Evo jednog stripa o kojem sam imao formirano mišljenje pre nego što se pojavio na našem tržištu. Ne, ne govorim o tome da sam nabavio još ranije susjedska izdanja – a jesam – niti o tome da mi je u ruke došlo italijansko izdanje – što je, takođe, istina. Zborim o vremenu kada je Dedvud Dik bio tek snena najava perjanice nove grane izdavaštva „Bonelija“, odnosno njegovog tada novoformiranog brenda „Audače“ namenjenog zrelijoj populaciji. (Čitaj: ubacivanje poneke psovke, sočne brutalnosti ili, pardon my French, pokoje sise u stripove).

Neću sad da elaboriram koliko je „Audače“ najbolja stvar koja se desila „Boneliju“ od… pa, otkad je Tea Bertazi preuzela rukovođenje porodične izdavačke kuće, koja se tada, gle čuda, baš zvala „Audače“, od svog bivšeg muža Đanluiđija Bonelija – čoveka koji je bio veći sanjar i scenarista nego poslovni čovek. Tea je ta koja je „Audače“ vinula u sam vrh izdavaštva, formirala brend od Teksa i ostalih junaka koji su usledili, i stvorila osnove od onoga što će kasnije biti „Boneli“.

To je vreme kada su, usudiću se reći, „Bonelijevi“ scenariji i načini realizacije stripa bili progresivni i sveži, obdareni nekom neuhvatljivom inovativnom aurom, i čak bolji od mejnstrima u mnogim drugim strip-centrima. To su bili stripovi na osnovu kojih su nastali oni koje smo svi zavoleli. I sada se „Audače“, makar kao ime, vratio u opticaj sa novim ogrankom koji obećava nešto progresivno, sveže i prilagođeno 21. veku? Ali, očijukajmo sa realnošću, nije 21. veka samo psovke, sise i blood&gore. To je banalizovanje, generalizacija i sasvim suprotno od onoga što „Audače“ danas predstavlja, iako se to često stavlja kao prvi preduslov. Zapravo, istina je da fama oko „Audače“ nije oko elemenata koji su prisutni (krv, psovke & sise), već ono čega nema. A to su ograničenja. Stege i pravila. Autori koji pišu za „Audače“ odjednom nisu sputani tradicionalnim ograničenjima „Boneli“ mejnstrima „za sve generacije“. Ali, da li ste ikada videli nekog klinca od 15 leta da kupuje Teksa ili, nedobog, Zagora? Možda i jeste, ali to je na nivou incidenta a ne glavne publike. Očijukajmo opet sa realnošću, glavna publika „Boneli“ mejnstrima su „matore“ drtine, stare furune od 40+ leta, koji su gutali Zagora, Teksa i Mister Noa kad su bili ti klinci od 15 godina. I većma ostali zakucani u tim davnim epohama. E, tu dolazi „Audače“ u spas, privlači mlađe generacije idejom da strip može biti nešto novo, progresivno i smelo, a ne nešto što čitaju njihovi matorci. A stariji (poput mene) mogu naslutiti da se u stripu nešto fakat promenilo, pomaklo iz veselih sedamdesetih, i da možda treba dati šansu nečem novom. Plus, tu su krv, psovke i sise. Win-win situacija, zar ne? Tako bi trebalo da bude na papiru, ali realnost je nešto drugo, i videćemo da li će „Audače“ biti trijumf, grob ili rob „Bonelija“. (Baj d vej, ako ste sad upravo u glavi izgovorili „bolje grob nego rob“, matori ste.)

Sad bih trebalo da kažem kako je „Audače“ italijanski „Vertigo“, i kako svi volimo blaženopočivši „Vertigo“, kako je upravo ovaj brend preokrenuo američki mejnstrim, doveli su Mura, Karen Berger je bila genije, i tako dalje. Ali neću, jer ni reč nismo rekli o Dedvud Diku, a ostavićemo za neka druga vremena da istorija potvrdi da li će audačeovsko-vertigovska paralela biti realna ili ne. 

ilustracija Mega blog
Vratimo se na temu. Dakle, posle ovog meandriranog spusta niz digresiju, Dedvud Dik je bio strip o kome sam imao formirano mišljenje već kada je najavljen kao jedan od vodećih u „Audačeu“. Adaptacija fenomenalnih, modernih i brutalnih vesterna iz pera Džoa R. Lensdejla već se nameće kao pobednički recept. Kada se tome doda da će adaptacije raditi redom vrsni scenaristi Mikele Mazijero, Mauricio Kolombo i Mauro Bozeli, stvar je već napola do toga da kupi svakog iskusnog konzumenta stripa. I onda dolazi najveći adut – crtež. Tri priče u sedam svesaka će crtati najveći trenutno živući umetnici Bonelija, i verovatno među najvećim italijanskim talentima sadašnjice – Korado Mastantuono, Paskvale Frizenda i Stefano Andreuči. Činjenica je da ovaj projekat već u startu miriše na nešto što je skupo do neizdrža za „Boneli“, što deluje i suicidalno, ali ne plaćamo im mi račune za jogurt i kiselu vodu, naše je samo da pazarimo strip.

