Ime Majka Kejhila je međ određenim krugovima počelo bivati percipirano kao kultno poradi naslova Another Earth i I, Origins. Kejhil naviguje u žanru „low key“ SF-a koji je obično ima kakvo emotivno ili filozofsko uporiše, a oni koji budu od Bliss-a očekivali isto, mogli bi se malko razočarati.

Iako Kejhil radi sa dosad svojim najvećim budžetom i zvezdama kao što su Oven Vilson i Selma Hajek, rezultat je malo ni ovamo ni onamo (slede blagi spojleri).


Film pokušava da se poigrava idejom o alternativim realnostima, o životu kao matriks simulaciji koja se odigrava mimo nas, počinje kao neka vrsta filma o čoveku koji se iz sumorne svakodnevice uključuje u mogućnost toga da je svet oko njega nešto što se može kontrolisati i čime se može manipulisati, ali vrlo brzo, takoreći momentalno, postajemo svesni da će ovo zapravo biti film o adikciji i mentalnim stanjima junaka koji se klackaju između realnosti i nemogućnosti da je procesuiraju.

Tako dobijamo jednu poludepresivnu dramu koja se zaklonila iza nekih intrigantnih SF koncepata a da, zapravo, nije oživela kao film, već se samo koblja kao ideja koja se u svojoj biti bavi mentalnim stanjem jednog čoveka.

Vilson se trudi da izađe iz šablona komičarske zvezde, što već dugo nije, i postane dramski glumac, što mu ovaj film svakako neće pružiti, iako je on u njemu solidan, a Selma Hajek nekako svojom egzotikom iskače iz ovog filma, kao da mu ne pripada i kao da on ne pripada njoj, iako se trudi iz petnih žila (i zašto imam utisak da je njen engleski sve gori i gori kako godine prolaze?).

Slobodan Novokmet