Vest da u Beograd 14. decembra dolaze Dodheimsgard, legende norveškog blek metala avangardnijih stremljenja; i to u paketu sa blek metal sastavom Barshasketh čiji je vođa Endi Kempbel, nama poznat po saradnji sa bendovima Svartgren i Nadsvest; kao i sastavom CMPT trenutno jednim od najzanimljivijih domaćih blek metal sastava koji upravo sada hvata momentum svojim drugim dugosvirajućim izdanjem izdatim sa čuveni francuski Osmose Productions; svakako je obradovala sve poklonike blek metal žanra u Srbiji, ali i sve ljubitelje muzike otvorenog uma, jer muzika Dodheimsgard-a je upravo za takve. Međutim, hladne zidine i ogroman prostor Dragstor kluba nisu obećavali ništa dobro u pogledu zvuka, jer je opšte poznato da taj prostor mora da bude dupke pun da bi se stvorili uslovi za iole dobar zvuk, uprkos njegovom arhitektonski i estetski inspirativnom enterijeru. Nažalost, prostor je bio polupun, što i nije loše za događaj ovakvog tipa u smislu posećenosti (to je negde između 400 i 500 ljudi), ali sa takvom činjenicom je i najboljem toncu je teško da barata. No, šta je tu je, ne bih mnogo insistirao na toj zamerci organizatorima iz Nekroskop Booking-a, mladoj i ambicioznoj agenciji koja dovodi u Srbiju samu esecenciju svetskog andergraunda i u tom smislu zavređuje svaku podršku, pogotovo ako uzmemo u obzir da organizator nema mnogo manevarskog prostora kada su termini u pitanju i da se u većini slučajeva izbor prostora svede na daj-šta-daš, odnosno šta je u datom trenutku na raspolaganju.


Prostor Dragstora je naročito bio nemilosrdan prema sastavu CMPT iz Pančeva. Njima je to bio premijerni nastup uživo i zaista sam ga sa nestrpljenjem čekao, jer njihov album prvenac pod nazivom „Krv i pepeo“ ne prestaje da me fascinira, a upravo dok pišem ove redove vrtim drugi album pod nazivom „Na utrini“ (recenzija uskoro), koji se baš pojavio na Black Metal Promotion kanalu na You Tube-u. Reč je o projektu Vladimira Uzelca, hiperproduktivnog kreativca koji stoji i iza sastava All My Sins i Terrorhammer i definitivno je jedna od najznačajnih figura na domaćoj blek metal sceni trenutno. Upravo kroz CMPT se približio nečemu što bi se moglo nazvati autentičnim srpskim blek metalom, pokazujući izvanredan talenat da mračne aspekta srpskog folklora utka u klasični blek metal stil i da to zvuči potpuno prirodno i organski, stvarajući jedan zaista zlokoban ambijent kojem je teško odoleti, a lako mu se prepustiti. U svetlu njegovog proboja u svet preko francuskog Osmose-a, kao i izlaska prvog albuma sastava Nadsvest ranije ove godine pod nazivom „Slovo meseca i krvi“, dobio sam inspiraciju da napišem i jedan tekst o srpskom blek metalu i onome šta on ima da ponudi svetu, pa u to ime ostanite na našim stranicama! Međutim, za sve posetioce ovog događaju koji prethodno nisu bili upoznati sa radom ovog benda, njihov nastup ovde nije mogao da bude naročito reprezentativan. Sve te prelepe harmonije koje stvaraju dve gitare, pogotovo u brzom tremolo picking-u karakterističnom za žanr, prostor Dragstora je prosto usisao u sebe i oduzeo ih našem sluhu. Taj nedostatak bend je nadoknađivao upečatljivim vizuelnim aspektom svog nastupa, vizualima, scengrafijom, kostimografijom i hladnom harizmom koju su članovi emitovali samim svojim pojavama. Kada bi u postavi imali bas gitaristu, možda bi to doprinelo da zvuk dobije kakvu-takvu strukturu i da ne bude ravna linija u uslovima Dragstora, ovako ostaje samo da ih čekamo da negde zasviraju u boljim okolnostima. Na setlisti su se našle „Seme ponoći“, „Krv i pepeo“, „Vrani pir“ i „Memla“ sa albuma „Krv i pepeo“; „Crna voda“ i „U raljama košave“ za novog albuma „Na utrini“; i „Mrtvaja I“ sa prvog EP izdanja.


