Katriona Vord - Poslednja kuća u ulici
Helly Cherry
,,Poslednja kuća u ulici“ jeste psihološka drama i triler sa elementima horora. Radi se o jednom usamljenom čoveku i njegovoj mački, kao i o jednoj ženi koja traga za nestalom sestrom.
Ted Banerman je nezaposlen muškarac, koji izbegava ljude. Živi u trošnoj kući na kraju slepe ulice, veoma blizu guste šume. Društvo mu pravi crna mačka Olivija. Ponekad ga posećuje 12-godišnja ćerka Loren, ali je njihov odnos daleko od idealnog. Izgled kuće i dvorišta i te kako ukazuje na mentalno stanje Teda. Kao što je ambijent pun prljavih i neraščišćenih stvari, tj. neuređen, tako je i unutrašnji svet glavnog junaka haotičan. On zanemaruje fizički izgled, stalno pije, drema, gleda TV, posećuje psihijatra (kojem prećutkuje probleme), ne zna šta će sa sobom i kako da ispuni vreme. Najviše mu prija druženje sa mačkom i pticama.
Određeni događaji će poremetiti Tedovu učmalu svakodnevnicu. Neko mu je otrovao ptice, a jedna žena iz komšiluka je nestala. U susednu kuću se doselila nova komšinica Dilajla Volters, zvana Di, sa namerom da špijunira glavnog junaka. Ona sumnja da Ted ima veze sa nestankom njene sestre Lulu od pre jedanaest godina. Oboje imaju tajne i moraju da se suoče sa strahovima, kao i potisnutim sećanjima na putu do istine. Da li je Di u pravu kada misli da je Ted otmičar i ubica? Možda je Loren zapravo njena sestra?
Pratimo sadašnjost, ali i sećanja na prošlost. Ne možemo da potpuno verujemo pripovedačima, koji nam kazuju iz sopstvene perspektive. Oni su istovremeno likovi i njihov ugao gledanja može da nas zavara. Zameram autorki što je preplitala prvo lice pripovedanja sa trećim (tri lika nam pripovedaju u prvom licu, a jedan u trećem). Smatram taj postupak bespotrebnim jer čini radnju delimično predvidljivom. Nisam stigla ni do polovine knjige, a uspela sam da pogodim o kakvom psihološkom poremećaju se radi. Međutim, pohvaljujem Vordovu za delove gde me je navela na pogrešan zaključak. Takođe me je iznenadila još nekim preokretima do kraja romana. Sve u svemu, veoma je dobra priča, navodi nas da preispitujemo detalje i psihologiju junaka.
Meni je lik mačke Olivije bio posebno simpatičan. Ona nije obična mačka, iako živi zatvorena u kući iz straha od spoljašnjeg sveta. Ume da čita Bibliju, da se moli Gospodu, da se umiljava ili sveti Tedu prema potrebi. Mašta o tome kako bi vodila noćni program ,,Mačje priče s Olivijom“ jer smatra sebe lepom, inteligentnom i zabavnom. Inspiraciju za ovakav lik spisateljica Vord je dobila istražujući zločince i serijske ubice. Saznala je kako su neki od ovih ljudi negovali izuzetnu bliskost sa životinjama. Priča o mački i njenom gazdi je prvobitno bila drugačija. Kasnije je Vordova odlučila da sa razlogom promeni tok radnje.
Ova spisateljica nam slikovito dočarava ambijent i unutrašnji svet junaka. U nekim delovima zaista ima lepih opisa i poređenja. Kratke rečenice se prepliću sa dugim. Neke jezive scene, recimo sa zmijama, nisu mi bile strašne, ali me je užasavalo ponašanje određenih likova. Zato je ova knjiga, po mom mišljenju, više psihološka drama sa horor elementima i dobrom misterijom. Posebno su me dotakla Tedova sećanja na njegovu majku iz detinjstva. Jezivo je to kako se hladno i okrutno ponašala prema njemu, kakve poruke mu je slala.
