Za jednog od najvećih Zagorovih neprijatelja, ova priča nije ništa posebno. Na moju veliku klinačku žalost, nisam čitao nijednu epizodu s Kandraksom kada je bilo vreme za to. Danas Zagor počesto izgleda naivno, ili toliko faktografski netačno da to potpuno remeti vajni suspension of disbelief. Tipičan primer toga je Kandraksovo pominjanje Dagde, koji je jedan od najvažnijih božanstava keltskog panteona, ako ne i najvažnije. Naravno, u skladu s tim i te kako ima logike da ga Kandraks zaziva, samo što ga je scenarista predstavio kao "Dagdu, boginju meseca". Čisto sumnjam da je ovde po sredi loš prevod, jer italijanski ima rodove, već je reč o scenarističkom poluproizvodu.

Zaplet kao zaplet je osrednji, naročito nakon čitanja prvog Kandraksovog pojavljivanja, gde je na uvod u priču potrošeno dvesta i kusur stranica (premda to izdanje Odabranih priča pati od nekoliko prevodilačkih propusta, koji bi se rešili samo s malo razmišljanja. Recimo, kada profesor Maklaod uzvikne "Sveti Patricije", misli na Svetog Patrika, sveca-zaštitnika Irske, a ne tamo nekog starorimskog Patricija, koji je usput postao svetac). Obaška, karakterizacija je rđava, utoliko što je ovo jedna od epizoda gde je Zagor predstavljen kao veći siledžija od svog protivnika, naročito prema svojim prijateljima - pa je Čikova zapitanost s kraja ove priče zašto on kog đavola redovno izlaže sebe pogibelji više nego opravdana. Zaista, valjalo bi da negde postoji neka bezbedna kuća za bonelijanske sajdkikove, ovaj "verne pomoćnike".

Čak je i opravdano ili neopravdano ali legendarni Feri u priličnoj meri isfušerio sa crtežom. Ima nekoliko sličica pejzaža koje se ističu, ali sve je uglavnom ispod Ferijevog proseka, iako bi neki rekli da je potprosečni Feri daleko iznad natprosečnih novih autora.

Kako god, relativno lako zaboravna priča o Zagoru i reklo bi se jeftino potrošen antagonista Kandraksovog kalibra.

Ivan Jovanović Nightflier