Biografije - Džordž Bernard Šo

(26. jul 1856 – 2. novembar 1950)

Najčitaniji muzički i pozorišni kritičar svoje generacije, „savest Engleske“ (verovatno zato što je bio Irac), vizionar i mistik, socijalista i idealista, a istovremeno cinik i oštar kritičar društva, Džordž Bernard Šo je u savremenoj umetničkoj istoriji, ipak, ostao najpoznatiji kao dramski pisac. Pisao je do duboke starosti, napisavši preko šezdeset pozorišnih komada. Veći deo života bio je vegetarijanac i nikada nije pio alkohol niti kafu.

Džordž Bernard Šo rođen je u Dablinu 26. jula 1856. godine (iste godine kada i Sigmund Frojd), kao treće i najmlađe dete (i jedini dečak), od oca Džordža Kara Šoa i majke Lusinde Elizabete Šo, koja je bila 16 godina mlađa od svog supruga. Porodica Šo pripadala je nižem irskom protestantskom plemstvu. Džordž stariji bio je neuspešni trgovac i težak alkoholičar, pa je porodica živela u tzv. otmenom siromaštvu (kovanica kojom se želi reći da su živeli teško, sa malo sredstava, ali ne baš u bedi). Upravo zbog očeve sklonosti ka alkoholu, Šo mlađi je odlučio da život provede kao trezvenjak. Sa zvaničnim obrazovanjem, Bernard je završio u svojoj šesnaestoj godini. Potom se okušao se kao agent u agenciji za prodaju zemljišta, ali iako je savesno obavljao svoj posao, nikad ga nije voleo i ubrzo ga napušta.

Šoova majka je 1872. godine napustila svog supruga. Otišla je zajedno sa učiteljem muzike, Džordžom Vandelerom Lijem (koji je boravio u kuću Šoovih od 1866. godine) i svoje dve ćerke u London. Izdržavala se držeći časove pevanja. Godine 1876. Bernard se pridružio majci i sestri (pošto je mlađa sestra u međuvremenu umrla), sa željom da postane pisac. Ovaj period u životu Bernarda Šoa bio je ispunjen velikim frustracijama i siromaštvom, jer se svaki pokušaj da se izvuče iz beznađa završavao teškim neuspehom. Istovremeno, živeći u Londonu pokušavao je da produbi svoje znanje, provodeći dane u čitaonici Britanskog muzeja, nadajući se da će na taj način doprineti kvalitetu svojih radova, a samim tim i uspehu.

Godine 1879. ponudio je različitim izdavačima svoj prvi roman, „Nezrelost“, ali je glatko odbijen. Ista sudbina zadesiće i sve naredne romane. Ni muzička kritika (koju je pisao pod imenom jednog porodičnog prijatelja), ni drugi (retko) objavljivani članci, ni posao u telefonskoj kompaniji nisu potrajali, niti su doprineli poboljšavanju teške materijalne situacije.

Veliki ruski i svetski pisac, Fjodor Dostojevski, umro je1881. godine, iste godine u Berlinu su u saobraćaj pustili prvi električni tramvaj, a samo godinu dana kasnije nemački bakteriolog, Robert Koh, izolovao je bakteriju koja izaziva tuberkulozu. Evropa se nalazila na pragu dvadesetog veka, ideje socijalizma su jačale, a Bernard Šo otkrivao i proučavao dela Karla Marksa. Nakon što je prisustvovao jednom od predavanja H.F. Lestera, Šo iste godine odlučuje da postane vegeterijanac, izjavljujući: „Čovek moje duhovne snage ne jede leševe“.

Godine 1884, dve godine pre no što će u Čikagu štrajkovati 40.000 radnika, zahtevajući bolje uslove rada, Šo učestvuje u osnivanju Društva Fabijanaca, čiji član je, između ostalih, bio i pisac Herbert Džordž Vels. Oba pisca su slala jedan drugom kopije svojih novih knjiga, čim bi se pojavile. Ovo je bila britanska socijalistička obrazovna organizacija, koja je promovisala društvene reforme, zalažući se za postepene promene, a ne za revoluciju, kao druge socijalističke grupe. Ova skupina igrala je važnu ulogu u osnivanju britanske Laburističke stranke. Šo se zalagao za ukidanje privatnog vlasništva, za promene izbornog sistema, vodio je kampanju za pojednostavljenje pravopisa i reformu engleskog alfabeta (kod nas je čuvena njegova izjava da je srpska ćirillica najsavršenije pismo na svetu). Uključio se u svaki aspekt aktivnosti društva, a najviše kao urednik jednog od klasika britanskog socijalizma, naslovljenog – „Fabijanski esej o socijalizmu“ (1889).

