„Drakula“ Brama Stokera je opšte mesto u istoriji gotske književnosti i horora uopšte. Skoro pa da nema usputnog poštovaoca fantastike da nije čuo za ovaj roman, pa makar i kroz bezbroj adaptacija, što filmskih što stripovskih, koje su se bavile ovim fascinantnim likom. A i tu je nepregledna lepeza raznih kvalitativnih aspekata, od upečatljivih ostvarenja poput Kopolinog „Drakule“, preko nešto slobodnijih adaptacija lika i dela, kao i kvazinastavaka i nazoviepiloga, pa do zaista bizarnih ideja poput one da je Drakula Juda ili nosilac vanzemaljske zaraze. Mnogo toga ima malo veze sa izvornim Stokerovim romanom. A koliko vas je zaista pročitalo Stokerovog „Drakulu“? Znate li da je ovo što danas imamo pred sobom kao remek-delo gotske književnosti proizvod godina istraživanja i da je u početku bilo zamišljeno kao dosta duži roman? Znate li kako je Stoker isprva nazvao svog čuvenog negativca? Malo toga u ovom nizu pitanja ima veze sa stripom koji danas imamo pred sobom, a reč je o adaptaciji „Drakule“ koju je nedavno objavila Čarobna knjiga, a autor joj je megatalentovani Žorž Bes.


No, da bismo oslikali širu sliku, da damo odgovore na neka od ovih kurioziteta. Prvo, Stoker je želeo da se grof Drakula zove grof Vampir. Banalno, zar ne? Ali u Stokerovom rukopisu pronađenom u Pensilvaniji 1980. godine saznajemo upravo to, kao i da je roman skraćen za stotinak stranica rukopisa na početku, u kojima Stoker opisuje Harkerovo putovanje do zamka dosta detaljnije, kao i zemlju okovanu strahom od vampirske pošasti. Čak je i naslov na rukom ispisanim stranicama bio drugačiji – „Ne-mrtvi“ pisalo je („The Un-Dead“), pa precrtano i dopisano „Drakula“ sa datumom promene doslovno pred kraj pisanja romana 1897. godine. Pretpostavka je istoričara književnosti da je i početak skraćen jer je suviše podsećao na događaje sa Džekom Trbosekom u Vajtčeplu nepunu deceniju ranije.

I kraj je nešto drugačiji, jer nakon poraza grofa Drakule isprva je zamišljeno da se ispod njegovog dvorca aktivira vulkan.

Drugo, važnije pitanje jeste otkud originalni rukopis Brama Stokera u ambaru u Pensilvaniji 1980, ali neke stvari jednostavno nemaju odgovora.

No, sad kad smo se provezli jednom digresijom o zanimljivostima u vezi sa „Drakulom“, hajde da se pozabavimo njegovom najsvežijom stripskom adaptacijom. Žorž Bes je svojevrsna legenda u stripu, a i veteran koji je dobrano zagazio u osmu deceniju. Aktivan je na sceni još od 70-ih, a za svetsku slavu su najzaslužniji „Beli lama“ i „Huan Solo“ koje je radio u saradnji sa enfant terribleom strip industrije, Alehandrom Hodorovskim.

Bes danas uživa u zasluženoj slavi (i novcu, valjda), i povremeno izbacuje autorske projekte. Ali, dugo mu je trebalo da se uhvati u koštac sa „Drakulom“, iako je, kako je sam naveo, dugo o tome razmišljao. I, odjednom je nestao sa radara, neumorno radio nekoliko godina, i 2019. svetu predstavio svoje remek-delo koje ni po jednom aspektu ne mora da se postidi izvornika po kome je nacrtan. Besov „Drakula“ jeste iskonsko remek-delo, sa svom težinom kojom se ovakav epitet nekom delu dodeljuje, koje parira atmosferom i maestralnošću Stokerovom „Drakuli“.

