Najveći neprijatelj filma „Suicide squad“, ako izuzmemo armiju razmaženih i lako osvetoljubivih fanbojeva, jeste koncept sam po sebi. Nije lako, da ne kažemo nemoguće, uvesti desetak likova u film, naći svima mesto, motivaciju i karakterizaciju, a pritom voditi računa o tome da se održi nivo akcije, spektakla, humora (da se ne bi uvredili Dedpulovci) i da sve to bude spakovano u zanimljivu priču.

Ne bih mnogo svaljivao krivicu na reditelja i scenaristu Dejvida Ajera, jer mi se čini da to nikome ne bi pošlo za rukom, ni Spilbergu, ni Skorseziju. Jednostavno, sama ideja „Suicide squada“ kao filma (osim ako nije predviđeno da traje više od tri sata) nije zahvalna, osim ako svakom liku ne posvetite dovoljno pažnje i vremena, a nakon toga nekako, kroz radnju i događanja, ostvarite efekat da su se likovi organski povezali i „oživeli na ekranu“. 

Glavni problem ovog filma je što on za to jednostavno nema vremena, pa pokušava kroz kraće vinjete i flešbekove da najbolje što može osvetli nekoliko nosećih figura – Dedšota, Harli Kvin, Rika Flega, a onda da ih tako sirove i nedopečene zbrza u akcioni spektakl koji treba da nađe balans između „ulične“ prsa u prsa akcije i fantazmogorično-magijskog spaktakla. Autentične ljudske obrise dobijaju jedino Dedšot (u čemu pomaže Smitova harizma i prirodnost) i Harli Kvin (kojoj Margo Robi pored psihotičnog karaktera udahnjuje i iskricu ranjivosti). Ostali, pogotovo Bumerang i Kiler krok, deluju nekako redudantni i ne previše krucijalni za radnju (šta na primer jadni Bumerang može da doprinese borbi protiv zlih magičnih sila, osim da služi u filmu kao neka vrsta komičnog oduška).

Međutim, kako to obično biva, ni ovde stvari nisu crno-bele, niti je ovaj film apsolutni promašaj niti je lako odbraniti ga od nezadovoljnika. S jedne strane, potencijal mnogih likova je protraćen trajanjem filma, hemija odreda je nekako usiljeno ostvarena, poneke šale deluju kao da nisu pogodile poentu, pojedini likovi su „over the top“, a drugi su pak utemeljeni u realnosti. S druge strane, film hrabro iskače iz šablona koji su odavno zacrtani i koje čak ni hvaljeni Deadpool nije mogao da izbegne, iako im se rugao. Ovo je zapravo rimejk „Bekstva iz Njujorka“, iako umesto Snejka Plisnkina imamo pet-šest podjednako problematičnih persona. U jednom momentu film deluje kao detinajsta akcijada puna pirotehničkih dimnih zavesa koje treba da sakriju nedostatak prave radnje, a u drugom kao cinična kritika američke unutrašnje politike i tajnih vladinih službi. U jednom trenutku dešava se nešto vrlo ozbiljno, proračunato i dramski nabijeno, a u drugom imamo utisak da gledamo „Moćne rendžere“ iz 90-ih.

Film umnogome podseća na novogodišnju jelku koja je prekićena pa se klati pod težinom sopstvenih ukrasa, svega je u njemu previše, previše likova, previše pucanja, previše pop pesama, previše flešbekova, previše lucidnih kameo pojavljivanja Betmena i Fleša. I Džoker, koji je poslužio kao jedna od prodajnih taktika ovog filma, iako ga ima u njemu svega 9 minuta, jednostavno je previše. Džoker je švercer u ovom filmu, lik kome tu nema mesta, ali koji se zbog Harli Kvin pojavljuje kao neka sporedna manifestacija „Klovna princa kriminala“. Džoker je ovde sublimacija svih mogućih gangstera iz Srbije 90-ih, tu su tetovaže, lanci, kičasta odeća, izveštačeni maniri, psihodelična pojava, sav je u tikovima, trešenju, kao tasmanijski đavo na kokainu. A opet, njegov udeo u filmu je skoro nikakav.

„Suicide squad“ je jedan džinovski nered koji za razliku od mrtve ozbiljnosti Nolanovih Betmena podseća na nekog bunovnog tinejdžera pubertetliju koji se opasao svim mogućim amblemima pop kulture, pa puši, pije i drogira se uprkos svima, a očigledno je da mu fali malo stroge ruke koja bi ga usmerila u pravom smeru. Možda ovaj film nije ni mogao da bude bolji, možda bi bio da mu je prethodio makar jedan gde bismo upoznali Dedšota i Harli Kvin, pa onda i ostalima dali mesta da dišu. Malo je iznenađujuće da je jedan od uspešnijih likova ovde Amanda Voler u izvođenju Viole Dejvis. Ona sa sasvim malo scena i teksta postiže efekat beskrupolozne proračunatosti i bezdušja američke unutrašnje politike.

Slobodan Novokmet