Moram da priznam da sam potpuno nespreman došao na prvobitno novozelandski, a potom britanski sastav Barshasketh. Zvuk je na njihovom nastupu bio nešto bolji, jer Dragstor čini se ne voli toliko disonancu, pa nam je ponešto od toga i prepuštao, a njihov zvuk se upravo bazira na disonantnosti karakterističnoj za modernija strujanja u blek metal žanru. Ono što je najviše plenilo u vizuelnom aspektu njihovog nastupa jeste već pomenuti Endi Kempbel koji je, slobodno mogu da kažem, jedan od najharizmatičnijih frontmena koje sam ikada video uživo. Neverovatno je koliko energije taj čovek ulaže u svaki ton koji odsvira, u svaki krik koji ispusti i svaki gest koji napravi, a sve to emitujući jednu nadasve mračnu auru koja se ne može folirati. Neodoljivo me podseća na pokojnog Jona iz kultnog švedskog sastava Dissection. U razgovoru sa Aleksandrom Stefanovićem posle svirke, frontmenom beogradskog sastava Svartgren u kojem Endi svira bas, saznao sam da se radi o jednoj savršeno miroljubivoj i staloženoj personi u privatnom životu, ono što bismo mi u slengu nazvali „bubicom“, dok je na bini nešto sasvim drugo - demonski entitet. Ovo naglašavam jer je baš u tome poenta i razlog zašto toliko volim blek metal. On nam daje beskonačnu umetničku slobodu da mračne aspekte ljudske duhovnosti kanališemo kroz umetnost, što zaista deluje pročiščuje, lekovito i pomaže nam da uspostavimo duhovno saglasje sa nama samima, a koliki će dometi te umetnosti biti zavisi zaista od naših individualnih potencijala. Dometi sastava Barshasketh, sudeći po njihovom nastupu, takvi su da su me definitivno naterali da se u nekom trenutku prihvatim njihove diskografije i nadoknadim propušteno, kao i svih ostalih bendova u kojima Endi učestvuje, jer se očigledno takođe radi o jednom hiperproduktivnom kreativcu koji zavređuje svaku pažnju.


Teško mi je zaista i da pišem o nastupu sastava Dodheimsgard iz najmanje dva razloga. Moja povezanost i ljubav prema ovom bendu sežu sve do srednjoškolskih dana i nešto su za mene duboko intimno, pa mi je teško da zaista budem objektivan i ne prepustim se patosu emocija. Osim toga, njihov muzički izraz žanrovske granice čini poroznim i propustitljivim, što njihovu muziku čini neuhvatljivom rečima, a osim toga što prevazilazi jezik, prevazilazi i muziku kao takvu, pretvarajući je na svojim vrhuncima u kosmičku energiju i u krajnjoj instanci u metafiziku. Oni su bili tu na početku da postave temelje žanru zajedno sa tom generacijom bendova u Norveškoj koja je inicirala drugi talas, a odmah nakon što su dali svoj doprinos izgradnji bazične konstrukcije, nisu se prepustili komforu i uljuljkali činjenicom da su jedni od osnivača prodajući taj imidž do sudnjega dana. Prepustili su to drugima, a oni su hrabro krenuli da šire teritorije svog izraza i nametnuli se kao stožeri avangardnih stremljenja unutar žanra. U aktuelnom albumu pod nazivom „Black Medium Current“, višegodišnja ekperimentisanja sa elektronskom muzikom, neoklasikom, džezom i čime sve ne, susrela su se sa umetničkom zrelošću i kristalizacijom. Rezultat je, po nepodeljenom mišljenju kritike i publike, remek-delo crne umetnosti, a oni koji su prisustvovali koncertu mogli su samo da se učvrste u svojoj ljubavi prema ovom bendu, kao prema muzičarima ali i kao prema ljudima, jer kad te neko svojom umetnošću digne do neslućenih visina, a onda ti pruži ruku i sve vreme komunicira sa tobom kao sa prijateljem, ortakom i bratom, bez ikakvog nadobudnog elitizma ili kompleksa bogova, kada se spusti u publiku kao da želi jednim stiskom sve da nas zagrli, onda to zaslužuje u najmanju ruku poštovanje, ako ne i nepatvorenu ljubav kao u mom slučaju. Publika na sve ovo naravno nije ostala hladna i uzvratila je kako dolikuje, uzvraćajući ljubav sve vreme, pevajući, hedbengujući, plešući, a čak su se i hladne zidine Dragstora malo raskravile i odlučile da nam podare prihvatljiv zvuk, najbolji od sva tri nastupa. Sve se pretvorilo u kosmičko putovanje za pamćenje. Setlistom su pokrili sve faze svog umetničkog razvoja, od debi albuma „ Kronet til konge“ (Midnattskogens sorte kjerne), preko „Monumental Possession“ albuma (The Crystal Spectre, Fluency, The Ultimate Reflection), te „Satanic Art“ EP izdanja (Traces of Reality), zatim „666 International-a“ (Shiva-Interfere, Ion Storm, Sonar Bliss), „Supervillain Outcast-a“ (The Snuff Dreams are Made of), pa sve do aktuelnog albuma „Black Medium Current“ (Et smelter, Interstellar Nexus, It Does Not Follow). Toliko nam je obostrano bilo dobro da je pored planiranog bisa usledio i jedan spontani ekstra bis, neplaniran zvaničnom setlistom.

Ostaje samo da se zahvalimo onima koji su nam omogućili ovo putovanje od atavističkog, folklornog mraka do međuzvezdanih prostora, Nekroskop Booking-u, koji je uneo jedan novi kvalitet u pogledu dovođenja velikih imena svetskog andergraunda u Srbiju i da im čestitamo na hrabrosti, uz želje da istraju i poruku da smo mi tu da podržimo! Sledeći je Bohren und der Club of Gore!

Izveštava: Aleksandar Petrović
Foto: Ana Paštrović