Američka vlada bi morala da proveri koliko zaista ruske mafije ima na njenim prostorima, jer sudeći po Džonu Viku i sada filmu Nobody radi se o više miliona pripadnika koji vršljalju kako hoće i kud hoće, doduše naslovni junaci ovih filmova skoro su ih sve potamanili, tako da ne znam šta će ostati za američke službe. 

Elem, kao što je do pre koju godinu svaki glumac u poteri za revitalizacijom karijere dobijao svoj Taken film, sada ulazimo u fazu kada glumci u potrazi za kakvim preosmišljavanjem svojih glumačkih staza dobijaju svoj Džon Vik film, mada Bobu Odenkirku zahvaljuljući Better call Saul-u ne treba revitalizacija, ali očigledno treba neka promena i grananje na druge žanrove pošto prvenstveno dolazi iz komedije.

Iako se doima kao neobičan izbor za ovu ulogu, Odenkirk je zapravo odrađuje vrhunski, i dosta strejt sa tek malim dozama autoironije u humora, jer iako je u pitanju brutalan akcioni film reklo bi se da su svi koji su umešani u njegovo pravljenje svesni „blesavosti“ cele premise. Reciklaža Džona Vika vidljiva je na svakom koraku osim u pojedinim kozmetičkim izmenama, glavni junak ovog puta dolazi iz nekog vojno-tajnoagencijskog miljea i zapravo nikad u filmu ne saznajemo dokraja čime se konkretno bavio osim da je čistio prljav veš na Ujka Sema; porodica mu je živa i zdava a ne izvor unutrašnje traume kao kod Vika, a sukob sa ruskom mafijom takođe dolazi nekako slučajno i loše motivisano; nigde psa na vidiku, ali se zato uspostavlja jedan topao odnos sa mačkom u jednom trenutku filma; i jedna bitna razlika, naš naslovni „Niko“ nije „loner“ kao Vik, osim što ima porodicu, u jednom momentu dobiće podršku i sopstvenog oca.

Tema je otprilike ista, bivši smrtonosni operativac pokušava da živi normalan porodični život, ali jasno je da je upao u kolotečinu i monotoniju svakodnevice i da ga njegove stare veštine svrbe kao pundrvaci koji žele da probiju napolje. Tu negde i kreće krvoproliće koje je snimljeno sa dosta energije i neke „prljavosti“ u izvedbi akcije, bez stilizacije koja je krasila Džona Vika, ali uz dosta sočnih, konkretnih, kravavih scena.

Veze sa Vikom ne prestaju kod akcije i radnje, jedan od reditelja Vika ovde je i producent, isti je i scenarista, a režiju potpisuje Rus Ilija Naišuler koji je pre par godina režirao dosta inventivni akcioni film iz prvog lica Hardcore Hennry. Za razliku od „Vika“ akcija u ovom filmu u jednom trenutku, posebno pred kraj, prelazi u neki „Sam u kući“ tip manufakturnog snalaženja, prgrljuje sasvim premisu blesavosti i slepstika, pa se film završava nekako sa osećajem da ste gledali avanture Pere Kojota koji je na Pticu trkačicu krenuo granatom zalepljenom za štit dok mu rođeni otac vitla sačmaricom iza leđa. Dakle, pomalo „Over the top“, ali čini se sasvim svesno i sa ciljem da se snima jedan akcioni film sa primesama crne komedije i brutalne, ulične akrobatike.

Bob Odenkirk je otkrovenje sjajno odrađujući dualnu ulogu nekoga to treba da bude muž papučar a u sledećem se pretvara u ubilačku mašinu koja ne zna borilačke veštine ali udara pesnicom kao maljem i prima batine, što je takođe simpatičan doprinos žanru jer junak nije ni izbliza nepobediv, često završavajući i na patosu tobože izubijan. Oseća se da su autori hteli da postave širi univerzum za dalje nastavke, ali nisu baš sasvim uspeli da nas ubede u to kakav svet gledamo, ko su ti ljudi, ko šta zna i ne zna (npr. kakva je uloga njegove žene u svemu tome, ko mu je bio otac i sl.), ali postoji mogućnost da će se razviti i drugi film, pošto se ovaj trenutno ne bruka u bioskopima, a nije ni koštao puno. Sve u svemu jedna zabavna, iako nedoskuvana alternativa za četvrti nastavak Džona Vika, koju vredi odgedati ako ni zbog čega ono zbog Odenkirka koji dokazuje da Džimi Sol Megil nije jedino što može u karijeri.

Slobodan Novokmet