Indiferentnosti lutke nijedna druga indiferentnost ne može da parira. Lutka je kao slika, kao kip – tren otkinut od vremena, zaključan i konzerviran, nezavisan entitet i slobodan u svojoj statici – sa dodatkom strave, jer lutka je najbliskija ljudskoj slici i prilici, čime je i njena indiferentnost bogatija za jednu više dimenziju, prokleto ljudsku, najmonstruozniju od svih. Kada vam lutka dosadi možete joj čupati kosu i trepavice, gurati prste u oču, skidati odeću, otkidati ruke i noge, obesčastiti je i prepustiti je prašini tako poniženu i unakaženu, a ona će vas i dalje gledati istim ravnodušnim pogledom.

Razgovarali smo sa Svetom Doli (Natašom Milić), njihovom zaštitnicom, koja ih svojim talentom ponovo čini princezama prelepim u svojoj bizarnosti, senzualnim gotik lolitama i pankerkama, ništa manje indiferentnim za spoljni svet, stamenim, jakim, slobodnim i samodovoljnim; učitavajući dakle u njih sebe samu i prenoseći ih na platno i papir.


Možeš li da odrediš kako i kada si počela da uobličavaš i kališ svoj slikarski talenat? Kako je tekla tvoja inicijacija u svet slikarske umetnosti? Da li je to išlo sistemskim putevima kroz sistem obrazovanja ili paralelno s njim i nevezano za njega? Da li si imala neku bitnu figuru ili mentora u početku?

Doli: Moja najranija sećanja iz detinjstva sa sobom nose tu sliku mene kao devojčice od 4-5 godina koja u nedostatku blokova i papira crta po zidu i maminim knjigama. Rođena sam u Sarajevu, 1990. godine, živela sam na Ilidži sve do 1995. godine kad smo konačno morali da napustimo naš dom. Rano detinjstvo u okovima rata nije lepa priča, naprotiv, mnogo je stresnija i tužnija nego što može da se prepriča i ispriča. Još kao mala devojčica bežala sam iz svakodnevnice u svoje crteže i maštanja o nekom boljem mestu gde žive princeze koje smeju da izlaze napolje i igraju se jer nema granata. Još tada sam imala fikciju lutke, nepokretne marionete, tadašnje princeze koja se vremenom pretvorila u fizički oštećenu lutku.

Crtala sam uvek, nebitno da li sam kasnije u školi, na času, da li sam na odmoru kad svi izlaze iz učionice i idu po užinu, da li sam u gradskom prevozu ili da li pričam na telefonu - kao da oduvek imam tu nervoznu ruku koja mora da crta i senči. Vežba i praksa su čudo, kad stalno crtaš i vežbaš u nekom momentu shvatiš koliko napreduješ i da tvoji radovi dobijaju sve veći smisao i oblik. Smatram da sam počela svoje uobličavanje još od onog dana kad sam prvi put uzela bojice i nacrtala princezu.

Možeš li da nam opišeš sve svoje umetničke faze? Koliko je trnovit put do pronalaženja sopstvenog autentičnog stila? Da li se još uvek tražiš ili si već stigla tačno tamo gde želiš da budeš? Da li si imala neke slikarske, odnosno ilustratorske uzore na tom putu?

Doli: Ta princeza je prolazila kroz razne faze kako sam rasla, razvijala se i postajala starija, dobijala je nove oblike i dimenzije, prolazila kroz apstrakciju, kroz gotiku, kroz neopunk dok nije došla do današnje faze jedne toliko ružne a toliko lepe lutke, jedne bizarne i prilično creepy lutke koja pokazuje svoje emocionalne i duševne nestabilnosti kroz zaleđene poglede i pokrete tela.

Obzirom da sam samouka bilo je teško pronaći pravac koji nosim u sebi u svom radu, trebalo mi je vremena da istražim i saznam ko sam u umetničkom smislu i kom pravcu pripadam, šta je to što trebam da slikam ili crtam, da stvorim svoj pečat i stil. Imala sam toliko sreće da danas ljudi prepoznaju moj rad i potez, čak i ako nacrtam neku mrtvu prirodu, što nije nešto čime se bavim, ljudi prepoznaju da je to radila Doli. Po mom mišljenju nema veće satisfakcije za jednog umetnika nego kad stvorite svoj sopstveni stil.

