Prvi dan prolećne turneje: Northern Revival i otpadnički raj AKC Metelkove
Helly Cherry
Evo nas konačno na turneji koju smo počeli da pripremamo i organizujemo još krajem septembra prošle godine. Pre nego što zvanično počnem sa serijalom reportaža, htela bih da pružim kratak osvrt na ono što je prethodilo akciji zvanoj „Northern Revival: SPRING TOUR”.
Iz ove perspektive, sada kada smo u sred naše avanture, mogu da kažem da nam je čitav proces koji nas je doveo do ove tačke, bez obzira koliko bio dug i iscrpan (ali ne i iscrpljujuć), pričinjavao ogromno zadovoljstvo.
Organizovanje turneje zahteva ne malu logistiku i mnogo, mnogo razmišljanja unapred. Počevši od pitanja gde svirati i sa kim, pod kojim uslovima i okolnostima, preko tehničkih stavki (da li je bend u dovoljnoj pripravnosti da izgura svoj zvuk), pa zatim organizacije smeštaja i raspodele internih dužnosti u bendovskom kolektivu (ko je vozač, na primer), do sveukupne finansijske konstrukcije (uz detaljne studije o isplativnosti i procenama rizika) i na kraju do nesnosne, a nužne birokratije, nametnulo se još mnogo stavki koje smo rešavali u hodu.
Naravno, koliko god planirao sve do najsitnijih detalja, ishod i rezultati mogu premašiti, ali i potpuno promašiti očekivanja i to je ono na šta ceo bendovski kolektiv mora da bude spreman. Bitno je pronaći taj balans u nošenju sa realnim, očekivanim i nepredviđenim, kako bi zaista sve teklo glatko i da bi taj posao koji radimo prvenstveno iz zadovoljstva dosegao nužan nivo uživanja u iščekivanju umesto da cela ideja još u prvim fazama izgori od stresa i napetosti. Ne bih umela da objasnim kako se to postiže i spram toga dam konkretne smernice jer to svako mora dobro proceniti za sebe i svoj bend. Iskrena da budem, velika je veština raspolagati svom tom količinom duboiza sadržanih u bezbroj pitanja koja počinju sa: „šta ako?”, jer rokenrol sam po sebi nikada nije bio med i mleko, jednostavno nikad i nigde. Iluzije o tome da je van granica matične zemlje sve bolje i lakše, treba momentalno razbiti jer na turneje se ne ide zato što ti „scena” rođene zemlje ne odgovara ili te ne priznaje, već zato što želiš da probaš nešto novo, da se povežeš sa drugim sredinama, da povrh svega izađeš iz komforne zone i prvenstveno prekoračiš neke sopstvene granice. Poenta je da odeš i predstaviš se tamo gde te ama baš niko ne zna i tek tu uvidiš sopstvene sposobnosti. Bendu koji želi da raste je to neophodno, a još je i veći izazov (a najveća satisfakcija na kraju) kada sve to sprovedeš potpuno nezavisno i oslanjajući se isključivo na sopstvene resurse.
I možda je lako kada si sam i odgovoran jedino sebi, ali kada je priči petoro ljudi (njih četvorica i ja koja nisam svirački angažovana), tu treba da bude baš puno razumevanja, a nadsve poverenja. Kad si načisto sa tim, tek onda postaješ siguran da će, šta god bilo, sve ići lagano.
