jedne i druge, a u sredini vise lančići.

Parole su im: "Ubij me", "Mrzim te", "Ja sam lenji zevzek", "Hoću da uništavam", "Bez budućnosti'' - što se čuje iz usta njihovih idola na svakom koncertu, dok se peku cigaretama, grebu iglama i psuju na pasja kola - a himna poslednji singl Ričarda Hela "Mi smo prazna generacija''.

Posle bitnika, hipika, jipika, rokera i moda, antikulturu sedamdesetih godina veka predstavljaju pank rokeri.

Značenje reči "pank" varira između "dunster" i "dripac", a zapravo podrazumeva gnevnog mladog čoveka, najčešće nezaposlenog i niskog porekla, neku vrstu žive karikature koja svoj identitet dokazuje nastranim dosetkama i odećom, razmahujući se svojim siromaštvom i srdžbom, slaveći svoje isključenje iz uglađenog društva.

Njihova muzika, pank-rok, odražava njihovu potpunu ravnodušnost. Oni smatraju da nemaju veze s jadnom zbrkom u kojoj se zaglibio svet, pa ne misle da treba da ga popravljaju - jer ne bi ni mogli.

Dolaze gde je muzika radi muzike, radi provoda, da proteraju kera.

Kad pank roker proteruje kera bilo to u Londonu, Tokiju, Čikagu, Parizu, Stokholmu ili drugde - pod tim podrazumeva ljubav, a pod ljubavlju podrazumeva seks.

Sad već starinski rokenroleri i sami su znali mnogo o tome, samo što pank rokeri ne dangube s ljupkim napevima, nego bljuju najžešće reči, pa takve očekuju i od svojih idola.

Njihovi idoli, sasvim pojmljivo, ne mogu biti superzvezde kao što su Džordž Harison ili Mik Džeger, čija duga kosa više ne može da prikrije podatak da se vozi limuzinom sa šoferom i da sa svojim knjigovođama raspravlja kako da utaji porez.

Njihovi izabranici su grupe čija imena podvlače nihilizam i grubu silu: "Prokletnici", "Davitelji", "Mrtvi momci", "Diktatatori", "Seks pištolji" ...

Humanistima i konformistima za utehu, silovitost pank rokera većinom je audiovizuelna.  Draže im je gerilsko pozorište nego gerilski rat. Katastrofa bi možda nastala kad bi pank rok doživeo masovan uspeh.

Ali, pošto pank grupe ne odbijaju unosne ugovore, kakve im u poslednje vreme nude, malo je verovatno da će buntovnici ostati uz svoje junake kad počnu da zarađuju milion dolara godišnje.

Tekst: Z. B. (Politika ekspres, jul 1977.), obrada: Yugopapir