Godine 1885. u Njujork je stigao Kip slobode, poklon francuskih Slobodnih zidara, a Džordžu Bernardu Šou umire otac, na čijoj sahrani nije prisustvovao niko iz porodice. Ovo je veoma važna godina u životu budućeg velikog dramskog pisca i predstavlja neku vrstu prekretnice, jer zahvaljujući svom prijatelju, Vilijamu Arčeru, Šo počinje da sarađuje sa nekoliko časopisa. Prvo piše književne recenzije za časopis „Pall Mall Gazete“, a potom i muzičke kritike za magazine „World“ i Star“, da bi pravu reputaciju i popularnost stekao pišući kolumnu kao pozorišni kritičar za „Saturday Review“. Njegov stil se razlikuje od stila ostalih kritičara: on je izuzetno oštar, često ironičan, uvek duhovit. On napada zastarelo britansko pozorište, izveštačenost radnje i likova i zalaže se za realističan, ibzenovski tip teatra. Njegova karijera konačno dobija uzlaznu liniju, koju više neće napuštati.

Godine 1888. u Brazilu je ukinuto ropstvo, a godinu dana kasnije u Parizu je otvarena Ajfelova kula; Sjedinjene američke države preuzele su Filipine od Španije, a Bernard Šo je vredno radio na svom prvom u nizu pozorišnih komada, koji neće imati dug vek na sceni, drami pod imenom „Kućevlasnici“ (koju je završio 1892. godine). Danas je čuvena anegdota, po kojoj je Šo poslao pozivnice za svoju novu predstavu Vinstonu Čerčilu (s kojim je bio u političkom neprijateljstvu) sa tekstom: „Poštovani gospodine! Šaljem vam dve ulaznice. Jednu za vas, a drugu za bilo kog vašeg prijatelja – ako ga imate!“ Čerčil mu je odgovorio: „Poštovani gospodine! Vraćam vam ulaznice i srdačno zahvaljujem. Na žalost, na premijeru ne mogu doći, ali doći ću na reprizu – ako je bude!“

U ovoj drami, Šo slika dobronamernog mladog Engleza koji se zaljubljuje, a onda otkriva da bogatstvo njegovog budućeg tasta potiče od eksploatacije siromašnih. Šo se grozio veštačkih zapleta i konvencionalnih likova koji su vladali tadašnjim engleskim pozorištem, pa je tok svoje priče okrenuo u suprotnom smeru i umesto očekivane pobede morala, junak drame pronalazi izgovor za ignorisanje neugodne istine, dajući tako celokupnom delu tipičan ironičan, šoovski ton. Šo u svojim delima neprestano ismeva licemerje, malograđansku konvencionalnost, tupu poslušnost mase, a sve to na duhovit način, izlažući podsmehu generale, bogate magnate, bankare, lekare, pokondirene žene iz viših klasa, britansku arogantnost, uopšte dokoličarsko društvo koje je okrenuto jedino sticanju imetka i moći.

I sledeća drama, „Zanat gospođe Vorn“, prožeta je istim tonom. Dramu je napisao 1893, ali je ona postavljena na scenu tek 1902. godine, pošto je viši dvorski komornik, dramski cenzor, odbio da izda licencu. Tema je organizovana prostitucija: heroina, mlada, obrazovana žena, otkriva da se njena majka bavi organizovanjem bordela širom Evrope. Ponovo na uštrb morala odlučuje ekonomski faktor, pa se devojka miri sa postojećim stanjem, jer je to jedini način da zadrži sopstvenu materijalnu sigurnost. Kao što je to slučaj sa većinom Šoovih drama i ovo je drama ideja.

