Stariji ljudi umeju da kažu „bilo, ne ponovilo se” kada je nešto loše u pitanju. S obzirom na to kakva je ova godina bila, jedino što bih od nje voleo da se ponovi je muzika koja je, kao u inat pandemiji, bila vrhunska. Zaista veliki broj predobrih izdanja je objavljen, kako od strane starih kajli, tako i od mlađih snaga. Stoga, evo mog izbora najinteresantnijih izdanja objavljenih u periodu od septembra do decembra 2020. godine (o prethodnim ovogodišnjim favoritima možete čitati ovde i ovde).


Alitor (Srbija) – II (Take It or Leave It / Doc Gator / Ragnarok Records)

Ja baš i nisam fan ovog benda. Nije to do njih samih - jednostavno mi se takav zvuk nikada nije preterano sviđao. Ipak, drugi album Inđijaca me je zaista prijatno iznenadio, možda zato što su ovog puta izmešali mnogo toga što verovatno i sami vole da slušaju. Uvodna The Tempest Within, koja je bila prvi singl, ima super solo i sem toga je klasična Alitor trešerica. No, tek posle nje kreće prava stvar! Present Tense i Homo Ignoramus podižu atmosferu, dok središnji, fenomenalni triptih (Fall.Ing, Euphoria, Consecration) predstavlja vrhunac izdanja. The Warm Wind mi se najviše od svih svidela, dok Some Sort of Truce i pored zanimljivih deonica zvuči pomalo „usiljeno” sve do svoje polovine – tada se pretvara u spektakularno savršen outro! 4/5.

Anaal Nathrakh (Velika Britanija) – Endarkenment (Metal Blade Records)

Anaal Nathrakh već skoro deceniju i po ne menja pobedničku formulu, te na svakom albumu od 2007. nudi izuzetno kvalitetan i nadasve specifičan ekstremni zvuk. Sve finije i finije brušenje opskurnih izdanja (sa pesmama koje idu od epskih, pa do onih na ivici slušljivosti) ih je postavilo kao sastav koji ima svoj lični podžanr, a koji ljubomorno čuva za sebe. Endarkenment je, ako ne najbolje, onda najzaokruženije njihovo izdanje do sada. Jer, kao što sam napomenuo u prvoj rečenici, oni ne menjaju formulu, već je usavršavaju, svakim albumom po malo. 5/5.

Worthless (Finska) – Melancholic Rites (samostalno izdanje)

Finski dvojac svojim drugim albumom nije uspeo da po kvalitetu nadmaši debi iz 2015. Ali, Melancholic Rites i pored toga zvuči odlično, pogotovo ako volite Dismember, Entombed i slične bendove. Rezak zvuk gitara i sumorna atmosfera, koju umorno-avetinjski vokal dodatno naglašava, savršeno idu uz uglavnom sporiji i srednje brzi ritam pesama. Sam kvalitet pesama je ujednačen, ali bih kao favorite izdvojio uvodnu Carnival of Sin i završnu The Last Exit. 5/5.

Marche Funèbre (Belgija) – Einderlicht (Hypnotic Dirge Records)

Doom/death metal u svom najboljem ruhu. Naravno, daleko od nečeg epohalnog i do sada neviđenog, ali svakako više nego dobro ostvarenje. Melahnolična (logično, zar ne), teskobna atmosfera koja upravo zbog toga i drži slušaoca da joj se posveti bez obzira na trajanje numera od kojih ni jedna nije kraća od 7 minuta. Samo izdanje nije monotono, dosta je bržih deonica, kao i delova gde sa svojevrsnom mešavinom soloa i razlaganja rifova. Čisti i growl, pa i harsh vokali su odlično izdalansirani, te svaki od njih zauzima onoliko „mesta na pozornici” koliko je potrebno. 4/5.

Aetherial (Australia) – Nameless Horrors (samostalno izdanje)

Iako su počeli kao metalcore bend, Aetherial su drugim albumom zaplovili death metal vodama. Na Nameless Horrors se mogu čuti kako groove, tako i sludge uticaji, što samo upotpunjuje zvuk i čini ga zanimljivijim za slušanje. Što se vokala tiče, više mi se sviđa kako je zvučao na prvom izdanju, mada je logično da takav stil pevanja nisu mogli zadržati u kombinaciji sa muzikom koja ovde preovladava. Osam sasvim solidnih pesama spakovanih u malo više od pola sata je dovoljno za svakog ljubitelja ovog žanra. 4/5.

Antonio Jovanović