Bethor – Stockholm 1984: 11071975 Mizantrop (Rock Express Records)
Helly Cherry
Ako proučavamo razvoj domaće blek metal scene, možemo uočiti da su njeni počeci u celosti vezani za drugi talas blek metala na globalnoj sceni i da su prvi naši bendovi tog profila, kao što su Introitus, Simargal, May Result, Stone to Flesh (kasnije The Stone) i drugi, svoje direktne muzičke uzore pronalazili nedvosmisleno u drugom talasu, dok je prvi talas prošao potpuno mimo nas. Pa ipak staviću ovde jednu ogradu i napraviti malu digresiju koja verovatno zaslužuje zaseban tekst. Naime, nije mi poznato da je iko pisao o bendovima kao što su Bombarder ili Heller dovodeći ih direktno u vezu sa prvim talasom blek metala na globalnom nivou, a ne samo sa rađanjem treš metal žanra u Jugoslaviji. Kada poslušamo njihovu muziku iz tog ugla, analiziramo njihove tekstove, pogledamo njihovu ikonografiju i sagledamo njihov uticaj na domaću blek metal scenu a i šire od toga, teško je osporiti tezu da su ti bendovi istovremeno bili i prvi talas blek metal žanra u Jugoslaviji, pogotovo ako uzmemo u obzir da se prvi albumi svetskih treš metal sastava, kao što su Sodom, Kreator, Destruction i mnogi drugi, takođe svrstavaju u prvi talas blek metala na globalu.
Ako izuzmemo tezu iznetu u prvom pasusu ovog teksta, Mikica Marić jeste pionir prvog talasa blek metal žanra kod nas, pozivajući se na Kvortona (Bathory) glasnije od svih ostalih na sceni, i to do besramnog, neskrivenog i nadasve iskrenog idolopoklonstva, iako je na scenu stupio tek 2001. godine, čitavu deceniju kasnije u odnosu na globalni, i to pozni prvi talas; kasnije čak i u odnosu na srpski drugi talas koji je uzgred i sam kasnio za globalnim drugim talasom; pa se za njega može upotrebiti sintagma „born too late“. Kao svoje druge velike uzore Mikica ističe finski Beherit, koji spada u one bendove koji su predstavljali most između poznog prvog i ranog drugog globalnog talasa. Međutim, da li je Bethor samo zakasneli odblesak prvog, odnosno prelaza dva talasa u Srbiji ili je nešto više od toga, pokušaću da odgovorim u narednim redovima.
Zahvaljujući pre svega potpunom lo-fi pristupu na prva dva albuma („Demogorgon“, „Potonja“) Bethor je na svojim počecima odmah postao simbol za najbestijalni, najsiroviji, najprimitivniji, najbeskompromisniji, najskrnaviji i najsvetogrdniji blek metal ikada čut na ovim prostorima i baš kao takav stekao kultni status i neizbrisivi trag na sceni, nadahnjujući i mnoge druge da se oprobaju, tako što im je poslao poruku da za blek metal nije potrebna skupa oprema, studio, virtuoznost i slično, odnosno ponudio jedan sasvim antiumetnički, dadaistički i antielitistički pristup žanru. Da li je to Mikica uradio svesno ili se to može podvesti pod sintagmu „happy accidents“ sada nije ni važno. Ako znate onu klasičnu priču - mi smo u stvari samo hteli da sviramo muziku svojih uzora, ali to prosto nije izlazilo, već je izlazilo nešto sasvim drugo – onda vam je poznato da su tako i čitavi žanrovi nastajali, pa je tako i Bethor postao entitet za sebe na domaćoj sceni.
Nakon toga, Srđan Branković i Paradox studio su ga uzeli pod svoje okrilje i počeli da bruse i poliraju njegove sirove ideje, što je rezultiralo albumima „Anarchia Diaboli“, „nataS liaH“ i sada „Stockholm 1984: 11071975 Mizantrop“, na kojima Bethor verovatno zvuči onako kako je oduvek želeo, ne odstupajući od Bathory – Beherit nasleđa, ali i sa mestimično modernijim uplivima. Ono što međutim razlikuje poslednji u odnosu na prethodne jeste to što se radi o najtrešerskijem izdanju do sada, a istovremeno i najsimfoničnijem, što ujedno album čini njegovim najambicioznijim poduhvatom do sada; pa je nekako u tom duhu i izbor obrada koje su se našle na albumu, „Under the Guillotine“ (Kreator) i „Metal Messiah“ (The Great Kat); ali ne u smislu nekakvih pretenzija ka pomeranju granica žanra, koliko u smislu težnje ka pomeranju svojih ličnih ograničenja unutar žanra i te stare škole u kojoj očigledno Mikica neizmerno uživa, a zajedno sa njim i svi poklonici iste, kao i svi muzički sladokusci i avanturisti koji uživaju da istražuju sva ta daleka izvorišta iz prošlosti odakle su svi ti crni talasi jednom potekli.