Nisam imala baš nikog ko se bavi slikarstvom, umetnošću uopšte, ni u bližoj porodici, kao ni u daljoj familiji, među prijateljima niti među drugarima sa faksa. Bila sam nekako sama u tom pogledu, umetničkom, mnogi su me doživljavali kao frika i čudaka dok sam ja njih doživljavala kao osobe koje gledaju a ne vide. Uvek sam videla nešto dublje, dalje, stvari i osobe koje su za masu ljudi oko mene bile ružne - meni su uvek bile lepe jer sam gledala iznad i preko te granice klasične teze lepote koja nam se uporno servira. Taj neki kalup, neka nepisana pravila lepog koja nam je ne znam ko postavio, nikad nisam pristajala na njih. Uvek sam videla deo sebe u svakoj osobi koja je isprozivana, omalovažavana ili etikatirana za ružnu i nedovoljnu. Moja lutka danas postoji na platnu i papiru baš kao takva, ružna a prelepa, oštećena i povređena a ipak jaka i puna sebe.

Moj stil i umetnički rad su oblikovale okolnosti, ljudi, traume i beg od istih.

Čime si se još nadahnjivala, a da to nije iz sveta slikarstva ili ilustracije? Mislim tu na druge vidove umetnosti – muzika, književnost, film, strip i ostalo.

Doli: Obožavam muziku, obožavam fimove, serije, knjige... Svaki vid umetnosti.

Muzika je nesto bez čega ne bih mogla da počnem ni završim dan, naravno da skoro pa uvek crtam i stvaram uz muziku, u zavisnosti od raspoloženja variraju i plejliste. Odrasla sam slušajući Alice in Chains, Tool, Evanescence, Within Temptation, Lacuna Coil, kretala sam se uvek tu negde od grunge-a preko gothic metala do metala tipa Gojira. Muziku smatram većom umetnošću od slikarstva, nekako, kad čujete nešto dobro i kad osetite jezu po sebi – neprocenjiv osećaj. Mislim da imam po jednu plejlistu za svako svoje raspoloženje - od onih za neke depresivne dane kad mi prija Mad Season, Deftones, preko nečeg što bih izdvojila za dane kad stvaram i odsečem se od realnog sveta, na primer Enigma, nešto što ne zamara i vodi direktno u snove i fikcije, do onih energičnih dana kad mi prija Gojira ili Tomahawk.

Veliki sam fan serije kao još jednog vida umetnosti. Možda malo više preferiram seriju jer duže traje od filma te imam više vremena da živim u toj nerealnosti zajedno sa likovima i događajima iz serije. Dosta puta sam rekla "Ja ne gledam seriju, ja na momenat živim u njoj." U stanju sam da odgledam čitavu sezonu za noć, da ne spavam. Naravno da i serija kao i muzika nadahnjuju jer je sve to jedno novo iskustvo, nova priča, novi predeli i novi karakteri. Izdvojila bih par serija koje su mi omiljene i za koje smatram da je šteta da ih ljudi ne pogledaju: Penny Dreadful, Fargo, Castle Rock...

Kako bi tačno definisala svoj sadašnji umetnički stil? Baziran je na konceptu autoportreta na kojem si ti lutka i na čemu još? Čini se da je on blizak punk / cyberpunk / goth senzibilitetu i svetonazorima uz odblesak neoromantizma. Isto tako - tvoje lutke ponekad iskaču i u trodimenzionalnu stvarnost. Zašto i kako se to dešava? (smeh)

Doli: Svoj trenutni stil bih definisala kao bizarre, macabre, gothic, industrial. Mojih desetak golih, novonastalih lutkica bih svrstala u jednu grupu pod nazivom "Gothic Lolita" pod uticaj Emile Autumn i industrial muzike verovatno (smeh). Šalu na stranu, one zaista jesu u tom nekom industrial fazonu, mnogo crvene i crne boje, metalnih detalja, jakih crta koje odvajaju lutku od pozadine, tačno mogu da čujem taj industrial zvuk u pozadini dok ih gledam. To je barem moje viđenje.