Svoje prve drame Šo je nazvao „neprijatnim“, jer je pomoću njih želeo da suoči gledaoce sa neprijatnim činjenicama. Pošto one nisu nailazile na dobar prijem, Bernard se okrenuo pisanju tzv. „prijatnih“ drama. Godine 1898. sabrao je drame iz jedne i druge grupe i objavio ih pod zajedničkim naslovom „Prijatne i neprijatne drame“. Opšte je poznata stvar da su predgovori dramama koje je Šo pisao podjednako važni koliko i same predstave, jer su oni više nalik esejima u kojima autor obrazlaže svoje stavove, a koji često nemaju veze sa dramom uz koju su štampani.

Drama iz grupe „prijatnih“ – „Kandida“ – bavi se pitanjima: šta žene očekuju od svojih supružnika i koliko ima istine u tvrdnji da iza svakog uspešnog muškarca stoji njegova lepša polovina. Kandida, zamišljena kao „snažna žena“ toga doba, dakle kao ona na kojoj počiva kako porodica, tako i uspeh njenog supruga, suočena je sa teškim izborom kada u njen život iznenada uđe mladi i strastveni pesnik. Njen suprug je poštovani sveštenik – vredan, ali dosadan čovek, čije se ideje uklapaju u čudnu filozofiju hrišćanina-socijaliste – dok je pesnik njegova sušta suprotnost, osoba koja Kandidu svojim stihovima i životnom filozofijom vodi u prelepe izmaštane svetove, daleko od suvoparne svakidašnjice. Iako zaljubljena u oba čovek, Kandida ipak ostaje verna svešteniku, jer procenjuje da je on slabiji, odnosno da mu je potrebnija kao podrška u njegovim nastojanjima.

Godine 1891. napisao je esej „Suština Ibzenizma“, ne skrivajući svoje divljenje prema ovom velikom i darovitom stvaraocu. Uostalom, sa pisanjem drama je počeo tek pošto se upoznao sa delima Henrika Ibzena, iz kojih je shvatio da je umetnost najefikasnije oruđe moralne propagande. Ipak, uočljive su razlike u pristupu i kreiranju likova kod ova dva pisca: dok Ibzen insistira na emocionalnoj složenosti, Šo se fokusira na intelekt, smatrajući da tek kada čovek počne ispravno da koristi svoje umne potencijale može promeniti i samoga sebe, dakle postati moralno biće koje, samim tim, stvara moralno društveno uređenje.

Godine 1898. umro je Luis Kerol, engleski pisac i matematičar, a Bernard Šo se oženio Šarlotom Pejn-Taunšend, irskom naslednicom i prijateljicom Beatris i Sidni Veb, suosnivačima Društva Fabijanaca. Iako je ovaj brak u javnosti doživljavan kao srećan, Šo je često povezivan sa drugim ženama, a danas je poznata njegova vatrena korespodencija sa nekima od njih. Verovatno osećajući da se prodao radi materijalne egzistencije, Bernard će kasnije napisati dramu „Čovek i nadčovek“, u kojoj delimično oslikava sopstveni život, a verovatno zbog toga postaje i ogorčeni protivnik braka. Postoji nekoliko anegdota u kojima on sasvim jasno izražava svoj stav: jednom su ga upitali da li se slaže da su brakovi sklopljeni petkom nesrećni, a on je odgovorio: „Naravno da se slažem. A zašto bi petak bio izuzetak?“ Ili, kada mu je mlada i lepa glumica napisala vatreno pismo, u kojem izražava svoju želju da sa njim ima dete koje će biti lepo kao ona i pametno kao on, on joj je odgovorio: „A šta kao bude glupo kao vi, a lepo kao ja?“

Godine 1901. u Parizu je otvorena prva izložba devetnaestogodišnjeg španskog slikara, Pabla Pikasa, a u Londonu na scenu postavljena drama Bernarda Šoa, „Cezar i Kleopatra“, koja predstavlja njegovo prvo veliko delo. Kleopatru je prikazao kao razmaženo i poročno šesnaestogodišnje derište, a ne tridesetosmogodišnju zavodnicu, kako je to učinio Šeskpir. Cezar je usamljeni čovek i više filozof nego vojnik.