Osobenost ovog albuma je i ta što tekstovi nikada ranije nisu bili u tolikoj meri proizvod samorefleksija i introspekcije, dakle ličniji, ali i sa referencama na srpsku istoriji i Tolkinov svet, uz neizostavno veličanje lika i dela Kvortonovog, koje je ovoga puta isporučeno kroz autorsku pesmu posvećenu upravo njemu, ali i kroz sam naslov, odnosno omot albuma.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da se na albumu nalazi i jedna pesma pod nazivom „Ispod kišnih oblaka“, originalno sa prvog albuma („Demogorgon“) koja je ponovo snimljena, što neminovno otvara pitanje kako bi bilo kada bi prva dva albuma u celosti bila ponovo snimljena, a istovremeno i dilemu da li bi to narušilo jedan mit koji je neizostavni deo istorije srpskog metala.
Ako izuzmemo tezu iznetu u prvom pasusu ovog teksta, Mikica Marić jeste pionir prvog talasa blek metal žanra kod nas, pozivajući se na Kvortona (Bathory) glasnije od svih ostalih na sceni, i to do besramnog, neskrivenog i nadasve iskrenog idolopoklonstva, iako je na scenu stupio tek 2001. godine, čitavu deceniju kasnije u odnosu na globalni, i to pozni prvi talas; kasnije čak i u odnosu na srpski drugi talas koji je uzgred i sam kasnio za globalnim drugim talasom; pa se za njega može upotrebiti sintagma „born too late“. Kao svoje druge velike uzore Mikica ističe finski Beherit, koji spada u one bendove koji su predstavljali most između poznog prvog i ranog drugog globalnog talasa. Međutim, da li je Bethor samo zakasneli odblesak prvog, odnosno prelaza dva talasa u Srbiji ili je nešto više od toga, pokušaću da odgovorim u narednim redovima.
Zahvaljujući pre svega potpunom lo-fi pristupu na prva dva albuma („Demogorgon“, „Potonja“) Bethor je na svojim počecima odmah postao simbol za najbestijalni, najsiroviji, najprimitivniji, najbeskompromisniji, najskrnaviji i najsvetogrdniji blek metal ikada čut na ovim prostorima i baš kao takav stekao kultni status i neizbrisivi trag na sceni, nadahnjujući i mnoge druge da se oprobaju, tako što im je poslao poruku da za blek metal nije potrebna skupa oprema, studio, virtuoznost i slično, odnosno ponudio jedan sasvim antiumetnički, dadaistički i antielitistički pristup žanru. Da li je to Mikica uradio svesno ili se to može podvesti pod sintagmu „happy accidents“ sada nije ni važno. Ako znate onu klasičnu priču - mi smo u stvari samo hteli da sviramo muziku svojih uzora, ali to prosto nije izlazilo, već je izlazilo nešto sasvim drugo – onda vam je poznato da su tako i čitavi žanrovi nastajali, pa je tako i Bethor postao entitet za sebe na domaćoj sceni.
Nakon toga, Srđan Branković i Paradox studio su ga uzeli pod svoje okrilje i počeli da bruse i poliraju njegove sirove ideje, što je rezultiralo albumima „Anarchia Diaboli“, „nataS liaH“ i sada „Stockholm 1984: 11071975 Mizantrop“, na kojima Bethor verovatno zvuči onako kako je oduvek želeo, ne odstupajući od Bathory – Beherit nasleđa, ali i sa mestimično modernijim uplivima. Ono što međutim razlikuje poslednji u odnosu na prethodne jeste to što se radi o najtrešerskijem izdanju do sada, a istovremeno i najsimfoničnijem, što ujedno album čini njegovim najambicioznijim poduhvatom do sada; pa je nekako u tom duhu i izbor obrada koje su se našle na albumu, „Under the Guillotine“ (Kreator) i „Metal Messiah“ (The Great Kat); ali ne u smislu nekakvih pretenzija ka pomeranju granica žanra, koliko u smislu težnje ka pomeranju svojih ličnih ograničenja unutar žanra i te stare škole u kojoj očigledno Mikica neizmerno uživa, a zajedno sa njim i svi poklonici iste, kao i svi muzički sladokusci i avanturisti koji uživaju da istražuju sva ta daleka izvorišta iz prošlosti odakle su svi ti crni talasi jednom potekli.
Osobenost ovog albuma je i ta što tekstovi nikada ranije nisu bili u tolikoj meri proizvod samorefleksija i introspekcije, dakle ličniji, ali i sa referencama na srpsku istoriji i Tolkinov svet, uz neizostavno veličanje lika i dela Kvortonovog, koje je ovoga puta isporučeno kroz autorsku pesmu posvećenu upravo njemu, ali i kroz sam naslov, odnosno omot albuma.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da se na albumu nalazi i jedna pesma pod nazivom „Ispod kišnih oblaka“, originalno sa prvog albuma („Demogorgon“) koja je ponovo snimljena, što neminovno otvara pitanje kako bi bilo kada bi prva dva albuma u celosti bila ponovo snimljena, a istovremeno i dilemu da li bi to narušilo jedan mit koji je neizostavni deo istorije srpskog metala.
Aleksandar Petrović