Novosadski letnji krosover masakr uz D.R.I, Toxic Holocaust i Take Offense
Helly Cherry
Ništa lepše nego kada na istom mestu vidiš čirokanu i dugu kosu, martinke i duboke trešeke, UK Subs i Slayer majicu ili najjednostavnije - pankere i metalce rame uz rame u zajedničkoj misiji druženja i uživanja u muzici. A gde će nas dočekati takav prizor ako ne na svojevrsnoj krosover svetkovini, kakvoj smo prisustvovali u ponedeljak 29. jula 2024. u novosadskoj SKC Fabrici. U glavnim ulogama – D.R.I, Toxic Holocaust i Take Offense. Kada samo posložiš ova imena u jednoj rečenici, zavrti ti se u glavu, a od činjenice da ćeš ih iste večeri gledati, eksplodiraš. Tako nekako u praksi i beše!
Sat je otkucao 20.30 kada se na binu popeo prvi bend večeri – dve decenije star američki sastav Take Offense. Momci prže krosoverčinu, evidentno pod uticajem starijih kolega što će se nešto kasnije popeti na binu, ali uz mnoštvo originalnih soničnih rešenja koja su pokrenula ekipu pred binom. Kada kažem pokrenula, više mislim na brutalnu šutku, serkl pit, skakanje i ostale vratolomije. Inače, bend je u dva navrata posećivao Srbiju, poslednji put pre 10 godina kada su svirali u Beogradu, na šta nas je pevač Entoni Herera podsetio u jednom momentu. Na set listi se, između ostalog, našla pesma „Give ’Em Chaos”, sa aktuelnog, ovogodišnjeg albuma „T.O.tality”, dok su za kraj ostavili stariju „No Tomorrow”. Jako dobra uvertira za haos u nastajanju.
Take Offense su inače gosti na evropskoj turnije sastava Toxic Holocaust koji se naredni ukazao pred publikom, negde oko 21.30. Nastao kao one-man bend muzičara Džeola Grajnda u Oregonu, vremenom se razvio u kompletnu grupu, gde, doduše, i dalje glavnu kreativnu reč vodi njihov osnivač. Novi Sad su ponovo posetili ponovo ravno osam godina. Uspeo sam da ih uhvatim tada na Eksploziv bini Egzit festivala gde su priredili finu zabavu za metalce i ponekog pankera u publici. A sada su krenuli beskompromisno, u žestokom stilu, na opštu radost prisutnih fanova, kojih je bilo dosta i koji su napravili fenomanalnu atmosferu. Negde pri početku su odsvirali numeru „Silence”, zatim su zagrevanje nastavili jednim od najvećih hitova grupe „Acid Fuzz” i, horskim povicima „hej, hej, hej”, ispraćenom - „I Am Disease”. Auditorijum su mahom činili mlađi momci i poneka devojka, na moje potpuno oduševljenje i radost. Jer predugo smo čekali da se u većem broju pojavi novi talas mlađarije i konačno tome prisustvujemo!
S tim u vezi, plesnih bravura i egzibicija nije falilo. Bilo je svega, a najveće ludilo je nastalo kada je tročlani treš/krosover sastav zasvirao pesmu „War Is Hell”, a odmah potom i „666”. Nije manjkalo ni uspešnih i manje uspešnih stejdžajvova, a najbrutalniji serkl pit, čini mi se i večeri, priređen je tokom izvedbe numere „Death Brings Death”. Doslovno je postignut efekat ventilatora, pa su ljudi na rubu sprinterskog kruga, uključujući i moju malenkost, dobili besplatno hlađenje koje je trajalo, boga mi, i više od minut. U masi se uvek izdvoji neki die-hard fan koji na trenutak ukrade šou. Ovog puta je to bio mladić u majici Sodom koji je na jedan nesvakidašnji način uzeo učešće u pogou – umesto rukama i telom, kroz šutku je išao glavom. Ne preterano suvislo, ali njemu očigledno zabavno. U finiš se ušlo hitčinom „Nuke the Cross”, da bi nastup zatvorili pesmom „Lord of the Wasteland”. Carski!
