Sva deca su rođeni umetnici, dok problem nastaje kako da se ostane umetnik i nakon što se odraste, poručio nam je Pablo Pikaso. Sa druge strane, Adolf Los u svom delu “Ornament i zločin” svu umetnost proglašava erotskom. Ako u tu formulu unesemo i malo de Sada i fon Zaher-Mazoha, pa je još začinimo gotskom numinoznošću i pop artom, već smo veoma blizu umetničkom izrazu Dragane Stevanović; Nišlijke koja svoju nikada preraslu fascinaciju iz detinjstva, fascinaciju lutkama, pretače u umetnost; a svom umetničkom izrazu još više nas je približila ona sama.


Reci nam za početak - kako se zove to što ti radiš? Koliko je taj i takav vid umetnosti zastupljen kod nas? Da li smo vidljivi na mapi sličnih umetnika u svetskim okvirima?

Dragana Stevanović: Ono što ja radim potpada pod kategoriju autorskih lutaka i, u širem smislu, mixed-media skulpture. Moji radovi imaju formu lutke, ali su one oslobođene svoje praktične funkcije, nisu, dakle, namenjene za igru, već pružaju čisto estetski užitak. Osim toga, moje su lutke statične i u tom smislu više nalik skulpturama; opet, imaju i sve tradicionalne elemente lutke, poput kostima, kose, šminke i drugih rekvizita, tako da ih ja svejedno zovem lutkama i posmatram kao lutke.

U svetu, naravno, postoji čitava scena art doll umetnika; u zemljama istočne Evrope, na primer, ova scena je prilično razvijena; u našem susedstvu, u Grčkoj, postoji veći broj art doll umetnika čiji rad pratim. Kod nas, međutim, tako nešto još uvek ne postoji. Ja lično znam za rad još dve umetnice koje se bave konkretno ovom formom, jedna od njih pravi fantasy lutke. Verujem da ima još pojedinaca koji se lutkom bave na neki način, ali definitivno ne postoji nešto što možemo nazvati scenom.

Tvoje lutke su goth, senzualne, bizarne, makabrične i unose BDSM estetiku u pop art. Ali zašto lutke? Šta je to što ti svojim lutkama želiš da poručiš? Kako bi u par rečenica glasio nekakav tvoj umetnički manifest kada bi morala da ga negde javno proklamuješ, npr. na nekakvoj lutkarskoj izložbi?

Dragana Stevanović: Kada dublje promišljam o pitanju zašto sam odabrala baš lutku kao medij, ne mogu se oteti utisku da je zapravo reč o dve moje velike fascinacije iz ranog detinjstva, koje su nekako našle svoju formu izraza kroz ovo čime se bavim. Naime, rekli su mi da sam jako rano počela da crtam i da sam od početka bila opsednuta crtanjem ljudskih figura. Neki od ovih crteža su sačuvani (jer sam, između ostalog, crtala i po marginama knjiga); na njima su izdužene ljudske figure, onako kako sam ih videla, u različitim pozama i situacijama. Ta čudnovatost ljudske forme je nastavila da me fascinira kroz svo moje kasnije bavljenje umetnošću. Druga moja velika fascinacija bile su lutke. Koristila sam ih kao neke vrste medijuma koje mogu da zaposednem i dam im ličnost i glas koji želim. Sa fabričke lutke bih uvek najpre skinula sve, da vidim šta se to nalazi ispod i unutra, a onda bih krenula da je preuređujem. Postoji Bodlerov esej, "Moral igračke", koji na interesantan način objašnjava ovu tendenciju kod neke dece. Kada sam kao učenica srednje umetničke škole učestvovala u likovnoj koloniji u Sićevu, svi su oko mene slikali prirodu, a ja sam izvukla jednu lutku sa obližnje divlje deponije i postavila je u centar svog rada. Mislim da nikada nisam prerasla ovu svoju dečiju opsesiju lutkama, samo sam našla način da se njom i dalje bavim, a da me ljudi koliko-toliko ozbiljno shvataju (smeh).