Kažu za roman ,,Poslednja kuća u ulici“ da je poput slagalice ili mozaika. S vremenom saznajemo više o likovima/pripovedačima, njihovim tajnama i potisnutim sećanjima. Morali su da nađu način kako da se nose sa strahovima, stidom, bolom i teškim situacijama. Problematična je istina u koju trenutno veruju, psiha se poigrava sa njihovom percepcijom. Veliki je uticaj prošlosti na njihovo sadašnje Ja. Preporučujem vam da pročitate i pogovor u kojem autorka objašnjava zašto je napisala ovakvu priču. Kako je izjavila: ,,Oni koji prežive, a žive s njim [određenim poremećajem ličnosti], večito teže dobru“. Uskoro će knjiga biti ekranizovana.
Određeni događaji će poremetiti Tedovu učmalu svakodnevnicu. Neko mu je otrovao ptice, a jedna žena iz komšiluka je nestala. U susednu kuću se doselila nova komšinica Dilajla Volters, zvana Di, sa namerom da špijunira glavnog junaka. Ona sumnja da Ted ima veze sa nestankom njene sestre Lulu od pre jedanaest godina. Oboje imaju tajne i moraju da se suoče sa strahovima, kao i potisnutim sećanjima na putu do istine. Da li je Di u pravu kada misli da je Ted otmičar i ubica? Možda je Loren zapravo njena sestra?
Pratimo sadašnjost, ali i sećanja na prošlost. Ne možemo da potpuno verujemo pripovedačima, koji nam kazuju iz sopstvene perspektive. Oni su istovremeno likovi i njihov ugao gledanja može da nas zavara. Zameram autorki što je preplitala prvo lice pripovedanja sa trećim (tri lika nam pripovedaju u prvom licu, a jedan u trećem). Smatram taj postupak bespotrebnim jer čini radnju delimično predvidljivom. Nisam stigla ni do polovine knjige, a uspela sam da pogodim o kakvom psihološkom poremećaju se radi. Međutim, pohvaljujem Vordovu za delove gde me je navela na pogrešan zaključak. Takođe me je iznenadila još nekim preokretima do kraja romana. Sve u svemu, veoma je dobra priča, navodi nas da preispitujemo detalje i psihologiju junaka.
Meni je lik mačke Olivije bio posebno simpatičan. Ona nije obična mačka, iako živi zatvorena u kući iz straha od spoljašnjeg sveta. Ume da čita Bibliju, da se moli Gospodu, da se umiljava ili sveti Tedu prema potrebi. Mašta o tome kako bi vodila noćni program ,,Mačje priče s Olivijom“ jer smatra sebe lepom, inteligentnom i zabavnom. Inspiraciju za ovakav lik spisateljica Vord je dobila istražujući zločince i serijske ubice. Saznala je kako su neki od ovih ljudi negovali izuzetnu bliskost sa životinjama. Priča o mački i njenom gazdi je prvobitno bila drugačija. Kasnije je Vordova odlučila da sa razlogom promeni tok radnje.
Ova spisateljica nam slikovito dočarava ambijent i unutrašnji svet junaka. U nekim delovima zaista ima lepih opisa i poređenja. Kratke rečenice se prepliću sa dugim. Neke jezive scene, recimo sa zmijama, nisu mi bile strašne, ali me je užasavalo ponašanje određenih likova. Zato je ova knjiga, po mom mišljenju, više psihološka drama sa horor elementima i dobrom misterijom. Posebno su me dotakla Tedova sećanja na njegovu majku iz detinjstva. Jezivo je to kako se hladno i okrutno ponašala prema njemu, kakve poruke mu je slala.
Kažu za roman ,,Poslednja kuća u ulici“ da je poput slagalice ili mozaika. S vremenom saznajemo više o likovima/pripovedačima, njihovim tajnama i potisnutim sećanjima. Morali su da nađu način kako da se nose sa strahovima, stidom, bolom i teškim situacijama. Problematična je istina u koju trenutno veruju, psiha se poigrava sa njihovom percepcijom. Veliki je uticaj prošlosti na njihovo sadašnje Ja. Preporučujem vam da pročitate i pogovor u kojem autorka objašnjava zašto je napisala ovakvu priču. Kako je izjavila: ,,Oni koji prežive, a žive s njim [određenim poremećajem ličnosti], večito teže dobru“. Uskoro će knjiga biti ekranizovana.
Mirjana Dimitrijević