A onda, poslastica večeri, legendarni američki krosover sastav Dirty Rotten Imbeciles, popularnije – D.R.I. Čoveče, da su veče pre nastupili, bilo bi to tačno godinu dana od njihovog prošlogodišnjeg koncerta sa britanskim pank sastavom Anti-Nowhere League, na istom mestu. Za razliku od tog koncerta, sada su se stvari malo zakomplikovale, pa su teksaški trešeri jedva stigli do Novog Sada zbog problema na koje će se pevač grupe Kurt Breht tokom svirke nakratko osvrnuti. Ne znajući šta se dešava i zašto koncert ne kreće, mladi fanovi iz prvih redova su počeli vulgarno da skandiraju „svirajte **čke”, pa je organizator morao da reaguje i smiri situaciju. Elem, pošto su se podesili, a publika zauzela startne pozicije, predstava je mogla da počne, negde oko 22.45. Dupla doza energije odmah na početku uz numere „Snap” i „I'd Rather Be Sleeping”, koje otvaraju njihov drugi studijski albuma iz 1985. godine „Dealing with It!”. Kurtn nam je ubrzo poručio da mu je drago što su ponovo u Srbiji, „a ne u zatvoru”, što je delimično bio i odgovor na pitanje zašto je koncert kasnio... Inače, ovo je peti nastup grupe D.R.I. u Srbiji. Prva dva koncerta održali su 2004. u okviru iste turneje u Beogradu i Kruševcu, dok su ostali tri bila u Novom Sada, od toga jedan 2012. na Egzitu, gde sam ih prvi put gledao uživo.
Kako je koncert odmicao, tako je publika postajala sve agilnija, baš kao i četvorka na bini. Negde na sredini nastupa izveli su „Think for Yourself” i kultnu „Acid Rain”, da bi onda na red došla moja omiljena „Violent Pacification”. Uf čoveče, kad se setim 2012. i ekstaze kada sam je prvi put čuo lajv, pa i kako sam izlomio naočare kraudsurfujući, srce zatreperi. Baš kao i sada – jer su neke emocije permanentne. Usledila je „Agrument Then War”, koja je izazvala pravi, metaforički rečeno, pokolj, a onda i „Against Me”, gde se nekoliko mladih metalaca popelo na binu i hedbendgovalo, što je Kurt srdačno pozdravio. U jednom trenutku nas je takođe podsetio da je upravo njegov sastav, osnovan 1982. u Hjustonu kao hardkor pank bend sa pesmama ne dužim od jednog minuta, zaslužan što je podela na metalce i pankere iz tog doba prevaziđena. Potom je dodao da na početku karijere „nije mogao ni da zamisli da će ikada svirati u Srbiji”, a onda nas sa ostatkom ekipe teleportovao u to vreme pesmom „Who Am I”.
Dalje se išlo sa „Suit and Tie Guy” i „Manifest Destiny”, te naposletku došlo do dva ultimativna hita – prvo „Thrashard”, pa „Abduction”. „Sada kao ide bis pošto imamo još tri stvari i odsviraćemo ih hteli vi to ili ne”, našalio se vokalista grupe, dok se ekipa ispred bine spremala da iscedi poslednje atome snage. Prva „I Don’t Need Society”, druga „Beneath the Wheel” i treća, poslednja „The Five Year Plan”. Zaključeno na pravi način.