Kada sam otkrila autorsku lutku kao umetničku formu, činilo mi se da sam pronašla medij kroz koji mogu da se poigravam sa onim što je moja prvobitna inspiracija. Moje lutke poseduju ljudsku formu, ali ne i njene egzaktne proporcije. Ova blaga "izmeštanja" su ono što im daje specifičan karakter. Ja sam više nalik ekspresionistima. Uvek podvrgavam spoljašnju formu toj funkciji izraza nekog unutrašnjeg stanja. Rekla bih da je to ona centralna stvar kojoj pokušavam da dam izraz kroz svoje lutke. Zato su jako bitan element njihove oči, pogled, facijalna ekspresija, govor tela. Možda zbog toga moji radovi nekim ljudima deluju zastrašujuće ili surovo, pored činjenice da su neke od lutaka vezane. Rekviziti koje imaju na sebi često su simbolični. Puno pažnje obraćam na ove detalje.

Koliko su tvoje lutke ekspresija tvoje ličnosti i osobenosti?

Dragana Stevanović: Sve što pokušavam da izrazim kroz njih ima svoj koren negde u mojoj ličnosti ili nekim mojim ličnim interesovanjima. Osim toga, volim da se poigravam sa linijom između toga kako ljudi vide moje lutke i kako sebe prikazujem. Ponekad se na pomalo bizaran način dešava i obrnut proces: na primer, napravim lutku i onda ličnost iz nje počne da me zaposeda i ja počnem da se oblačim i ponašam kao lutka. Sve je to deo našeg zajedničkog života, pretpostavljam. Puno vremena provedem sa svakom od njih, i mnogo energije ulažem u svaku.

Kako si uopšte počela da se baviš ovakvom umetnošću? Da li si imala uzore u početku?

Dragana Stevanović: Mada imam neko formalno obrazovanje u oblasti umetnosti (završila sam umetničku školu i studirala izvesno vreme slikarstvo), u vajanju i pravljenju lutaka sam potpuno samouka. Na početku studija imala sam veću psihičku krizu tokom koje sam potpuno napustila vizuelnu umetnost i otišla na studije filozofije i književnosti. Onda je ono što neku zovu "mračnom noći duše" ponovo došlo, i ja sam negde u tom periodu odlučila da se vratim umetnosti kroz formu art lutke. Ali, ovaj povratak je išao vrlo postepeno. Dugo sam samo pratila scenu; onda sam počela da istražujem tehnike i da eksperimentišem sa njima. Prvi pokušaj lutke sam uništila. U vreme dok sam pravila svoju prvu (uspelu) lutku, bila sam opsednuta japanskom Yurei-zu umetnošću, njihovim predstavama duhova iz 19. veka, pa sam iskoristila motiv iz ove umetnosti. Ali, već ona je imala u osnovi tu neku tipičnu formu mojih radova. Osim toga, obmotala sam joj torzo vrpcom u obliku harnessa i to mi se jako dopalo. Došla sam na ideju da uradim to elaborantnije na narednim lutkama, koristeći japanske čvorove, kakve sam viđala na fotografijama Nobuyoshija Arakija. Ali, nisam nikako želela da konopci na mojim lutkama izgledaju kao veštački pridodat ukras, kao kada biste vezali barbiku, recimo. Zato bih najpre odabrala čvor i onda vajala lutku kao da je već vezana. Cilj mi je bio da istaknem senzualnost i lepotu tela izvijenog i sputanog konopcima. Dobila sam kompliment od jedne poznatije lutkarke da nikada nije videla nešto slično u svetu art doll lutaka. Bilo je i pojedinih negativnih komentara na račun tematike mojih radova, kao da je vezivanje lutaka nekakva blasfemija. Možda su me upravo oni nadahnuli da počnem smelije da unosim taj element bondage-a, bdsm-a i fetiš estetike u svoju umetnost.

Veliki uzor i inspiracija bila mi je umetnica Pasha Setrova; ne uzor u smislu da sam pokušavala da imitiram njen stil, koji je apsolutno neponovljiv, već me je čitava ličnost koja stoji iza te umetnosti i neka njena lična priča možda najviše nadahnula u trenucima kada mi je inspiracija ove vrste bila potrebna. Naravno, ima i drugih umetnika čiji mi je rad jako inspirativan, poput Galine Dmitruk, Vladimira Suškeviča, Emilie Steel, Tari Nakagawe.

Koliko sam shvatio – sve radiš ručno. Kako izgleda celokupan proces nastajanja jedne lutke počev od same ideje, pa preko oblikovanja, sve do kostimiranja i mejkapa?