Dok 1903. godine Panama proglašava nezavisnost od Kolumbije, a u Španiji se nacionalizuje crkvena imovina i ukidaju se crkvene škole, Šo piše dramu „Čovek i nadčovek“ (1903), u kojoj objašnjava svoju filozofiju, po kojoj „životna sila“ unutar čoveka uvek teži ka višoj formi postojanja, koja se postiže putem napredovanja duha. Mnogi u naslovu dela vide uticaj nemačkog filozofa, Fridriha Ničea i njegovu priču o nadčoveku, ali treba znati da je i Niče bio samo još jedna karika u nizu, te da je priča o nadčoveku daleko starija. Heroj u drami teži ličnom, duhovnom usavršavanju i suprostavljen je materijalističkim pogledima heroine. Na kraju, heroj je ipak prinuđen da poklekne, da bolno prihvati poraz i stupi u brak sa heroinom, lažno prepoznajući u njoj moćni instrument „životne sile“ za kojom je tragao, smatrajući da postojanje i sudbina ljudske rase, u krajnjoj instanci, leži u reproduktivnim organima žena. Zanimljivo je da je Šo samo jedan u nizu stvaralaca, koji su se u ovom periodu, na različite načine, bavili nekom vrstom „životne sile“. Najpoznatija manifestacija ove sile je sigurno sila „vril“, o kojoj je pisao engleski političar, pisac i kritičar, baron Edvard Džordž Bulver-Liton, koji je u svom delu „Rasa koja dolazi“ pisao o ogromnoj civilizaciji koja živi u unutrašnjosti Zemlje i daleko je naprednija od civilizacije koja živi na površini, jer je otkrila tajnu silu, nazvanu „vril“, koja omogućava ljudskoj duši da manifestuje neslućene potencijale. U Nemačkoj je, nešto kasnije, stvoreno i tajno društvo po imenu Društvo Vril, koje je učestvovalo u stvaranju nacističkog pokreta i podržavalo Hitlera. Šo, očigledno, nije išao u tom pravcu, niti je zamišljao silu kojom bi se porobljavalo, već se bavio skrivenim talentima duše, koji bi nas sve zajedno mogli uzdići i preobraziti u vrednije individue. Mada je na površini ovo komedija manira vezanih za ljubav i novac, ova drama je dala šansu Šou da istraži intelektualnu klimu novog veka sa serijom rasprava; u njoj beži od određenih elemenata realizma, pravi gotovo opersku atmosferu, a treći čin „Don Žuan u paklu“, od tog perioda često se izvodi nezavisno.

Godine 1905. piše dramu „Major Barbara“, (po kojoj će kasnije biti snimljen i film), baveći se načelima fabrika oružja, koje žele sebe da prikažu kao izrazito religiozne, kao i hipokrizijom Armije spasa, čiji patronati su upravo fabrikanti oružja i proizvođači viskija.

„Lekar u nedoumici“ (drama je na scenu postavljena 1906. godine), predstavlja satiru medicinske profesije, baveći se uvek aktuelnim zloupotrebama medicine, koja se koristi za lično bogaćenje. Bilo da su u pitanju pojedinci ili farmaceutske kompanije, cilj je uvek isti – iskoristiti strah ljudi radi prodavanja bilo lekova bilo kvazi-lekova, radi sticanja ogromnog novca. U dramskim delima koja su usledila Šo se okrenuo ka nečemu što bi se moglo nazvati ozbiljna farsa; intelektualna komedija sa njegovim uobičajenim živim dijalozima, u koju uvodi nerealistične elemente, koje će kasnije potpunije istražiti.

Dve godine posle smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, na scenu je postavljena drama „Androkle i lav“ (1912), u kojoj se Šo bavi pravom i lažnom verskom ezgaltacijom. Ovo je filozofska drama o ranom hrišćanstvu. U ovom delu Šo kroz različite likove prikazuje različita shvatanja hrišćanstva, naročito ističući razliku između prvobitnog, ranog hrišćanstva i verovanja i ponašanja aktuelne Rimokatoličke crkve.