Da, kao što si rekao, tu se tačno vidi spoj neopunk-a, bizzare-a i punka-a i kao da se sve sjedinjuje i pretvara u neoromantičarski večiti bunt i svesno kontriranje svemu što bi ulazilo u pojam "realnog". Mislim da svojim radovima jasno dajem do znanja da mrzim savršenstvo i svaki pokušaj istog. Nepravilnosti i mane su mi mnogo zanimljivije i draže. Težnja ka savršenom može da nas ubije. Prihvatiti sebe sa svim svojim manama i vrlinama - to je ono čemu treba težiti, da budemo nesavršeno savršeni.

Doli je izašla iz platna i postala prava opipljiva ljutka, dobro si primetio (smeh). Radi se o tome da sam sasvim slučajno videla odbačenu, prilično ružnu lutku za frizere kod moje frizerke. Naravno, kako sam je videla odmah sam videla potencijal za novo umetničko delo. Nakon što sam dobila lutku, skinula sam joj sav mejkap, čak sam obrisala i oči i stvorila svoju muzu (smeh). Bez previše razmišljanja, vođena instiktom i onim što je verovatno talenat, radila sam na njenom renewal-u i krajnji rezultat je bio prelep - oživela sam svoju slikarsku fikciju.

Da li si do sada imala neke izložbe i na kakav prijem kod publike su iste naišle? Koliko je teško izdejstvovati izložbeni prostor i sve što uz to ide?

Doli: Imala sam četiri samostalne izložbe. Prva je bila u biblioteci "Filip Višnjić" u Bijeljini. Sledeće tri su bile u CZK "Semberija", takođe u Bijeljini. Dve poslednje izložbe su bile humanitarnog karaktera. Publika je reagovala lepo. Zadovoljna sam. Sve je dobro dok ne dobijate masu čudnih pitanja tipa - zašto ova nema noge; a šta joj je ovo na glavi; joj ova mi se dopada ali da li bi mogla da obrišeš ovu krv i ja bih je kupila? (smeh)

Bitno je da ste privukli pažnju na ovaj ili onaj način, da se ljudi interesuju, da ste ostavili trag u njihovom sećanju, kakav-takav i da imate maksinalnu smirenost kad objašnjavate da nemate apsolutnu ideju zašto niste naslikali noge lutki sa slike. Odlučila sam da idem dalje od Bijeljine i Republike Srpske, mislim da shvataš i zašto (smeh).

Moram da kažem da je dobijanje izložbenog prostora jedna velika noćna mora, ako ste samouki i naravno ako nemate vezu, ako nemate novca. Možete biti nemoguć, nesvakidašnji talenat, možete biti Giger ili Warhol, glavom i bradom, ali ako nemate novca i veze - ne možete izlagati. Surova realnost.

Umetnici su često podvojene ličnosti. Kako uspevaš da pomiriš Doli kao svoje umetničko Ja sa Natašom Milić? Da li ti se Doli ponekad ceri iz ogledala đavolskim kezom? (smeh) Pretpostavljam da iz tog dualizma izlaze naslade ali i patnje, odnosno faustovski darovi i nemiri, ruku pod ruku. Osim unutrašnjih borbi, uvek je tu prisutna i borba sa okruženjem. Jedan si od retkih umetnika na balkanskom podneblju koji se eksponira gorepomenutom estetikom. Kako taj dvostruki antagonizam izgleda u tvom slučaju?

Doli: Da, slažem se. Umetnici su često podvojene ličnosti, ne baš kao dijagnoze psihijatra, nekako više kao moranje kako bi opstali na spojnici dva sveta, svog umetničkog i realnog koji ume biti surov. Čudno je to kad moraš da živiš u oba sveta, da budeš svoj i često zanesen jer si umetnik ali i sasvim prikladan i 'normalan' jer moraš da živiš u materijalnom svetu gde je novac alfa i omega. Koliko god mi shvatali fenomen materijalizma i koliko god bili svesni da je novac običan papir koji nam svima kontroliše živote, bez istog ne možeš ni da odeš lekaru, dakle, bez novca smo mrtve osobe. Zbog toga su umetnici podvojene ličnosti. Ne mogu da se odreknu onog suštinskog dela sebe jer su rođeni kao umetnici a jako često moraju da ga ostave po strani i budu neke sasvim druge osobe jer moraju da ulaze u realan svet i svoj ostave po strani.