Čak smo se najlaganije moguće nosili sa činjenicom kada smo, već na srpskoj strani granice sa Hrvatskom, shvatili da smo ipak zaboravili nešto veoma bitno. Tačnije, nismo zaboravili, jednostavno smo prevideli da nam je za ulaz u EU zonu, kao jednom muzičkom entitetu, potrebno pozivno pismo nekog od organizatora. Dakle, ne možeš doći na granicu i reći: „e, mi smo muzičari, ti i ti, pošli smo da sviramo tu i tu i tu i tu, evo vidite ata karnet“ nego je potrebno da, na neki način, bude garantovano za vas od strane organizatora preko tog nekakvog pozivnog pisma. Ne uvek, ali eto, baš sad je to trebalo. Imali smo sreće, naš izdavač, Geenger Records, konkretno Danijel Sikroa koji stoji iza pomenutog lejbela (i organizuje predstojeći koncert u zagrebačkom klubu Dva Osam), brzo je reagovao i problem smo rešili uz minimalno moguće zadržavanje. Iako je Northern Revival već mnogo puta prelazio međunarodne granice (što za inostrane festivale, tako i klubove), prevideli smo stvar jer, jednostavno, to niko nije tražio već duže vreme, kao da je prestalo da bude aktuelno, a baš je u ovom neočekivanom trenutku postalo nužno. Sasvim normalna stvar, to u životu, a u rokenrolu, koji nije izuzetak, jednostavno tako ide. Biti spreman, to je sve.
Eto, ako planirate kakvu turneju ili kojim god povodom odlazite da svirate u inozemstvo, ovo može biti korisna informacija za vas, te razmišljajte o ovoj stavki i gledajte da organizator makar jedne svirke na vašoj mapi ne bude bilo ko, već neko ko ima mogućnost da se formalno predstavlja kao udruženje, omladinski ili kulturni centar (sa pečatom i potpisom).
Ponavljam, imali smo sreće, a verovatno i pameti, jer još na početku je jedna od najvažnijih stvari bila ta sa kim ugovaramo koncerte, ne baš svaka rupa (to je što je/daj šta daš princip), nego nam je zaista bilo bitno da iza svake organizacije stoji neko iole ozbiljan.
Ova turneja nam je pokazala da mogućnosti za andergraund stvaralaštvo širom Evrope ima zaista puno. Ali uvek je veliko pitanje kako isfiltrirati te mogućnosti i za sebe izabrati najbolje opcije. Nekad će vam možda Sale (gitarista, vozač i glavni logističar) održati predavanje o tome kako se pravi najeekonomičnija tour ruta, jer samo stavka GORIVO (i njegova trenutna cena) može u startu da postane prvi kamen spoticanja, stoga, bitno je pre bilo kakve akcije prvo dobro proučiti mapu, pa onda razmatrati klubove, uklapati datume i ostale stvari.
Nego, da se vratim na naš glavni (auto)put E-70, nekada zvan Auto-put Bratstva i jedinstva.
Nakon vožnje kroz Slavoniju i divno nebo koje nas je konstantno pratilo, a nismo uspeli da ga fotkama dočaramo, stigli smo u Ljubljanu, što bi se reklo, knap na početak performansa. Brzinski odradili tonsku, ja rasporedila merch i čilirala sa Ivanom (poznatiji kao Franc), našim čovekom iz Novog Sada koji sada živi u Ljubljani. I to je baš puno značilo, da odmah na prvoj stanici sretneš nekog svog ko je došao da podrži priču. Čak sam i našoj zemljakinji Milici dala intervju za Radio Študent (izlazi uskoro).
NR-ova svirka u klubu Jalla Jalla, najavljena kao predkoncert za Antifašistički festival u Gromki, protutnjala je kao oluja za sat vremena, te smo već oko 22h mogli opušteno da uživamo u čarima Metelkove koja, kao mesto, nije nimalo laka za opisati.
Taj inicijalni momenat, prvi dan turneje, možda će čak i do samog kraja ostati kao najintezivniji doživljaj celog ovog putešestvija. Prvo ceo put od Novog Sada, pa svirka, pa klabing. Doslovno, u kontinuitetu.
Jalla Jalla je malo, a frekventno mesto u AKC Metelkovoj, samo jedan od niza alternativnih prostora za razne vrste performansa koji postoje u okviru tog skvota koji je devedesetih godina, od napuštenog objekta propale JNA postao stecište nekonvencionalnih umetnosti. U pitanju je jedna velika autonomna, alternativna zona, svojevrstan otpadnički raj, jedinstven i nezamenljiv u ovom delu Evrope.
