Dejan Stanisavljević nekada je nastupao sa grupom Xanax a danas je član grupe Auf Wiedersehen. Međutim, Dejan je i frontmen kultne grupe Beograd koja je još od 80-ih pionirski radila elektronsku muziku na prostoru bivše Jugoslavije a nakon raspada svirao je i u sastavu Du-Du-A. Nakon ovoga dugo radi kao animator u Kanadi ali se vraća u Srbiju i ponovo pokreće stari sastav Beograd.

U poslednje vreme radi i na svom solo projektu pod pseudonimom Rastadroid. Pred Novu godinu predstavljen je prvi samostalni spot i numera pod nazivom Into the Future. Muzika je urađena u retro elektro maniru ali sa zvucima 21. veka. Dejan je danas gost naše redakcije.


Bendovi, muzičari i albumi


Obzirom da sam rođen 1960., do mene su prvo doprli Beatlesi i Stonesi ali i Nat King Cole, Billy Holliday kao i pesme Arsena Dedića. Klasika se u mojoj kući uvek slušala pa sam od malih nogu pevušio najpoznatije klasične melodije. Uz sve ovo i učenje klavira sam lagano otkrivao i svoju muzikalnost.

Kao teenager NISAM slušao Sweet, Slade i ostale popularne grupe iz tog doba već sam uz stariju sestru slušao progresivnu muziku američke i britanske scene kao u Kraut Rock (Amon Duul, Nectar, Can). The Doors, Hendrix, Jefferson Airplane, Mountain i mnogi drugi su bili moji heroji sa američke scene. Sa britanske sam slušao King Crimson, Curved Air, Hawkwind, Yes, Genesis (rani) i jedan bend koji je definitivno puno uticao na mene a malo ljudi ga zna. Van Der Graaf Generator i njihov frontmen Peter Hammill su me pomerili u tom periodu. Danas imam bar dvadesetak albuma koje su izdali. Sledeći šok mi je bio Kraftwerk. Dijametralno razlićito od svega što sam do tad čuo. To je bilo to. Njihov zvuk i taj kritički pogled na budućnost uz kratke poruke me je skroz oborio s nogu. To je bila neka '73-'74.

Već par godina kasnije zveknuo me je punk ali nisam mogao da se skroz identifikujem sa tim. U isto vreme se pojavljuje New Wave i mali milion fenomenalnih bendova koji su svi pokušavali i uspevali da zvuče drugačije, a sve je to trpano u istu New Wave vreću. Najinteresantniji i raznovrsniji period ikad po meni. Pobrojaću samo neke bendove koji su mi tada puno značili... Gary Newman, John Fox, rani Human League (bez onih devojaka), OMD, Talking Heads, Gang of 4, Stranglers, DEVO, The Tubes (koje sam zanemarivao dugo iako su bili na sceni bar dekadu tada), Japan, Cure,... dakle šareno i dobrim delom komercijalno ali ništa manje genijalno.

U to doba sam i sam počeo da stvaram muziku, pridružio se grupi Beograd pa produžio uz veliku pauzu do današnjih dana sa tim. Za mene je muzika jedno veliko magično zabavište koje nikad nisam hteo da pretvorim u profesiju. Od tada moje slušanje muzike se promenilo. Nisam imao više potrebu da stalno nešto slušam već više potrebu da stvorim muziku koju čujem u sebi što traje i dan danas.

Ono što se u muzici kasnije dešavalo mi je bilo manje važno iako ima bendova koji su kasnije nastali ali produžili tu neku kreativnu liniju. Na primer volim Massive Attack, Coil, sve radove Adriana Sherwooda. Dub mi je takodje legao i kroz reggae muziku, a danas i sam dosta radim elektronsku dub muziku koja će se valjda čuti negde. Takodje jako volim Dubstep jer se synthovi opet upotrebljavaju na kreativan način. Mali Skrillex je veoma muzikalan dubstepper,... ono što je uradio sa the Doors je meni sjajno.

Reditelji i filmovi


Vrlo široko područje koje je na mene puno uticalo. Biću kraći nadam se. Reditelji koje jako volim i čije sam skoro sve filmove gledao su Felini, Bunuel, Kubrick, Antoniony, Tarkovski, Oliver Stone, Woody Allen, Terry Gilliam, Aki Kaurismaki... Ima ih još dosta neka mi preskočeni oproste.
Ja mislim da sam bar 30 puta gledao Felinijev Amarcord i sigurno ću ga još gledati.

Noviji filmovi nemaju taj senzibilitet i retki su filmovi koje čovek poželi da vidi više puta, kao i oni kojih se seća. Interesantno je i što nekad sequel filmovi uništavaju utisak originala. Matrix je primer. Prvi apsolutno fenomenalan, a ostali prodaju reklamu za Ševrolet otprilike. Takodje remake filmovi mogu da budu nepotrebni i očajni. Na primer Blade Runner i ovaj novi. Da ne ulazim dublje. Na filmu se takodje uočava posrtanje kulture i artizma kao i u svim drugim umetničkim granama.

Moj žanr je SF. To nekad mogu da gledam i kad je glupo ako je dovoljno šareno i interesantno za oko. Kao što rekoh ja sam dete 60-ih, mi smo rasli uz ideju da ćemo do kraja veka živeti na Mesecu. Biti kosmonaut ili naučnik je bilo cool. Biti obrazovan je bilo cool. Nekada bar u tragovima tu ideju mogu da vidim u SF filmovima. Doduše... mnogo je veća količina gluposti u tom žanru pa nekad pribegavam odmaranju uz krimi, špijunske filmove i dobre filmove koji se dešavaju u sudnici.