Nasmejana i znojava masa krenula je lagano ka izlazu, neko kući, a mnogi na štand sa robom krosover legendi gde ih je Kurt već čekao u ulozi prodavca. Uspeli smo i da prozborimo koju, pa sam mu usput pomenuo da bi njihovi novosadski koncerti mogli da postanu tradicija, budući da ih gledamo drugu godinu zaredom. Tada mi je potvrdio da je bilo problema sa policijom na granici, ne zalazeći u detalje, ali vidno rezigniran ukazao da se zbog toga, verovatno naredne godine ipak nećemo videti. Nažalost. Bilo kako bilo, publici će, verujem, ova svirka dugo ostati u sećanju. Sve tri benda su bila na visini zadatka iliti fudbalskom floskulom rečeno – pružili su svoj maksimum. A to se jedino računa.
Sat je otkucao 20.30 kada se na binu popeo prvi bend večeri – dve decenije star američki sastav Take Offense. Momci prže krosoverčinu, evidentno pod uticajem starijih kolega što će se nešto kasnije popeti na binu, ali uz mnoštvo originalnih soničnih rešenja koja su pokrenula ekipu pred binom. Kada kažem pokrenula, više mislim na brutalnu šutku, serkl pit, skakanje i ostale vratolomije. Inače, bend je u dva navrata posećivao Srbiju, poslednji put pre 10 godina kada su svirali u Beogradu, na šta nas je pevač Entoni Herera podsetio u jednom momentu. Na set listi se, između ostalog, našla pesma „Give ’Em Chaos”, sa aktuelnog, ovogodišnjeg albuma „T.O.tality”, dok su za kraj ostavili stariju „No Tomorrow”. Jako dobra uvertira za haos u nastajanju.
Take Offense su inače gosti na evropskoj turnije sastava Toxic Holocaust koji se naredni ukazao pred publikom, negde oko 21.30. Nastao kao one-man bend muzičara Džeola Grajnda u Oregonu, vremenom se razvio u kompletnu grupu, gde, doduše, i dalje glavnu kreativnu reč vodi njihov osnivač. Novi Sad su ponovo posetili ponovo ravno osam godina. Uspeo sam da ih uhvatim tada na Eksploziv bini Egzit festivala gde su priredili finu zabavu za metalce i ponekog pankera u publici. A sada su krenuli beskompromisno, u žestokom stilu, na opštu radost prisutnih fanova, kojih je bilo dosta i koji su napravili fenomanalnu atmosferu. Negde pri početku su odsvirali numeru „Silence”, zatim su zagrevanje nastavili jednim od najvećih hitova grupe „Acid Fuzz” i, horskim povicima „hej, hej, hej”, ispraćenom - „I Am Disease”. Auditorijum su mahom činili mlađi momci i poneka devojka, na moje potpuno oduševljenje i radost. Jer predugo smo čekali da se u većem broju pojavi novi talas mlađarije i konačno tome prisustvujemo!
S tim u vezi, plesnih bravura i egzibicija nije falilo. Bilo je svega, a najveće ludilo je nastalo kada je tročlani treš/krosover sastav zasvirao pesmu „War Is Hell”, a odmah potom i „666”. Nije manjkalo ni uspešnih i manje uspešnih stejdžajvova, a najbrutalniji serkl pit, čini mi se i večeri, priređen je tokom izvedbe numere „Death Brings Death”. Doslovno je postignut efekat ventilatora, pa su ljudi na rubu sprinterskog kruga, uključujući i moju malenkost, dobili besplatno hlađenje koje je trajalo, boga mi, i više od minut. U masi se uvek izdvoji neki die-hard fan koji na trenutak ukrade šou. Ovog puta je to bio mladić u majici Sodom koji je na jedan nesvakidašnji način uzeo učešće u pogou – umesto rukama i telom, kroz šutku je išao glavom. Ne preterano suvislo, ali njemu očigledno zabavno. U finiš se ušlo hitčinom „Nuke the Cross”, da bi nastup zatvorili pesmom „Lord of the Wasteland”. Carski!