Tu se toliko toga dešava u isto vreme i kroz taj prostrani kompleks konstatno cirkuliše veliki broj ljudi. Imaš utisak da su se svi alternativni čudaci sveta okupili u toj jednoj tački. Kažu, tako je svakog dana. I sve je postavljeno tako, prometno, razuzdano, otvoreno, ludo i šareno. Jednostavno, ima svega (u svim smislovima te rečenice).
Oduševila ne Gromka s programom, a još više sa publikom. Nas troje (Mlađa, Sale i ja) ispratili smo bend za koji su mi rekli da se zove Absurd (negde iz Hrvatske). Baš su mladi i nakurčeni, pevačica baš upečatljiva, glasna i besna. Dugo nisam videla onako aktivnu publiku (puno njih ispod 25 godina) koja pravi šutke i stejdž dajvuje. U Menzi pri koritu je bio jaaako dobar stoner, slušali smo ispred i družili se s nepoznatim, a neposrednim i prijateljski nastrojenim ljudima.
Što se tiče smeštaja, spavali smo u klubu, na nekakvoj galeriji u skučenom bekstejdžu (koji je ujedno i kuhinja i magacin), kao sardine, jedni do drugih, i bio je (barem meni) izazov bunovan ujutru sići niz stepenice koje su konstruisane maltene kao merdevine. Klopa je bila dobra, veganska i svi smo preživeli.
Zezam se, stvarno je bilo dobro, neka pasta u sosu od pasulja, sa kukuruzom i začinima i hoću recept, ako anonimni kuvar kojim slučajem čita ovaj tekst.
U Jalla Jalli je nakon NR-ovog nastupa DJ vrteo neku baš zanimljivu muziku (malo mi je numera bilo poznato, a svaka je bila dobra, znači, lik zna posao). Tako smo preživeli i klabing koji se ispod naše improvizovane spavaće sobe održavao do jutra, vrlo intenzivno. Čari bivanja na turneji jednostavno nisu za svakoga i ako nisi u stanju da se nekim svojim načinima nosiš sa distraktorima, razmisli dva puta pre nego što kreneš. Moraš da naučiš da se odmaraš i onda kada se čini da je to skoro nemoguće.
AKC Metelkova Mesto je nešto što svaki alternativac prosto mora da čekira na svojim putešestvijima i zalomilo se da baš to bude naše prvo stajalište. Po svemu je jedinstveno, barem u kontekstu Balkana (u koji se Slovenija delimično računa). Dalje kroz Evropu (Austrija, Nemačka, Danska), u pojedinim glavnim gradovima ima takvih primera (tek sledi priča o Areni u Beču). I mislim da takva mesta nisu slučajnost, a njihova svojstvena forma i sadržina se teško mogu implementirati u naš (srpski) kontekst. U Novom Sadu je CK-13 nešto samo nalik tome, tek jedan segment ili istureno odeljenje koje odiše takvim (zapadnoevropskim) pristupom andergrund delovanju. Kod nas je, na primer, potpuno normalno da se grupno bleji i cirka na ulici i po parkovima. U zemljama Evrope to baš nije uobičajeno i ovakva mesta su, zapravo, iz ugla establišmenta, javnog reda i mira, jedini prihvatljivi načini za masovan, a neregularan, alternativni provod. Evo vam autonomna zona, neka vaša teritorija na kojoj radite šta hoćete, furajte svoje ustrojstvo, sprovodite svoje (kakve god) ideje, budite samoodrživi i tu niko neće da vas dira, ali imajte na umu da vas i te kako možemo držati pod kontrolom.
Duga je to i kompleksna priča, takav, da kažem „uređeni andergraund“ je fenomen sam po sebi i ovde nema mesta za studiju koja bi se bavila svim onim što idejno, strukturno i logistički stoji iza toga.
Prosto, nama, kao NR kolektivu predstavlja uživanje da zajedno istražujemo, upoređujemo i upijamo sve što nam se nudi na ovom putovanju kroz muzička podzemlja Evrope u svim različitostima i jedinstvenostima koje ih karakterišu.
