A odgovor je zapravo vrlo jednostavan – nestrpljenje i zbrzanost su osnovni problemi „Justice league“-a, umesto da se entuzijazam ka ovom superherojskom okupljanju iz snova organski gradi kroz sinergiju pojedinačnih filmova, što je i počelo velikim uspehom „Wonder woman“, Vorener i DC pokušali su po principu „smuti pa prospi“ da sa tri filma stignu Marvel i „Avengerse“ koji su uveliko u tzv. fazi tri.

Međutim, kako je nemoguće pobediti u trci koju je trkač počeo skoro deset godina pre tebe, Vorner se uzdao u čistu ikonografsku snagu svojih najpopularnijih heroja i dokazao samo da nije dovoljno nalepiti preko plakata Betmenovo i Supermenovo ime već da ih treba okružiti i kvalitetnim sadržajem. Previše je očigledno da je film golemo dosnimavan i presnimavan, javna je tajna da je Snajderova verzija bila dosta mračnija i turobnija (i da smo čak mogli da vidimo i Supermena u crnom kostimu), ali onda su se glavišene pobojale, odlučile da udovolje razmaženoj publici predadolescenata koja je zahtevala vedriji pristup i dovele Džoša Vedona koji je, kako stvari stoje, verovarno ponovo snimio trećinu filma, ili maltene skoro sve scene sa Supremenom, što je prenapumpalo budžet i pokrenulo glasine o nekonzistentnosti celog projekta.

Prokleto nestrpljenje koštalo nas je potencijalno dobrog filma, nestrpljenje koje se ogleda i u tome što dosnimljene cene sa Supermenom izgledaju grteskno ako se uzme u obzir da su Henriju Kavilu morali digitalno da se uklanjaju brkovi koje je u međuvremenu pustio za drugi film. Zamislite da treba da snimite film koji treba da prkosi decenijama pred vama i da bude često i rado repriziran, a vi odlučite da vam glavni junak nosi pola digitalne glave koja čak i ne liči na njega, zamislite da „Kazablanku“ ili „Bena Hura“ pamtimo samo po tome što su Heston ili Bogart išli naokolo sa belim selotejpom preko svojih brkova, zar je moguće da nije bilo toliko vizije, toliko strpljenja, pa čak i da je premijera morala da se odloži za godinu dana, zar nije bolje posao uraditi ljudski i pošteno nego se igrati sa kompjuterima koji još nisu dorasli tome da „briju“ aktere. Negde u dvočastovnoj travestiji od „Lige pravednika“ krije se solidnih 45 minuta, nekoliko scena, kao npr. morbidno, ali sasvim logično oživljavanje Supermena u kriptonskom brodu i sukob naših heroja sa njim, vrlo su potentne i nešto što Marvel sebi ipak nije mogao da priušti. Negde u „Ligi“ naslućuje se da bi Fleš i Kiborg mogli da dobiju vrlo različite, ali dobre samostalne filmove, Fleš u ravni poslednjeg Spajdermena jer dele sličan senzibilitet, a Kibord kao najkompleksniji i najtragičniji lik u „Ligi“ nešto mračniju priču koja bi morala da bude punokrvni akcioni SF. Gal Gadot je „Čudesna žena“ i ona će to ostati narednih 10 godina, ili dokle god se ovo bude snimalo, Aflek je solidan Betmen, ali ako mu se ovo ne radi, treba da ode i prepusti nekome sa više entuzijazma. Jedino Akvamen i cela njegova fantastičnost deluju kao ispali iz neke bajke o Maloj sireni, i njegov upliv u sve ovo pomalo štrči iz konteksta (slično kao Tor u Marvelu). Jedina šansa da se „Justice league“ spasi u budućnosti je da se sledećem filmu priđe tek za pet godina, kada prvo dobijemo po jedan samostalni film za svakog heroja, i nastavak Wonder woman, i da se nadamo da će bar dve trećine tih filmova valjati čemu. Tek onda se na tim temeljima može graditi potencijalni nastavak ovog bućkuriša koji je sada spektakularno omanuo, jer nije imao sluha da malo sačeka. 

Slobodan Novokmet