Dragana Stevanović: Uvek krećem od crteža. Imam mnogo ideja i svesku gde ih zapisujem i skiciram kada god mi padnu na pamet. To može da bude, recimo, samo jedan detalj, koji potencijalno sadrži čitavu ličnost naredne lutke. Zatim pravim detaljniju skicu, gde definišem njenu anatomiju, i ona mi služi kao model dok vajam. Najpre pravim žičanu konstrukciju, i tu već krećem da oblikujem lutku "iznutra". Svaka moja lutka ima unutar sebe taj skelet od žica, uključujući i skelet prstiju. Zatim vajam lutku i sve njene delove od gline, koju potom pečem i šmirglam, nakon čega sledi make up, pravljenje perike, izrada kostima i rekvizita. Sve je handmade, uključujući i njihova postolja.

Kakvo je interesovanje za tvoje lutke ovde kod nas? Javljaju li ti se kupci iz Srbije? Iz kakvog (sub)kulturnog bekgraunda kupci uglavnom dolaze?

Dragana Stevanović: Ima interesovanja u tom smislu da je ljudima zanimljivo ono što radim i žele da čuju više o tome, ali još uvek nije bilo kupaca iz Srbije. Što se tog nekog bekgraunda iz koga moji kupci dolaze tiče, na primer, jedna od mojih lutaka iz Shibari serije otišla je u ruke kolekcionarke koja je poznati ruski seksolog i predavač na Institutu za psihoanalizu u Moskvi. Tu je i umetnica iz Španije koja je naručila više radova od mene. Ali, nema pravila. Ljudi za sada dolaze do mojih radova isključivo online, uglavnom putem društvenih mreža ili preko Etsy platforme.

Možeš li, za kraj, sa nama da podeliš nešto od svog kulturnog bekgraunda, u smislu muzike koju slušaš, knjiga koje čitaš, filmova koje gledaš i slično? Koji su drugi vidovi umetnosti koji se posredno ili neposredno reflektuju u tvom izrazu i umetničkim nazorima?

Dragana Stevanović: Oduvek me je privlačila mračnija strana literature, filma, slikarstva, muzike. Osim toga, volim avangardne i eksperimentalne stvari. Kako bih opisala svoj muzički bekground? Recimo, iz hipi ere odabrala bih Velvet Underground; autorski rad Nico fascinirao me je godinama. Kada sam slušala metal, bio je to uglavnom doom, drone, depressive, kada bih birala nešto laganije, bio bi to, recimo, noir rock ili funeral pop (smeh). Puno volim i onu mračniju stranu elektronike, witch house, dark noise. U witch house žanru pronašla sam savršen spoj muzike, sadržaja i vizuelne estetike koja me privlači.

Film je jako puno uticao na mene, literatura isto. Filmovi Lars von Triera, Wong Kar-Waia, Gaspara Noea, Bergmana, Linča, da pomenem neke od njih. Volim estetiku Dogme 95 i no-wave pokreta, filmove Harmoni Korine, na primer, ili Vincenta Galloa. Ili crni talas naše kinematografije. U literaturi, poezija mi je uvek bila nekako bitna, počev od francuskih ukletih pesnika, preko ispovedne poezije Anne Sexton i Sylvie Plath, do savremene poezije na istom tragu. Volim (neo)avangardu u književnosti - pesnikinju Joyce Mansour, recimo, "Nađu" Andrea Bretona, "Erogen Zoon" Katalin Ladik (kao i njene performanse!). Volim "Psihozu u 4:48" Sare Kejn. Ili, recimo, "Valis" Filipa K. Dika. Fascinira me okultizam u literaturi, poput "Anđela sa zapadnog prozora" Gustava Majrinka. Nedavno sam dobila savet da ne čitam nikako Aldapuertu. U pitanju je Jesus Ignacio Aldapuerta, tzv. "andaluzijski de Sad". Nije bilo boljeg načina da me neko nehotice nagovori da nešto čitam. Čisto literarno gledano, meni je Aldapuerta briljantan (nemojte ovo ni u kom slučaju shvatiti kao preporuku!).

Intervju priredio: Aleksandar Petrović a ono što sledi je galerija Draganinih radova.

Dragana Stevanović