Dok ovo ispisujem, već smo čekirali Grac, čekamo tonsku u Areni Beisel u Beču, pa se uskoro ponovo javljamo sa novim pričama.
BLEIBEN SIE DRAN!
(STAY TUNED)
Iz ove perspektive, sada kada smo u sred naše avanture, mogu da kažem da nam je čitav proces koji nas je doveo do ove tačke, bez obzira koliko bio dug i iscrpan (ali ne i iscrpljujuć), pričinjavao ogromno zadovoljstvo.
Organizovanje turneje zahteva ne malu logistiku i mnogo, mnogo razmišljanja unapred. Počevši od pitanja gde svirati i sa kim, pod kojim uslovima i okolnostima, preko tehničkih stavki (da li je bend u dovoljnoj pripravnosti da izgura svoj zvuk), pa zatim organizacije smeštaja i raspodele internih dužnosti u bendovskom kolektivu (ko je vozač, na primer), do sveukupne finansijske konstrukcije (uz detaljne studije o isplativnosti i procenama rizika) i na kraju do nesnosne, a nužne birokratije, nametnulo se još mnogo stavki koje smo rešavali u hodu.
Naravno, koliko god planirao sve do najsitnijih detalja, ishod i rezultati mogu premašiti, ali i potpuno promašiti očekivanja i to je ono na šta ceo bendovski kolektiv mora da bude spreman. Bitno je pronaći taj balans u nošenju sa realnim, očekivanim i nepredviđenim, kako bi zaista sve teklo glatko i da bi taj posao koji radimo prvenstveno iz zadovoljstva dosegao nužan nivo uživanja u iščekivanju umesto da cela ideja još u prvim fazama izgori od stresa i napetosti. Ne bih umela da objasnim kako se to postiže i spram toga dam konkretne smernice jer to svako mora dobro proceniti za sebe i svoj bend. Iskrena da budem, velika je veština raspolagati svom tom količinom duboiza sadržanih u bezbroj pitanja koja počinju sa: „šta ako?”, jer rokenrol sam po sebi nikada nije bio med i mleko, jednostavno nikad i nigde. Iluzije o tome da je van granica matične zemlje sve bolje i lakše, treba momentalno razbiti jer na turneje se ne ide zato što ti „scena” rođene zemlje ne odgovara ili te ne priznaje, već zato što želiš da probaš nešto novo, da se povežeš sa drugim sredinama, da povrh svega izađeš iz komforne zone i prvenstveno prekoračiš neke sopstvene granice. Poenta je da odeš i predstaviš se tamo gde te ama baš niko ne zna i tek tu uvidiš sopstvene sposobnosti. Bendu koji želi da raste je to neophodno, a još je i veći izazov (a najveća satisfakcija na kraju) kada sve to sprovedeš potpuno nezavisno i oslanjajući se isključivo na sopstvene resurse.
I možda je lako kada si sam i odgovoran jedino sebi, ali kada je priči petoro ljudi (njih četvorica i ja koja nisam svirački angažovana), tu treba da bude baš puno razumevanja, a nadsve poverenja. Kad si načisto sa tim, tek onda postaješ siguran da će, šta god bilo, sve ići lagano.
Čak smo se najlaganije moguće nosili sa činjenicom kada smo, već na srpskoj strani granice sa Hrvatskom, shvatili da smo ipak zaboravili nešto veoma bitno. Tačnije, nismo zaboravili, jednostavno smo prevideli da nam je za ulaz u EU zonu, kao jednom muzičkom entitetu, potrebno pozivno pismo nekog od organizatora. Dakle, ne možeš doći na granicu i reći: „e, mi smo muzičari, ti i ti, pošli smo da sviramo tu i tu i tu i tu, evo vidite ata karnet“ nego je potrebno da, na neki način, bude garantovano za vas od strane organizatora preko tog nekakvog pozivnog pisma. Ne uvek, ali eto, baš sad je to trebalo. Imali smo sreće, naš izdavač, Geenger Records, konkretno Danijel Sikroa koji stoji iza pomenutog lejbela (i organizuje predstojeći koncert u zagrebačkom klubu Dva Osam), brzo je reagovao i problem smo rešili uz minimalno moguće zadržavanje. Iako je Northern Revival već mnogo puta prelazio međunarodne granice (što za inostrane festivale, tako i klubove), prevideli smo stvar jer, jednostavno, to niko nije tražio već duže vreme, kao da je prestalo da bude aktuelno, a baš je u ovom neočekivanom trenutku postalo nužno. Sasvim normalna stvar, to u životu, a u rokenrolu, koji nije izuzetak, jednostavno tako ide. Biti spreman, to je sve.
