„Etiopija je zemlja mitova – neki kažu da su antički bogovi tamo odlazili na letovanje – i tamo su mi ispričali mnoge mistične priče: o putovanjima patrijarha Enoha, o anđelima – kada Etiopljani vide zvezdu padalicu, kažu da to pada neki anđeo – o zemaljskom raju; jedan danakilski kamilar mi je rekao da onaj ko želi da uđe u Al-Džana al-Adn, što će reći, u rajski vrt, prethodno mora da otvori sedam kapija u pustinji, a da bi u tome uspeo mora da poznaje sedmoricu strašnih anđela iz plemena Šejtana, ili da bude u društvu nekog pesnika koji nosi zlatni ključ pod jezikom.“ 

Ovim rečima je Hugo Prat opisao Etiopiju Dominiku Ptifou u „Želji da se bude beskoristan“. Večiti nomad, neodvojiv karakterom i životnom filozofijom od Korta, Prat je obišao planetu nekoliko puta, ali Etiopija je bila i ostala jedna od najvažnijih destinacija u njegovom životu. Otud i toliko, skoro bogobojažljivo mistično ophođenje prema njoj. Dok su Pratova putovanja u druge zemlje bila odraz dokolice, radoznalosti, neutažive želje za spoznajom, odlasci u Etiopiju su bili vid hodočašća u kojem su se prožimale refleksije na važne aspekte njegovog života. 

Prvi put ju je posetio pre izbijanja Drugog svetskog rata: njegov otac je 1935. nakon italijanske okupacije Etiopije, tada Abisinije, postao nadzornik izgradnje puta od Asaba do Desije. Godinu dana boravka u Etiopiji i poveo je tamo porodicu. Hugo se u Italiju vraća tek 1943. godine, u jeku rata. Otac mu je preminuo u zarobljeništvu kod Engleza, od raka jetre. Kosti je zauvek ostavio u Etiopiji, a Hugo je u jednom od hodočašća, onom od 1969. godine, uspeo da pronađe ostatke svog oca, ali je odbio da ih prenese u Italiju. Smatrao je da treba da ostane tamo gde ga je snašla sudbina. No, vratimo se na skoro sedam godina Hugovog boravka u Etiopiji pod fašističkom vladavinom.

Za razliku od svojih ostalih zemljaka, Hugo nije razumeo fašizam, a pogotovu rasizam, koji su nesumnjivo strani njegovom karakteru. Hugo se nije držao ideje o pripadnosti osvajačkoj rasi, i na nezadovoljstvo roditelja mešao se sa starosedeocima. Otac mu je prekorno gledao na prve ljubavne (čitaj – seksualne) avanture sa Etiopljankama. Majka jeste imala razumevanja, pa čak je i ohrabrivala Huga u ljubavnim poduhvatima, ali daleko joj je teže padalo što joj sin uči amharski dijalekt i sa oduševljenjem upija konglomerat lokalnih običaja. Mladi fašista u uniformi, učenik fašističkog liceja, a ponaša se kao Abisinac? Cccc, to može samo Hugo Prat, pa čak i tako mlad. 

Tu se rađaju i prve skice – da, Hugo je već tada crtao, ali nemamo skice iz tog perioda, majka mu je spalila beležnice. Ali rađaju se likovi i predeli, devojke rađene po sećanju, vojnici i njihove uniforme, i to prepoznatljivo pustinjsko dostojanstvo kojim odiše Kuš u „Etiopljanima“. Ali, o tome nešto kasnije. Dovoljno je reći da se fragmenti Kortovih „Etiopljana“ rađaju već tada, iako Pratu ni na kraj pameti nije bilo da će jednog dalekog dana, tri decenije nakon što napušta Etiopiju po prvi put, postati umetnik svetskog glasa i tvorac jedinstvenog lika u stripu.

Premotajmo na tu 1973. godinu, tri decenije kasnije. Korto već postoji, rođen je u „Baladi o slanom moru“, vaskrsao u seriji kratkih stripova u francuskom komunističkom časopisu „Pif“. Prat je proveo Korta Karibima, latinskom Amerikom, Evropom u vihoru rata… Ali, epoha Prata u „Pifu“ bližila se kraju. Hugo stiče sve veću slavu, otvaraju se novi horizonti. Albumska izdanja njegovih stripova su na pomolu. Poslednja etapa Kortovog puta u „Pifu“ morala je da bude Etiopija, i to je sadržaj istoimenog albuma sa četiri poslednje priče koje je Prat pisao i crtao za ovaj magazin. Četiri priče možda ne deluju dovoljno da se opiše Pratova fascinacija Etiopijom, ali to je samo površni utisak. Ovaj album je jedan od najboljih koje je Prat stvorio u svojoj karijeri. Nije li svaki Korto izvanredan? Da, na različite načine, što zavisi i od ličnih preferenci. Ni Prat se nije deklarisao koji album segment Korta najviše ceni. Ali „Etiopljani“ su tako autentični, toliko lični i eksplozivni, da nema sumnje kako je Prat u ove priče uložio mnogo više od mašte. U njih je utisnuo pečat ličnog iskustva, svojstvenosti od pre tri decenije, osveženih nedavnim hodočašćem. 