Sećate se Kopoline filmske adaptacije? Da? E, lepo, sad možete da je zaboravite. Svako ko se od Kopolinog filma uhvatio u koštac sa „Drakulom“, kao likom ili romanom, nosio je relikte Kopolinog vizuelnog stila. Svi osim Besa, koji je suviše veliki umetnik da bi ikoga kopirao. I ne samo to, nego je i dovoljno veliki umetnik da ume da napravi jasni otklon od ovog najpoznatijeg filma, a da ne deluje da to napadno radi. Zapravo, pošteno je reći da je on sasvim ispraznio mozak i dopustio priči da ga vodi, da je krojio i prekrajao Stokerov roman svojim majstorskim kistom.

Neću vas vređati prepričavanjem i tumačenjem Stokerovog romana. Na ovom mestu govorimo o Besovom stripu. Na prvom mestu, on nije imao problem sa osmišljavanjem priče. Imao ju je serviranu na gotičkom zarđalom poslužavniku, i mogao je svu svoju kreativnost i autorsku viziju prekaljenu decenijama stvaralaštva da slije u stvaranje stripa. Ako bih morao jednom rečju da sažmem Besovog „Drakulu“, to bi bilo – VELIČANSTVENOST. Velikim slovima. Po mogućstvu boldovano. Sa Besovih tabli jednostavno curi sipljiva i teskobna gotika. Ovo kao da je strip iz nekog drugog vremena, crno-belo sa nijansama laviranog tuša po potrebi. Sa tablama koje se protežu i rastežu, menjaju okvire i dimenzije gradeći napetost i tenziju. Postaju povremeno groteskne poput nosećeg negativca, da bi nas već na sledećoj tabli sabile u klaustrofobičnu teskobnost grupice odabranih junaka (i heroine Mine) koji kuju planove za grofov sunovrat. Renfildova opsesija u ludnici, poprima dimenzije bizarnosti, njegova izdaja Drakule je skoro iznuđena ali iskrena, a grofova osveta strašna. I sve to Bes hvata u prizore apsolutne dominacije nad devetom umetnošću.

Skoro da se ne može naći tabla sa sličnom, a kamoli istom kompozicijom. Dinamika Besovih promena na tablama je fascinantna, svaka može biti predmet zasebnih studija. Prekinuću ovaj besomučni panegirik, jer može da se proteže u nedogled, što ne bi bilo konstruktivno. Posvetiću se samo dvema veličanstvenim trenucima u Besovom pripovedanju. Poglavlje sa lutanjima Džonatana Harkera Drakulinim dvorcem je fascinantno u rasponu nemogućih dimenzija, perspektiva i arhitekture grofovog prebivališta. Fantazmagorični lavirint dvorca je pravi mali paket gotičkog užasa, koji kulminira čuvenom sekvencom sa grofovim ljubavnicama u sobi u koju mladi junak nije smeo da kroči. Ali ovde vidimo čitavu plejadu vampirica, od zanosnih, jedrih, očaravajućih lepotica, do grotesknih veštica golih i otromboljenih grudi i smežurane kože. Harkerov užas u nemoći je opipljiv koliko i grofov bes kad se vrati u dvorac. Tolika količina Besove mašte u grafičkom oblikovanju je bezvremen.

Slično groteskno-očaravajuća sekvenca sledi kada mlada Lusi, potpala pod grofovu moć i pretvorena u vampiricu, pada u zasedu Van Helsinga i njenih nekadašnjih udvarača (i verenika lorda). Tabla koja se proteže na dve stranice je onespokojavajuća, nemoguća, talasi tuša usmeravaju pažnju čitaoca nadesno, ka grotesknoj Lusi koja dolazi sa te strane, sa mrtvim detetom u naručju i tragovima krvi koje naslućujemo na usnama. Vetar, lišće, grobovi, slepi miševi na nebu, dominacija crnila na tabli, sve je toliko opipljivo i maestralno da oduzima dah. A to je samo jedan primer u nizu. Jedan od mnogih, zbog kojih je Besov „Drakula“ jedno od najboljih ostvarenja devete umetnosti sa kojima će te se ikada susresti.

Nikola Dragomirović