Eto, ako planirate kakvu turneju ili kojim god povodom odlazite da svirate u inozemstvo, ovo može biti korisna informacija za vas, te razmišljajte o ovoj stavki i gledajte da organizator makar jedne svirke na vašoj mapi ne bude bilo ko, već neko ko ima mogućnost da se formalno predstavlja kao udruženje, omladinski ili kulturni centar (sa pečatom i potpisom).
Ponavljam, imali smo sreće, a verovatno i pameti, jer još na početku je jedna od najvažnijih stvari bila ta sa kim ugovaramo koncerte, ne baš svaka rupa (to je što je/daj šta daš princip), nego nam je zaista bilo bitno da iza svake organizacije stoji neko iole ozbiljan.
Ova turneja nam je pokazala da mogućnosti za andergraund stvaralaštvo širom Evrope ima zaista puno. Ali uvek je veliko pitanje kako isfiltrirati te mogućnosti i za sebe izabrati najbolje opcije. Nekad će vam možda Sale (gitarista, vozač i glavni logističar) održati predavanje o tome kako se pravi najeekonomičnija tour ruta, jer samo stavka GORIVO (i njegova trenutna cena) može u startu da postane prvi kamen spoticanja, stoga, bitno je pre bilo kakve akcije prvo dobro proučiti mapu, pa onda razmatrati klubove, uklapati datume i ostale stvari.
Nego, da se vratim na naš glavni (auto)put E-70, nekada zvan Auto-put Bratstva i jedinstva.
Nakon vožnje kroz Slavoniju i divno nebo koje nas je konstantno pratilo, a nismo uspeli da ga fotkama dočaramo, stigli smo u Ljubljanu, što bi se reklo, knap na početak performansa. Brzinski odradili tonsku, ja rasporedila merch i čilirala sa Ivanom (poznatiji kao Franc), našim čovekom iz Novog Sada koji sada živi u Ljubljani. I to je baš puno značilo, da odmah na prvoj stanici sretneš nekog svog ko je došao da podrži priču. Čak sam i našoj zemljakinji Milici dala intervju za Radio Študent (izlazi uskoro).
NR-ova svirka u klubu Jalla Jalla, najavljena kao predkoncert za Antifašistički festival u Gromki, protutnjala je kao oluja za sat vremena, te smo već oko 22h mogli opušteno da uživamo u čarima Metelkove koja, kao mesto, nije nimalo laka za opisati.
Taj inicijalni momenat, prvi dan turneje, možda će čak i do samog kraja ostati kao najintezivniji doživljaj celog ovog putešestvija. Prvo ceo put od Novog Sada, pa svirka, pa klabing. Doslovno, u kontinuitetu.
Jalla Jalla je malo, a frekventno mesto u AKC Metelkovoj, samo jedan od niza alternativnih prostora za razne vrste performansa koji postoje u okviru tog skvota koji je devedesetih godina, od napuštenog objekta propale JNA postao stecište nekonvencionalnih umetnosti. U pitanju je jedna velika autonomna, alternativna zona, svojevrstan otpadnički raj, jedinstven i nezamenljiv u ovom delu Evrope.
Tu se toliko toga dešava u isto vreme i kroz taj prostrani kompleks konstatno cirkuliše veliki broj ljudi. Imaš utisak da su se svi alternativni čudaci sveta okupili u toj jednoj tački. Kažu, tako je svakog dana. I sve je postavljeno tako, prometno, razuzdano, otvoreno, ludo i šareno. Jednostavno, ima svega (u svim smislovima te rečenice).
