Domaći synth do Sirijusa i nazad: Recenzija albuma “3218” i “Lord of Synth” synthwave/spacewave projekta Isidor
Helly Cherry
Kažu da laseri i sjaj neona šteti očima, ako dugo zuriš ili radiš pod takvim osvetljenjem? Možda. Na stranu gledanje, smatram da bi trebali makar da osluškujemo “neonski” zvuk koji dolazi iz prstiju i mozga našeg čoveka.
Po onome što sam video i pročitao u mom malom istraživačkim pohodu, a boga mi i preslušao iz bogate sonične arhive, nesumnjivo je da synthwave/spacewave projekat Isidor (prisutan fizički u Novom Sadu, a misaono na Alfa Centauriju, u najmanju ruku) ima kvalitetan pristup i svoje itekako zasluženo mesto među svetskim izvođačima koji se bave ovim divnim žanrom. Ne znam koliko je ko upućen u synthwave/retrowave, ali ako ste ljubitelj opskurnih singlova synthpop-a osamdesetih, svemirske tematike, SciFi-ja, vizuelizacije koja pršti ultraljubičasto, cyberpunka i mnogih drugih stvari koje su povezane sa nabrojanima – Isidor mora naći mesto u vašoj plejlisti. Odmah ću da mračim malo, čisto radi kontrasta – synthwave kao žanr pati u izvesnim tehničkim segmentima od repetativnosti, uticaja i modela po kojima trasira vizuelni i muzički deo priče i ne toliko. Nakon preslušavanja gomile projekata koje se oslanjaju na ovu estetiku, kasnije je teško razlučiti da li nešto zvuči iole svežije od prethodnog, sem u nijansama, koje većini slušalaca i ne znače mnogo. Srećom, tu smo mi manijakalni ljubitelji svega i svačega, pa bi trebalo svima utoliko i biti lakše. Iz ovih redova ćete verovatno zaključiti da je i Isidor u istom “sosu”, ali vas uveravam da se on kao ozbiljan umetnik potrudio da obezbedi jednu ključnu stvar, koja krasi oba pomenuta albuma: koncept. Bez (jakog) koncepta, tj. narativne niti (da se poslužimo jezikom književnosti), Isidorovi albumi bi bili izgubljeni u moru sličnih.
Ovako, on je ponudio dva albuma koja su tematski povezana, dvodelnu sagu koja pružaju najpre muzičko zadovoljstvo, jer su trake aranžerski i harmonijski fenomenalno urađene, a zatim će nahraniti i glad za dobrom SciFi/80’s action movie/cyberpunk mini-pričom, slobodno ću je nazvati “Lord of Synth” po nazivu albuma, ukoliko obraćate pažnju na tekstove koji prate izdanja – ako niste počnite. Produkcijski gledano, oba albuma, kao i ostali opus Isidora, urađen je bez premca, s obzirom da je synthwave prosto tehnički nemoguće uraditi loše. Ne navodi da li koristi analogne synthove (to bi bilo sjajno), ja bih voleo da otkrije i taj podatak, ali svakako, instrumentalna i uopšte harmonijska rešenja su apsolutno podređena osamdesetima, dok su aranžmani ipak malo moderniji i utoliko slobodniji.
Ono što izdvaja trake sa ‘3218‘ i ‘Lord of Synth’ albuma jesu žanrovske primese koji se pojavljuju na mikro-planu i u segmentima kada je potrebno “prošarati” pesme: ambient, darkwave, future-pop. Sve trake su tematski podređene dalekoj budućnosti, sa vrlo izraženom estetikom, jednom distopičnom i rekao bih distoničnom svetu, gde je poneki ljudski mišić zamenjen elektronikom, a prisutne su i ideje o mogućim posledicama transhumanizma (trk na Google), koje vrhunac dostižu upravo na albumu “Lord of Synth) – naravno da neću prepričati, izvolite se zainteresovati. Naravno, da ne bi sve bilo ultra-tehnološki “sterilno”, tu su najjednostavnije rečeno, divne melodije koje otvaraju crvotočine i pružaju uvid u tajanstvena, veličanstvena svemirska prostranstva.
Ono što je meni zapalo za uho jeste momenat a la Vangelis “Secrets of the Universe”, “The last Geisha“, koja se oslanja na fantastični istočnjački melos, što se tiče “3218”, a “Lord of Synth” kao konceptualni album nemam srca da ‘rasparčam’, on se sluša u jednom dahu. Da ponovim, Isidorovi synthovi razvaljuju, tako da, ako ste se pitali kao ljubitelji retrowave-a za dostojnog domaćeg predstavnika – ecce homo!
