Nakon Shagreen i 1968, pulski izdavač No Profit Recordings se ponovo okreće domaćem terenu i predstavlja bend prilično "visceralnog" imena - Muka. "Patologija poniznosti" se pojavila najpre digitalno ali nas uskoro očekuje i vinilno izdanje koje će sadržati i ekskluzivnu bonus pesmu pod nazivom "Šonje (uživo)".

Priznaću, iako pratim regionalnu scenu, prvi put se susrećem sa ovim bendom iako postoje od 2012. i iza sebe imaju, evo već 3 EP izdanja. Zato sam poželeo da ipak poslušam i prethodne pesme ne bi li se bolje upoznao sa njihovm delom.

Muka je težak osećaj, a takav je i bend. Dopada mi se kada ime savršeno opisuje kompletnu priču. Dopada mi se što je ime na maternjem. Ne samo što je Nausea odavno zauzeto, Muka je mnogo efektnije. Sama reč ima tu moć da izazove uslovni refleks. Ne samo što je odmah na početku jasno da je pred tobom mučna priča, nju prati i konkretan osećaj. Osećaj koji te dugo ne pušta nakon što se poslednja pesma završi. 

Uzmite bilo koju numeru sa EP-jeva "Svi šute", "Sveta stoka", i poslednjeg "Patologije poniznosti" koji se može smatrati i vrhuncem dosadašnjeg rada, pročitajte tekstove. Patnja, bol, nihilizam, bes, bezizlaznost, lažni autoriteti i idoli, pokornost, licemerje, laž,... svi osećaji koji se mogu sažeti u muku. Ne osećamo li se često upravo ovako u današnjem društvu? Nije li upravo "patologija poniznosti" dijagnoza svega (i sveta) oko nas? Na političkom, ličnom, bilo kom planu? Nismo li postali toliko nezainteresovani za sebe, da ne vidimo, ili ne želimo da vidimo šta se dešava ne samo drugima oko nas već i nama? Kako smo došli do stanja tolike anesteziranosti? Kako smo došli dotle da ne želimo ni da učinimo ništa za sebe? Koliko puta ti se povraća od svega, koliko puta želiš da krikneš i izbaciš nešto iz sebe, baš kao lik sa omota?

Muka je upravo taj osećaj koji treba da te trgne, da prelije čašu, da ti je više "muka od svega" i da  konačno uradiš nešto. Jer, iako pričamo o teškim osećajima, bend ipak govori i o "strasti prema životu" i "glađu za životom", kako su izjavili u jednom intervjuu.

Znam, nisam puno govorio o samom zvuku benda. Možemo reći da je Muka ekstremni metal bend sa pre svega black i death obeležijima sa uplivima dooma. U svakom trenutku su sirovi i bučni, teški i opori. Ono što mi je dodatno drago je što izbegavaju klišeje vezane za te pravce te poetski i vizuelno deluju dosta zrelije i izbegavaju da deluju smešno poput 80% bendova tih usmerenja. I ne mogu da se otmem utisku da u sebi imaju dosta jakog uticaja diy panka. Ne u smislu zvuka već u smislu nasleđa, stava... Ne bi me iznenadilo da su nekada i svirali u kakvom angažovanom bendu.

I opet, znam, nisam puno govorio o samom zvuku benda. Priča i osećaj dok sam slušao ovo izdanje su bili jači od same muzike, to sam i rekao negde gore, neće vas dugo pustiti nakon poslednje numere. Šta više jedan bend ili autor bilo kog dela može da poželi i, nije li upravo ta činjenica dovoljna preporuka za ovo izdanje?

Miloš Pavlović