Oduševila ne Gromka s programom, a još više sa publikom. Nas troje (Mlađa, Sale i ja) ispratili smo bend za koji su mi rekli da se zove Absurd (negde iz Hrvatske). Baš su mladi i nakurčeni, pevačica baš upečatljiva, glasna i besna. Dugo nisam videla onako aktivnu publiku (puno njih ispod 25 godina) koja pravi šutke i stejdž dajvuje. U Menzi pri koritu je bio jaaako dobar stoner, slušali smo ispred i družili se s nepoznatim, a neposrednim i prijateljski nastrojenim ljudima.
Što se tiče smeštaja, spavali smo u klubu, na nekakvoj galeriji u skučenom bekstejdžu (koji je ujedno i kuhinja i magacin), kao sardine, jedni do drugih, i bio je (barem meni) izazov bunovan ujutru sići niz stepenice koje su konstruisane maltene kao merdevine. Klopa je bila dobra, veganska i svi smo preživeli.
Zezam se, stvarno je bilo dobro, neka pasta u sosu od pasulja, sa kukuruzom i začinima i hoću recept, ako anonimni kuvar kojim slučajem čita ovaj tekst.
U Jalla Jalli je nakon NR-ovog nastupa DJ vrteo neku baš zanimljivu muziku (malo mi je numera bilo poznato, a svaka je bila dobra, znači, lik zna posao). Tako smo preživeli i klabing koji se ispod naše improvizovane spavaće sobe održavao do jutra, vrlo intenzivno. Čari bivanja na turneji jednostavno nisu za svakoga i ako nisi u stanju da se nekim svojim načinima nosiš sa distraktorima, razmisli dva puta pre nego što kreneš. Moraš da naučiš da se odmaraš i onda kada se čini da je to skoro nemoguće.
AKC Metelkova Mesto je nešto što svaki alternativac prosto mora da čekira na svojim putešestvijima i zalomilo se da baš to bude naše prvo stajalište. Po svemu je jedinstveno, barem u kontekstu Balkana (u koji se Slovenija delimično računa). Dalje kroz Evropu (Austrija, Nemačka, Danska), u pojedinim glavnim gradovima ima takvih primera (tek sledi priča o Areni u Beču). I mislim da takva mesta nisu slučajnost, a njihova svojstvena forma i sadržina se teško mogu implementirati u naš (srpski) kontekst. U Novom Sadu je CK-13 nešto samo nalik tome, tek jedan segment ili istureno odeljenje koje odiše takvim (zapadnoevropskim) pristupom andergrund delovanju. Kod nas je, na primer, potpuno normalno da se grupno bleji i cirka na ulici i po parkovima. U zemljama Evrope to baš nije uobičajeno i ovakva mesta su, zapravo, iz ugla establišmenta, javnog reda i mira, jedini prihvatljivi načini za masovan, a neregularan, alternativni provod. Evo vam autonomna zona, neka vaša teritorija na kojoj radite šta hoćete, furajte svoje ustrojstvo, sprovodite svoje (kakve god) ideje, budite samoodrživi i tu niko neće da vas dira, ali imajte na umu da vas i te kako možemo držati pod kontrolom.
Duga je to i kompleksna priča, takav, da kažem „uređeni andergraund“ je fenomen sam po sebi i ovde nema mesta za studiju koja bi se bavila svim onim što idejno, strukturno i logistički stoji iza toga.
Prosto, nama, kao NR kolektivu predstavlja uživanje da zajedno istražujemo, upoređujemo i upijamo sve što nam se nudi na ovom putovanju kroz muzička podzemlja Evrope u svim različitostima i jedinstvenostima koje ih karakterišu.
Dok ovo ispisujem, već smo čekirali Grac, čekamo tonsku u Areni Beisel u Beču, pa se uskoro ponovo javljamo sa novim pričama.
BLEIBEN SIE DRAN!
(STAY TUNED)
Klik ili svajp (ako gledaš galeriju sa telefona) i uživaj
Ana Bjes