Po onome što sam video i pročitao u mom malom istraživačkim pohodu, a boga mi i preslušao iz bogate sonične arhive, nesumnjivo je da synthwave/spacewave projekat Isidor (prisutan fizički u Novom Sadu, a misaono na Alfa Centauriju, u najmanju ruku) ima kvalitetan pristup i svoje itekako zasluženo mesto među svetskim izvođačima koji se bave ovim divnim žanrom. Ne znam koliko je ko upućen u synthwave/retrowave, ali ako ste ljubitelj opskurnih singlova synthpop-a osamdesetih, svemirske tematike, SciFi-ja, vizuelizacije koja pršti ultraljubičasto, cyberpunka i mnogih drugih stvari koje su povezane sa nabrojanima – Isidor mora naći mesto u vašoj plejlisti. Odmah ću da mračim malo, čisto radi kontrasta – synthwave kao žanr pati u izvesnim tehničkim segmentima od repetativnosti, uticaja i modela po kojima trasira vizuelni i muzički deo priče i ne toliko. Nakon preslušavanja gomile projekata koje se oslanjaju na ovu estetiku, kasnije je teško razlučiti da li nešto zvuči iole svežije od prethodnog, sem u nijansama, koje većini slušalaca i ne znače mnogo. Srećom, tu smo mi manijakalni ljubitelji svega i svačega, pa bi trebalo svima utoliko i biti lakše. Iz ovih redova ćete verovatno zaključiti da je i Isidor u istom “sosu”, ali vas uveravam da se on kao ozbiljan umetnik potrudio da obezbedi jednu ključnu stvar, koja krasi oba pomenuta albuma: koncept. Bez (jakog) koncepta, tj. narativne niti (da se poslužimo jezikom književnosti), Isidorovi albumi bi bili izgubljeni u moru sličnih.
Ovako, on je ponudio dva albuma koja su tematski povezana, dvodelnu sagu koja pružaju najpre muzičko zadovoljstvo, jer su trake aranžerski i harmonijski fenomenalno urađene, a zatim će nahraniti i glad za dobrom SciFi/80’s action movie/cyberpunk mini-pričom, slobodno ću je nazvati “Lord of Synth” po nazivu albuma, ukoliko obraćate pažnju na tekstove koji prate izdanja – ako niste počnite. Produkcijski gledano, oba albuma, kao i ostali opus Isidora, urađen je bez premca, s obzirom da je synthwave prosto tehnički nemoguće uraditi loše. Ne navodi da li koristi analogne synthove (to bi bilo sjajno), ja bih voleo da otkrije i taj podatak, ali svakako, instrumentalna i uopšte harmonijska rešenja su apsolutno podređena osamdesetima, dok su aranžmani ipak malo moderniji i utoliko slobodniji.
Ono što izdvaja trake sa ‘3218‘ i ‘Lord of Synth’ albuma jesu žanrovske primese koji se pojavljuju na mikro-planu i u segmentima kada je potrebno “prošarati” pesme: ambient, darkwave, future-pop. Sve trake su tematski podređene dalekoj budućnosti, sa vrlo izraženom estetikom, jednom distopičnom i rekao bih distoničnom svetu, gde je poneki ljudski mišić zamenjen elektronikom, a prisutne su i ideje o mogućim posledicama transhumanizma (trk na Google), koje vrhunac dostižu upravo na albumu “Lord of Synth) – naravno da neću prepričati, izvolite se zainteresovati. Naravno, da ne bi sve bilo ultra-tehnološki “sterilno”, tu su najjednostavnije rečeno, divne melodije koje otvaraju crvotočine i pružaju uvid u tajanstvena, veličanstvena svemirska prostranstva.
Ono što je meni zapalo za uho jeste momenat a la Vangelis “Secrets of the Universe”, “The last Geisha“, koja se oslanja na fantastični istočnjački melos, što se tiče “3218”, a “Lord of Synth” kao konceptualni album nemam srca da ‘rasparčam’, on se sluša u jednom dahu. Da ponovim, Isidorovi synthovi razvaljuju, tako da, ako ste se pitali kao ljubitelji retrowave-a za dostojnog domaćeg predstavnika – ecce homo!
Daniel Tikvicki