Prva sveska „Crno kao noć, crveno kao krv“ (ZS21, Mazijero i Mastantuono), osim što je vrsni uvod u priču i legendu o crnom avanturisti na Divljem zapadu, ex-pripadniku odreda Bafalo vojnika… osim što je scenaristički i crtački majstorstvo na svakoj stranici… osim što je pokazao da Lensdejlov Dedvud Dik može biti još impresivniji nego izvornik, uspeo je da izvuče iz memljivog podruma i pokojeg domaćeg fanatika jer su najave na Fejsbuk stranici „Veselog četvrtka“ bili su zasuti komentarima zašto se objavljuje strip sa temom autoironije rasizma u SAD umesto da se bavi pitanjem domaćih stradalnika. No, to je iza nas, jer ono što ispuzi iz podruma u isti mora da se blagovremeno i vrati. 

I nedavno je objavljena druga priča iz „Audačeove“ i Lensdejlove trilogije o Dedvud Diku, izvanredni „Između Teksasa i pakla“, kao broj 27 Zlatne serije „Veselog četvrtka“. I nakon vrsnih Mazijera i Mastantuona, sada je za realizaciju zaslužan još impresivniji tandem Kolomba i Frizende. Ubistva, silovanje i kopanje oka nižu se već na prvih desetak stranica, pa je standard „Audačea“ koji možemo podvesti pod sveto trojstvo „krv, psovke i sise“ već postignut. No, ono što sledi na ostalih stotinak i kusur stranica je niz progresivnog, inovativnog i nadasve kvalitetnog stripa.

O, prenaglašena brutalnost i prljavost Divljeg zapada su sveprisutni, to se uopšte ne dovodi u pitanje. Ali način na koji je izvedena priča je kilometrima iznad svakog standarda u dosadašnjem „Boneliju“. Način na koji Kolombo i Frizenda presecaju stranice sirovom snagom Divljeg zapada, koliko bombarduju neumoljivom iskrenošću i kaleidoskopom vestern košmara koji ne štedi ni najčvršće osobe, od druge priče Dedvud Dika čini mali skriveni dragulj u moru mediokriteta koji ovaj nivo oštrine neće dostići ni u najluđim snovima.

Istina, „Između Teksasa i pakla“ je prenaglašen u surovoj kanonadi, ali to je i poenta jednog postmodernog dela poput ovog. Ovo je, mora se imati na umu, priča koju pripoveda stari Dedvud Dik u zamenu za čašicu pića. Pa, onda se i može očekivati da će biti skloniji automitologizaciji, ili prostim rečima – preterivanju da bi bio zanimljiviji. Ipak, ostaje i naglašena sugestija da se sve odigralo baš kako je opisano, zbog čega bi Dedvud Dik bio vestern ubermensch. Možda i jeste, a verovatno i nije. Ali ovo je delo fikcije, bazirano na delu fikcije, baziranom na delu fikcije o najprenaglašenijem mitu u istoriji čovečanstva, mitu o Divljem zapadu. To je epoha od jedva stotinak godina u kojoj su iz miljea kravara, genocidnih manijaka, razbojnika, revolveraša i lovaca na bizone nikli nizovi mitova o ličnostima poput Bufalo Bila, Divljeg Bila Hikoka, Bilija Kida i mnogih drugih koji se, začudo, nisu zvali Bil. Zašto bi onda mit o Dedvud Diku bio išta manje (ne)verovatan? Apsolutno nema razloga, pa zato i ovo malo remek-delo Kolomba i pre svega Frizende može da bude palp štivo ispisano rukama majstora o mitologizaciji najbrutalnijeg Divljeg zapada zamislivog modernom čoveku.

Ostaje i činjenica da je ovo najbolje nacrtan od sva tri Dedvud Dika. Zvuči smelo? E pa, ovo je jedan od najbolje nacrtanih stripova u Boneliju ikada. I tačka. Stojim iza ove izjave. I dodajem, „jedan od“ jer je Frizenda ipak nacrtao „Patagoniju“ i još pokoji strip, a ipak imamo i još plejadu umetnika koji su crtali Teksove Gigante, Kene Parkere i slično, a nekako su uvek u opticaju ista imena. „Između Teksasa i pakla“ je grafičko savršenstvo u svakom pogledu, i jedini greh prema njemu jeste što je format Zlatne serije takav kakav jeste pa se ne može u potpunosti uživati u Frizendinom majstorstvu. (Ja ga imam u tri izdanja, i opet bih voleo neko oversized pakovanje veće od A4.)

Ako vas ovo nije povuklo da nabavite primerak Zlatne serije 27 sa drugom pričom o Dedvud Diku (i to verziju sa genijalnom naslovnicom Igora Kordeja), onda niti vestern niti ovaj strip nisu za vas. A oni koji su već upoznati sa ovim novim italijanskim vestern mitom, ili se bude navukao na serijal zahvaljujući ovom tekstu (nema na čemu), obradovaće vas da je treća priča najduža, pisao ju je Bozeli a crtao Andreuči, i uskoro će se takođe naći u Zlatnoj seriji. I ako je „Između teksasa i pakla“ najbolje nacrtan Dedvud Dik, sledeći, „Blek Het Džek“, najbolje je napisan. Srećno vam čekanje.

Nikola Dragomirović