Bend Rain Delay u sastavu Dušan Pešić (gitare i vokali), Antonio Maletin (bubnjevi), Matija Anđelković (klavijature i orkestracije), Nikola Andrejić (fretles bas gitara) i Predrag Andrejević (električna gitara), 14. novembra izdaje svoj šesti studijski album, nazvan prema istoimenoj numeri koja ga i otvara, This Time Next Year. Prema rečima samih članova benda, ovo je zasigurno njihov najbolji studijski album do sada i predstavlja kreativni zenit benda.

Dušanovu posetu Novom Sadu iskoristili smo kako bismo sa njim porazgovarali o novom albumu, zašto smatraju ovaj album svojim najboljim izdanjem, neobičnim letnjim singlom koji je i najavio ovo izdanje. Uživajte...


Šesti album za skoro 18 godina. Malo ili mnogo?

Bendovi koji redovno idu na turneje kao da imaju obavezu da izbace album skoro pa svake godine. Mi smo redovni, izbacujemo po album na svake tri godine. Taman da se dovoljno životnih događaja u međuvremenu odigra, da se isti prožive, pa da se onda i napiše ponešto o njima sa jedne zrele vremenske distance. To kažem pod uslovom da čitaoci već znaju da Rain Delay jedino tako i piše pesme, već skoro 18 godina. Isključivo lične, autobiografske, i samim tim, introspektivne pesme, hronološki poređane, a za tako nešto treba vremena.

Zvanična izjava benda je da vam je ovo najbolji album do sada? Zašto je najbolji?

Malo ja sebi dozvoljavam da pričam u ime celog benda, ali mislim da će se momci složiti sa mnom. Ovaj album predstavlja naš kreativni zenit. Sve je kod nas napredovalo, i rifovi, i prelazi, i solaže, i scenski nastup, ali ponajviše smo napredovali u aranžiranju pesama. Sada imamo pesme koje su, između ostalog, konzistentne. Naime, ritmičko pulsiranje, u narodu poznato kao gruv, koji se javi na početku pesme se održava praktično do kraja iste, i izvlači iz slušaoca jednu kontinuiranu korporalnu ritmičku reakciju na ono što čuje. Naravno, i dalje imamo promene ritma, pa i tempa, ali te promene su sada još smislenije, i služe tu isključivo da daju jači dramski efekat pesmama, a ne da učine pesmu komplikovanijom. Tekstovi na ovom albumu su nešto najbolje što smo napisali, apstraktni a ogoljeni, kriptovani a jasni. Izvedba je svakako najbolja do sada, a sazreli smo i kao ekipica, kao drugari. Ja stvarno ne mogu da zamislim bolju skupinu mladih ljudi sa kojom bih delio ovo.

Šta ako publika ne prepozna kvalitet albuma? Kako se uopšte nosiš sa kritikama ili nerazumevanjem tvog rada? Koliko sujete ima kod tako kreativnih ljudi kao što si ti?

Nekada davno mi nije bilo svejedno, ali sam pre mnogo vremena shvatio da ovo radim samo da bih ispunio sopstvena očekivanja. Sa zrelošću dolazi samopouzdanje. Ne očekujem ni da će prosečan slušalac, a niti prosečan metalac shvatiti ovaj album u potpunosti. Nikada nismo bili masovno popularni, ali nas to nikada nije sprečavalo da snimamo masivne ploče.

Prvi, “letnji” singl, koji je bio preteča albuma, bio je baš iznenađenje. Šta ste hteli s njim da postignete?