U godini rođenja Albera Kamija, 1913. Šo piše svoje remek-delo, najzabavniji i najpopularniji dramski komad - „Pigmalion“. Tvrdio je da je ovo didaktička drama o fonetici, ali iako je atipični heroj, Henri Higins, po zanimanju fonetičar, ovo je satira engleskog klasnog sistema.

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Bernard prestaje sa pisanjem drama i piše pamflet „Zdrav razum o ratu“, u kojem ne pravi razliku između Velike Britanije i njenih saveznika i Nemaca, nazivajući ih sve zločincima. Traži dogovor i sklapanje mira. Njegovi antiratni govori postali su ozloglašeni u javnosti i postao je meta mnogobrojnih kritika, doživljavajući istu sudbinu kao njegov kolega, pisac, Herman Hese, koji je pokušao da bude glas zdravog razuma na suprotnoj strani.

Godine 1919. Bernard Šo je završio dramu pod naslovom „Kuća slomljenih srca“ (na scenu postavljena 1920.) u kojoj prikazuje duhovno bankrotstvo svoje generacije, koju smatra odgovornom za ratna krvoprolića. Šo je smatrao da „moderna civilizacija naginje ka tome da dobronamerne, darežljive i savesne ljude učini nepotrebnim, a zle, sebične i obožavatelje novca moćnim“, te je stoga u svom delu, kroz glavne likove i prikazao do čega dovodi takav odnos prema ljudima i društvu.

Kako bi našao odgovor na post-ratni pesimizam, Šo je napisao pet povezanih drama-parabola objavljenih pod jednim imenom „Povratak u Metuzalem“ (1921), u kojima istražuje ljudsko napredovanje od Rajskog vrta do naučno fantastične budućnosti. Uprkos nekim fantastičnim scenama, ciklus je neujednačen po pozorišnim vrednostima i retko je izvođen.

Kanonizacija Jovane Orleanke koja se desila 1920. godine, nanovo je pobudila staru Šoovu želju da napiše dramu o njoj. Tako nastaje remek-delo „Sveta Jovanka“ (prvi put odigrana 1923. godine), u kojem glavnu junakinju ne tretira samo kao katoličku svetiteljku i mučenicu, već od nje pravi kobinaciju mističarke, jeretičke svetiteljke i nadahnutog genija. Njena smrt obuhvata paradoks čovečanstva, koje ubija svoje svece i heroje i to će i nastaviti da čini sve dok visoki moralni kvaliteti ne postanu sastavni deo svakog čoveka. Uspeh ove drame doneo mu je Nobelovu nagradu za književnost 1925. godine (koju je nameravao da odbije, ali je na nagovor svoje supruge ipak prihvatio, jer ga je ona ubedila da nagrada nije samo njegov lični uspeh, već doprinos celokupnoj irskoj književnosti; ipak, na kraju, prihvativši nagradu, nije prihvatio i novčani iznos, već ga je preusmerio za prevode švedske književnosti na engleski jezik).

Razvijajući drame u kojima se bavi moralnim načelima, drame prepune intelektualnih konflikta, oživljavajući komediju manira i rizikujući sa farsom i teatrom neverice, Šo je u značajnoj meri doprineo oblikovanju tadašnje pozorišne scene.

Nastavio je sa pisanjem i kada je prešao devedestu godinu. Njegova poslednja dela okrenuta su samospoznaji i samorealizaciji, u čemu je pronalazio odgovor na krizu u koju je Evropa sve dublje upadala. I ranije se bavio ovim temama, ali sada im je prišao tragikomično i sa nerealističnom ekstravagancijom koje su bile na stazi između antičkog grčkog komediografa Aristofana i Ibzena, koji mu je ostao doživotni uzor. Ostaće upamćen i kao najzajedljiviji pamfletista još od Svifta, najčitaniji muzički kritičar u Engleskoj, najbolji pozorišni kritičar svog vremena, te čudesni predavač i esejista koji se bavio političkim, ekonomskim i društvenim temama.

Preminuo je 2. novembra 1950. godine.

Koristi svoje zdravlje do maksimuma. Zbog toga ono postoji. Potroši sve pre svoje smrti; nemoj da nadživiš samoga sebe.