Stripovi


Čitao sam stripove ko klinac ali ne preterano. Bez svake sumnje na mene je najviše uticao Alan Ford. I dan danas imam dobru kolekciju koju čuvam. Nemam ih sve ali ih imam jako puno. Oni su me definitivno obrazovali kao teenagera, oštrili mi kritički um, otkrivali pikanterije, zamke kapitalizma i vodili kroz razne socijalne strukture društva.

Ostalo mi je bilo više zabava. Tu se čitao Talični Tom, Gaston, Komandant Mark, Zagor, Diabolik, Don Martin i Mad Magazin.

Moj veliki heroj je i Robert Crumb kreator legendarnog lika i filma Fritz the Cat. Sa umetničke strane uvek sam imao veliko poštovanje za Jean Girauda (Moebiusa).

Danas to ne pratim mnogo ali se divim opusu I delu našeg Alekse Gajića koji je napravio naš prvi dugometražni crtani film “Edit i ja”. Imao sam sreće da je pristao da uradi naslovni omot za drugi album grupe Beograd pod nazivom Pola-Pola. Ne znam da li sam ikada sreo vrednijeg i talentovanijeg čoveka.

Pisci i knjige


Knjige su uticale na mene najviše u ranoj mladosti do neke tridesete godine života. Kasnije sam manje i čitao. Došlo je vreme kompjutera i skupljanja informacija na drugi način pa su mi i knjige promenile značaj ali su uvek imale mesta u mom životu. Ja sam sa kompjuterima počeo još davne 1979. pa su na mene uticali i razni kompjuterski časopisi poput Svet Kompjutera i sličnih. Tako sam sam učio programiranje i uvek bio u toku sa novom tehnologijom. Kasnije sam živeći u Kanadi stalno čitao WIRED magazine.

Elem uvek sam govorio da me je obrazovala ruska književnost i zapadna pop kultura. Možda je kliše ali sam ko klinac jako voleo Dostojevskog i davio sam se u Heseovim knjigama koje su mi uvek odisale potrebom za slobodom. Kao jednom strelcu sloboda je jako važna stavka u životu. Voleo sam i šašave i nadrealne pričice Danila Harmsa (tek tad sam shvatio kolko je Monthy Pithon ekipa pokupila od njega) i sulude priče Dina Bucatija. Na neki način obraćale su mi se i knjige Emile Ajara. Jako kontraverzan lik Roman Kacew koji je kasnije uzeo ime Gary a pisao pod pseudonimom Emile Ajar. Na kraju se koknuo 80-ih Tad mi je i zapao za oko ali avaj kasno.

Narno proputovao sam i čitav opus Carlosa Castanede. Tada sam dosta čitao i knjige raznih filozofa. Imao sam sreće da lično upoznam Douglas Adamsa dok je još živeo u Londonu. Fenomenalan čovek koji je pisao fantastičnu i šarmantnu fantastiku. Njegov Autostoperski Vodič kroz galaksiju je legendaran.

Danas najviše čitam knjige koje se bave popularnom naukom. Sećam se da mi se jako dopala knjiga Brian Greene, Elegant Universe. Vrlo dobar način da se komplikovana naučna otkrića predstave razumljivim jezikom. Iz sličnog razloga grabim da čitam sve što nadjem od Nassim Harameina i Ruperta Scheldrakea. Nauka je nova filozofija, a uvek su i bile blizu.

Događaji


Eh, kako opisati million malih stvari koje su te sazidale kao Lego kocke. Svega tu ima i koncerata i pozorišta i umetničkih izložbi i putovanja i hobija... dodao bi da me je dodir sa životinjama takodje izgradio kao ličnost.

Da ne dužim ograničiću se na koncerte, a ostalo ću pipnuti. Možda najbolji koncert koji sam gledao je bio Prince u Vankuveru neke 2010. Živeći dobrih 25 godina tamo zapamtio sam još puno fenomenalnih koncerata Dee Lite, Kraftwerk, Steely Dan, Violent Fammes, Pop will eat itself, Meat Beat manifesto, Emergency Broadcast Network, Chemical Brothers, Chrystal Method... I još mnogo drugih.

Pogledao sam mnoge izložbe i obišao brojne muzeje u puno evropskih gradova. Impresionira me arhitektura jer mi je to i zvanična struka pošto sam diplomirao Urbanizam na Beogradskom Univerzitetu davne 1986. Bio sam na 4 kontinenta, video razne gradove, živeo u nekima od njih (London i Vankuver).

Nekih 10 godina sam radio u computer game industriji, za Electronic Arts. To je bio bitan događaj u mom životu gde sam puno naučio kako o poslu animatora tako i o odvratnom kapitalističkom sistemu.

Uvek sam se bavio sportom i dan danas igram tenis, ronim i kad mogu stanem na snowboard. U poslednjih 15 godina sam poludeo za letenjem remote control modela aviona i helikoptera i vrlo sam dobar u tome.

Pse i mačke sam uvek imao u životu i trenutno mi društvo pravi jedan mali pomeranski špic po imenu Gizmo koga mi je unuka uvalila ali je sad postao moj i ne dam ga nikome. Pure Love

Eto, sve ovo me izgradilo kao ličnost koju neki poznaju pod imenom Dejan Stanisavljević ili Strika Deka ili Rastadroid
____
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."