Ova 2020. godina je donela jedno... čudno leto, a ja sam jako želeo da izbacimo nešto pozitivno i da se pritom malo poigramo sa tim nečuvenim konceptom letnjeg hita, koji bi vukao na house muziku koju često slušam kad leto dođe, pa sam na ličnu inicijativu pozvao našeg prijatelja Kid Vibes-a, inače svetski priznatog DJ-a, da nam napravi jedan remiks-pre-samog-miksa pesme The Grand Summer. Kid Vibes nam je, usred sopstvenog poslovnog haoca, izdvojio vreme da nam napravi matricu koja vuče na hip-hop, što sam ja oberučke prihvatio, jer sam jako želeo da i ja malo, što se kaže, bacim neke rime. Sama The Grand Summer govori o letu 2017. godine, koje je nama privatno, ali i na globalnom nivou, bilo dijametralno suprotno od leta 2020. godine. Otud i onaj stih "I haven't seen you since the plague" koji sam preuzeo iz jednog meme-a izvučenog iz serije The Witcher, a koji se odnosi na situaciju kada smo se svi kolektivno nadali da će na leto 2020. godine sve ovo sa pandemijom da se završi, i da ćemo se svi (barem u prenesenom smislu) susresti na nekoj fenomenalnoj plaži, i da će da gruva neka dobra muzika, možda baš ta pesma, da ćemo da cirkamo neke Aperolčiće, da će svima da nam bude lepo, i da ćemo se sprdati sa ovom pandemijom kao sa nekom modernom verzijom kuge koja je sada već davno iza nas. Taj remiks zaslužuje još malo rada, tako da smo ga uklonili sa YouTube-a, te planiramo da napravimo novu verziju, bolju i kraću, sa više hip-hopa, a možda ćemo i da snimimo jedan video za nju u Kid Vibes-ovoj produkciji za sledeće leto. Baš onakav video kakav se i da zamisliti, "MDMA na plaži, pesak na tetovaži" (što kaže genijalni Kene Beri), zezanje, akustična gitarica, perkusije, repovanije, ekipica, Aperolčići... da se i mi malo opustimo posle svega ovoga. Naravno, pod uslovom da sve ovo prođe najkasnije tamo do leta 2021.

Na albumu je bilo puno gostiju. To ste tako i zamislili ili se jednostavno “namestilo”?

Svim ovim pesmama su bili potrebni upravo ti gosti. Igor Stanić (Superhammer, Creation of Nothing), koji je i snimao album, nam je usnimio dodatne električne gitare kojih se nikad sam ne bih setio. Mihajlo Stefanović (Denied, ex-Marica) nam je usnimio neke vatrene perkusije, bez kojih dve pesme ne bi bile kompletne. Zatim, bez ekstremnih vokala Mlađe Nikolića (Latebloom, ex-Frozen Moonlight) i mecosoprana Vande Marijanski (Armaggedon, ex-Dream Epic) nikada ne bismo mogli da imamo savršenu Desert Twilight Recon, ali ni Tender Trip on Earth. Nagovorio sam i moju suprugu Minu Pešić, koja je inače klasično muzički obrazovana, da posle mnogo godina uzme klasičnu gitaru u ruke i odsvira jednu deonicu u pesmi Siena, koja je inače posvećena našoj ćerkici, dakle, nije moglo bez nje. Samu ulogu Siene je maestralno otpevala Jelena Icić (Vranorod), i to u dve numere. Album ne bi bio kompletan da nismo imali na njemu i naše počasne članove, Danka Radulovića (ex-Rain Delay, ex-Equinox, ex-Rđa) na bass gitari, Gordanu Georgijević (Fenix Project) na vokalima, i Nenada Mandića (ex-Rain Delay, ex-Dream Epic) solo na akustičnoj gitari, koji su svi imali zapažene role. Na kraju, bez Šerin Radeski (kvartet Habanera) koja nam je odsvirala neke stvarno prelepe violinske deonice, sada ne mogu da zamislim ove primorske verzije pesama Samarcołin i Kyoto Daylight Recon. 

Dušan i Gorana, foto: Goran Stepančev
Tekstovi su, kao i do sada, tvoja lična introspekcija, i to je sasvim normalno, bar bi trebalo da bude normalno. Zanima me koji kriterijumi važe kad biraš obrade koje ćete svirati. Šta to ima u tekstu Tristanijine pesme “Tender Trip on Earth” što je odlučilo da je obradite ili je u pitanju bila samo muzika, melodija, atmosfera?

Bilo je tri kriterijuma. Prvo, Tristaniju manje-više svi iz benda štujemo i volemo. Drugo, odlična je pesma, veliki hit, a nije bila teška da se skine, što nije bilo nevažno, naprotiv. Hteli smo da joj damo malo drugačiji, organskiji sound, nasuprot njihovog industrijskog, čak da naš miks, što se tiče bubnja, basa, gitara i tvrdog vokala, povuče malo na hardcore... i onda da se na to dodaju akustare, orgulje, bariton i mecosopran. Šta fali, sve to kod nas može da ide zajedno. Treće, moj otac baš voli tu pesmu. "Mislim da je ovo poslednje presudno." Hteo sam da mu odam počast time što ćemo je uvrstiti u repertoar. Inače, to kako mene moja porodica/familija podržava u ovome što radim... eh, to je posebna priča.

Album je prepun sitnih detalja, produkcijski što bi rekli, “nabudžen”. Da bi se svi ti detalji otkrili mora se preslušati više puta. Da li to može da bude prepreka da se ljudima dopadne materijal jer zbog hiperprodukcije, hroničnog nedostatka vremena i drugačijeg ritma življenja slušaoci nemaju vremena, volje ni navike da se nečemu kao što je album underground benda posvete detaljnije?