Što se mene lično tiče, davno sam prestala da pokušavam da tražim taj balans između dva sveta koja postoje u mom životu, prestala sam da pokušavam biti normalna i suzdržana, nisam uspevala biti dve osobe koje se smenjuju toliko puta dnevno te sam se oldučila da budem samo jedna. Odlučila sam da budem umetnica, koliko god to koštalo. Istina je da postoje ljudi koji me prihvataju kakva jesam, kao i oni koji me gledaju kao da sam pala sa neke planete direktno pred njih. Postoje i oni koji smatraju da nisam normalna ali ne zameram nikom ništa jer smo svi pre svega ljudi, a ljudi kao ljudi- vole da sude i etiketiraju. Bitno je da se osećam lepo u svojoj koži i da me ispunjava to što radim, a da li će to neko da shvati ili neće - ne vidim razlog da me to interesuje. Kao tinejdžerka sam bila veoma buntovna, željna isterivanja pravde, međutim vremenom naučiš da čuvaš svoj mir i shvatiš koliko su sve te stvari toksične i koliko je uvek najbolja varijanta da jednostavno pustiš. (smeh)

Iz tog neprihvatanja i neshvatanja se rađaju nemiri i psihičke traume, ako si osetljiv i ako ti je stalo da budeš prihvaćen. Na moju veliku sreću, nisam osetljiva niti sam ikad pokušavala da se utopim u masu i budem prihvaćena. Uvek sam imala svoj svet i savršeno funkcionisala sama sa sobom. Možda je to nenormalno, možda je to mana, ne znam, možda je to samopouzdanje, a možda se radi o onom prihvatanju sebe o kom sam pričala. To sam ja i ja volim sebe. Nije sramota to priznati, čak smatram da bi mnogi bili mnogo srećniji da jednostavno nauče da vole sebe, istinski.

Hvala ti na ovim divnim rečima da sam jedna od retkih. Mislim da sam jedna od retkih koja je uspela da preživi predrasude bez nekih posledica iz samo jednog razloga - nije me zanimalo ko šta priča i misli, zanimalo me da se dalje razvijam i radim, gledam, slušam kvalitetne stvari koje nadograđuju moj vajb, ne komšije i random ljude koji mi prenose negativnu energiju. Pazi, apsurdna je jedna činjenica kad smo već kod tih među(ne)ljudskih odnosa - uvek oni koji imaju najmanje prava da sude i prozivaju daju sebi najviše prava da baš to rade. Kad to shvatimo, kad pogledamo psihički dublje osobe koje žele da nam kažu kako smo bezvredni ili ludi shvatimo da oni u stvari govore o sebi, ne o nama. Tako da, moja borba sa okruženjem je zanimljiva pre svega iz razloga što, dok dotična osoba zine na sav glas i puna besa vređa i sudi, ja posmatram grimase i mimiku i svaki put se oduševim koliko mržnja ume da izobliči jedno lepo lice. Rekla sam ti, ja baš svuda vidim umetnost (smeh).

Za kraj – kako poštovaoci tvoje umetnosti mogu da dođu do tvojih dela? Gde tačno da se obrate? Koliko mi je poznato – i neke majice mogu da se naruče.

Doli: Imam stranicu na facebook-u, St.Dolly, lajkujte me (smeh). Tu sam i na instagramu, St__dolly. Uglavnom sam online, samo pišite.

Potrudiću se da sledeće izložbe budu u Beogradu i Novom Sadu.

Majice trenutno radim sa drugaricom iz Zagreba, moguće ih je naručiti i stižu na kućnu adresu, Norvine kvalitet i print koji traje skoro pa večno. Radila sam nešto jeftinije majice, nešto manjeg kvaliteta za naše područje ali trenutno nisu dostupne zbog tehničkih problema. Svi čekamo da prođe famozni virus i opšti haos pa da možemo nastaviti sa normalnim životom i radom.

Doli Milić

Intervju pripremio Aleksandar Petrović