A onda, poslastica večeri, legendarni američki krosover sastav Dirty Rotten Imbeciles, popularnije – D.R.I. Čoveče, da su veče pre nastupili, bilo bi to tačno godinu dana od njihovog prošlogodišnjeg koncerta sa britanskim pank sastavom Anti-Nowhere League, na istom mestu. Za razliku od tog koncerta, sada su se stvari malo zakomplikovale, pa su teksaški trešeri jedva stigli do Novog Sada zbog problema na koje će se pevač grupe Kurt Breht tokom svirke nakratko osvrnuti. Ne znajući šta se dešava i zašto koncert ne kreće, mladi fanovi iz prvih redova su počeli vulgarno da skandiraju „svirajte **čke”, pa je organizator morao da reaguje i smiri situaciju. Elem, pošto su se podesili, a publika zauzela startne pozicije, predstava je mogla da počne, negde oko 22.45. Dupla doza energije odmah na početku uz numere „Snap” i „I'd Rather Be Sleeping”, koje otvaraju njihov drugi studijski albuma iz 1985. godine „Dealing with It!”. Kurtn nam je ubrzo poručio da mu je drago što su ponovo u Srbiji, „a ne u zatvoru”, što je delimično bio i odgovor na pitanje zašto je koncert kasnio... Inače, ovo je peti nastup grupe D.R.I. u Srbiji. Prva dva koncerta održali su 2004. u okviru iste turneje u Beogradu i Kruševcu, dok su ostali tri bila u Novom Sada, od toga jedan 2012. na Egzitu, gde sam ih prvi put gledao uživo.
Kako je koncert odmicao, tako je publika postajala sve agilnija, baš kao i četvorka na bini. Negde na sredini nastupa izveli su „Think for Yourself” i kultnu „Acid Rain”, da bi onda na red došla moja omiljena „Violent Pacification”. Uf čoveče, kad se setim 2012. i ekstaze kada sam je prvi put čuo lajv, pa i kako sam izlomio naočare kraudsurfujući, srce zatreperi. Baš kao i sada – jer su neke emocije permanentne. Usledila je „Agrument Then War”, koja je izazvala pravi, metaforički rečeno, pokolj, a onda i „Against Me”, gde se nekoliko mladih metalaca popelo na binu i hedbendgovalo, što je Kurt srdačno pozdravio. U jednom trenutku nas je takođe podsetio da je upravo njegov sastav, osnovan 1982. u Hjustonu kao hardkor pank bend sa pesmama ne dužim od jednog minuta, zaslužan što je podela na metalce i pankere iz tog doba prevaziđena. Potom je dodao da na početku karijere „nije mogao ni da zamisli da će ikada svirati u Srbiji”, a onda nas sa ostatkom ekipe teleportovao u to vreme pesmom „Who Am I”.
Dalje se išlo sa „Suit and Tie Guy” i „Manifest Destiny”, te naposletku došlo do dva ultimativna hita – prvo „Thrashard”, pa „Abduction”. „Sada kao ide bis pošto imamo još tri stvari i odsviraćemo ih hteli vi to ili ne”, našalio se vokalista grupe, dok se ekipa ispred bine spremala da iscedi poslednje atome snage. Prva „I Don’t Need Society”, druga „Beneath the Wheel” i treća, poslednja „The Five Year Plan”. Zaključeno na pravi način.
Nasmejana i znojava masa krenula je lagano ka izlazu, neko kući, a mnogi na štand sa robom krosover legendi gde ih je Kurt već čekao u ulozi prodavca. Uspeli smo i da prozborimo koju, pa sam mu usput pomenuo da bi njihovi novosadski koncerti mogli da postanu tradicija, budući da ih gledamo drugu godinu zaredom. Tada mi je potvrdio da je bilo problema sa policijom na granici, ne zalazeći u detalje, ali vidno rezigniran ukazao da se zbog toga, verovatno naredne godine ipak nećemo videti. Nažalost. Bilo kako bilo, publici će, verujem, ova svirka dugo ostati u sećanju. Sve tri benda su bila na visini zadatka iliti fudbalskom floskulom rečeno – pružili su svoj maksimum. A to se jedino računa.
Timočanin