Ja sam oduvek bio pristalica integralnog i nokturnalnog preslušavanja albuma. Što bi značilo da albume slušam iscela, pod okriljem noći, na velikim slušalicama. Inače, moj prijatelj Stefan Šijaković iz fenomenalnog benda Phobos mi je otkrio pojam repeat value, koji važi za mnoge Phobos pesme, ali i generalno za sve one pesme koje možda nisu toliko catchy, ali te vuku da ih slušaš mnogo puta, i svakim slušanjem postaju sve bolje. Naravno, ima i onih detalja koji se primete na prvu loptu, npr. nadrealan fretless bass solo Nikole Andrejića u This Time Next Year, ili strašna gitaroška solaža Peđe Andrejevića u The Grand Summer, ili npr. kako Toni zverski vozi duplu pedalu u završnici Desert Twilight Recon, ili pak predivna klavirska deonica na kraju Kyoto Daylight Recon, koju je osmislio i odsvirao Matija Anđelković. Što se tiče samog tehničkog dela produkcije, mi smo istom prezadovoljni. Igor Stanić koji je snimao album u studiju Graveyard Neighbour u Inđiji, zatim Rodoljub Raičković koji ga je dosnimavao, miksao i radio mastering u studiju Vortex u Inđiji, Matija Anđelković koji je uradio dodatna snimanja u studiju 130am u Beogradu, kao i Filip Vlatković koji je zaslužan za editovanje i miksanje bubnja u studiju BeatBeat u Novom Sadu, zaslužuju našu večitu zahvalnost i divljenje.

Album je raznovrstan po pogledu žanrova i stilova koji se nalaze u njemu. Koliko se razlikuje od ranijih vaših ploča i zašto?

Definitivno su sada kontrasti još jači. Deluje kao da smo se vratili death-doom zvuku, ali se pesme lako razviju u post-metal. Ima tu i hardcore-a, ali i pesama koje su u fazonu Santane, Chris Rea, pa i Gipsy Kings. Uvek kod nas mora da ima barem malo neo-klasike, a na ovom albumu imamo i našu prvu sympho metal pesmu. Na neki način, sve je još žanrovski raznovrsnije, ali strukturalno mnogo koherentnije nego ranije. Konzistentnije su pesme što se tiče gruva, bolje upakovane nego recimo na Of Blood-Red and Gold, a opet aranžmanski bogatije nego na Selenophilia. Slumber Recon, treći album prve Rain Delay postave, je po mnogima i po mnogo čemu bio i naš najbolji album do sada. This Time Next Year je isto tako treći album, samo druge Rain Delay postave. Simbolika je jasna.

Pošto nema živih svirki hoćete li se i vi odlučiti da obradujete fanove nekim online nastupom?

Da, to je jedna od opcija. Vidim da se organizuje serija koncerata pod nazivom "Muzika za imunitet". To bi mogao da bude pun pogodak za nas u ovom trenutku. Videćemo šta će biti dogovor sa našom muzičkom kućom WebMetropolis Records, tj. menadžerom Valerijom.

Uvek za kraj razgovora treba da ide pitanje o planovima. Ima li smisla išta planirati dok (ako uopšte) ne prođe pandemija?

Veoma smo zahvalni Igoru Staniću iz Graveyard Neighbour Photography koji nam je, zajedno sa Jadrankom Stanić, uradio efektan video za Scornful Cry, kao i Jeleni Petrović koja je iznela glavnu ulogu u istom, plus uradila još neke tehničke poslove. Takođe, naš bubnjar Antonio Maletin je kreirao savršen cover art za album. Sve ovo spominjem zato što nam je upravo to neki plan. Da u vremenu smanjenih, čak ukinutih koncertnih aktivnosti, ostanemo kreativni i produktivni. Radimo na nekim bonus trakama, radićemo na merch-u u narednom periodu, sve u nadi da će koncerti početi normalno da se odvijaju od proleća naredne godine, pa da onda napravimo jednu promotivnu mini turneju. Otkriću da je naš masterplan zapravo jedan grandiozni rekapitulacioni koncert u Café Burano, na kojem bismo snimili i koncertni film kao krunu na 20 godina rada, ali autumn - pautumn, ima vremena do tada...
_________

Sa Dušanom razgovarala Gorana Stepančev, pitanja koncipirao i intervju priredio Zoran Popnovakov