Na stranicama „Etiopljana“ oživljava pustinja iz Pratovih sećanja, duboko poštovanje prema autohtonoj kulturi, blagi prezir prema kolonijalnim silama. Pustinja je nepregledna, surova i spokojna u isto vreme. Pogoduje Pratovom crtačkom umeću da sa što manjim skupom linija prenese utisak više nego sliku. Oživljava i Kuš, taj rigidni lik koji se može svrstati među najfascinantnije koje je Prat stvorio, Kortova suprotnost, zamena za Raspućina u ovom ciklusu. Iako se pojavljuje samo u tri od četiri priče „Etiopljana“ (plus epizodna uloga u „Pustinjskim škorpijama“ koje se odvijaju decenijama posle Korta), Kuš nosi „Etiopljane“ koliko i Malteze. Korto je ovde mornar bez mora koji krstari dinama poput talasa. Njegov prvi susret sa Kušom je ispunjen prezirom, uglavnom sa Kušove strane. Korto na njegovu netrpeljivost („… otkud ti sa ovim psetom neverničkim?“) odgovara uz tipični cinizam („Pitaj ga nema li nešto protiv da oljuštim koji kikiriki.“). Kortov pratilac „El Oksford“ s mukom balansira njihova dva karaktera, katkad molećivo pokušavajući da pomiri njihove razlike: „Ne počinji i ti, Korto, Kuš je ionako nezgodan…“ Hmmm, nezgodan je blag izraz, pošto se Kuš prikazuje kao verski fanatik i nemilosrdni ubica iz senke. No, njih dvojica uspešno preživljavaju tri avanture. I tu se odvija prava magija „Etiopljana“, školski primer Pratovog umeća da prihvati i poštuje, što bi mnogi mogli da uzmu kao pouku. Rigidni Kuš i podrugljivi bezbrižni Korto u pustinji prolaze međusobnu inicijaciju. Poštovanje koje se razvija između njih je snažnije od rase i verskih načela. Korto rizikuje zatvor zbog uvrede koju Kušu nanosi engleski oficir, zajedno posećuju palog anđela Šamaela, jednog od sedmorice palih što pomogoše „biću od blata Adami i njegovoj prvoj ženi Lilit“… Međusobna inicijacija Kuša i Korta se odvija na višem stupnju. Dok Korto postaje pomalo kao Kuš, zauzvrat Etiopljanin postaje sličniji Maltezeu. Već na kraju druge priče vidimo Korta kako žvaće biljku kat, što je od prve pojave Kuša njegova odlika. (Kat ili khat je blagi opijat, Etiopljani je žvaću kao što, na primer, Indiosi čine sa lišćem koke.) Zauzvrat Kuš, uz očigledno poštovanje prema saputniku, počinje da se dobacuje dosetkama poput toga da se čaj ne pije nikada pre pet, „ti si me tome naučio Korto Malteze“ – nešto što bi Kuš s početka shvatio kao prezir prema tradiciji. I tek što se veza između ova dva lika bliži kulminaciji, Prat nas u četvrtoj priči lišava Kuša bez ikakvog objašnjenja. Kao da povlači glavni adut „Etiopljana“ iz „Pifa“, i zaključuje svoju epopeju u časopisu koji mu je darovao svetsku slavu.

„Etiopljani“ obiluju Pratovim referencama, ličnim i kontemplativnim. Table na kojima se na Korta obrušava lavina kamenja nastale su nakon što ga je tada već bivša supruga optužila za neverstva, makar tako on tvrdi. Table na kojima se polja sužavaju i guše Korta nastale su dok ga je sin posmatrao kako crta: „Njegova blizina je na kraju kod mene izazvala osećaj gušenja…“. Pa, Prat nikada nije tvrdio da je bio uzoran muž, ali jeste stajao iza toga da je bio dobar otac. Priznao je kao svoju decu koja nisu njegova. Smatrao je čak da su njegova česta odsustva dopustila deci da se razviju kao autentične ličnosti. I o tome se može diskutovati, jer se najčešće smatra da je prisustvo oca važnije od odsustva. Korto Malteze je pak njegovo fiktivno dete koje je stasalo u fenomen devete umetnosti. I to se desilo upravo u periodu kada su nastali „Etiopljani“ – imajte to na umu.

Nikola Dragomirović