Pamtim to kao da je bilo danas… a bilo je pre trideset godina. Naš tadašnji guru i sve što smo ikad želeli da budemo “kad porastemo”, Voja Žugić, držao je prodavnicu ploča, diskova i kaseta i usput imao nešto nalik izdavačkoj kući a zvalo se “Start Today”, dao mi je kasetu sa par nasnimljenih pesama jednog lokalnog benda da odnesem kući poslušam i rekao mi gotovo šeretski: “Znam da će ti se ovo svideti, poslušaj obavezno pa mi javi sutra-prekosutra kakvi su ti utisci”. Kaseta je bila neka TDK-C60, normalka, na njoj nije pisalo apsolutno ništa i ja sam je poneo kući lišen bilo kakve informacije o izvođaču, imenima pesama, žanru, trajanju itd.

Nisam je čak ni ubacio tog dana u kaset-dek marke TEAC, nego tek prekosutra kada me je gazda Voja podsetio na nju, radoznao kao mačka kakve su mi impresije. Onda mi je napomenuo da je to novosadski bend, da su u pitanju momci naših godina i nešto mlađi i da je to nova velika stvar na sceni. Ni onda mi nije rekao ime benda.

Uglavnom, pustih ja kad dođoh kući, kasetu jednom, drugi put, nekoliko puta. Supruga, tada trudna, sa stomakom do zuba, natuknu nešto kao: ”Jbt, šta je ovo, baš je dobro”? Nisam znao da joj kažem više od: “Naši klinci, biće nešto od njih”.

Sutradan, u već tradicionalnom otpadanju u “Maksimum Rokenrolu", kod gazda Voje, potrčah da se pohvalim kako sam slušao našu verziju “Ministry”-ja, “Treponem Pala” i sličnih industrial ikona tog vremena, a standardna ekipa me poklopi sa “Nemaš ti pojma, kakav industrial, to je mešavina panka i grandža”. “Slušamo već danima taj demo, to će Voja da izda za “Start Today” i bend se zove KATARZA”.


E, kao ni tada, ni sada, trideset godina kasnije ja pojma nemam šta ta fenomenalna grupa svira. Koji je to stil, koji je to žanr, u koju fioku da ih stavim. I baš zato je KATARZA velika, zato je tako dobra, zato je skoro jedinstvena. Niko ne zna gde bi ih postavio, u koju fasciklu…

…Par meseci kasnije gazda Voja mi je tutnuo u ruke kasetu sa bordo crvenim omotom na kojem je bilo nešto što sam ja ceo život prepoznavao kao neku nepoznatu životinju. Sve one pesme koje sam puno puta preslušao na demo kaseti plus par novih a sve ispeglanije i produciranije, zvučale su još bolje i još moćnije. Sve te stvari bezbroj puta preslušane, konačno su dobile svoja imena pa je “I meet you” postala “Shlog”, “More Specific” nazvana “Bez”, a “Dolazi sama” volšebno postala “ Bolest”. Deset pesama, devet autorskih (sve tekstove je uradio pevač Đorđe Skorupan) i jedna obrada (ne verujem da se iko na ovim prostorima setio da obradi Tad-a Doyle-a, jednog od pionira grunge muzike koja je tih godina harala svetom i napravila zvezde od gomile bubuljičavih klinaca duboko ogrezle u droge i opijate svakakve vrste a nepravedno zaobišla bradatog debeljka koji je u pet studijskih albuma zadao takve domaće zadatke svima da je malo faca koje su uspele da ih urade. Džaba, kad muzička industija nije videla svoj profit kao kod nekih drugih bendova).

Kad sam, verovatno na Trećem kanalu video i spot za pesmu “Shlog” koja je bila Doom rock, kada Doom rock nije ni postojao (tek kasnije su Melvins izdali “Hooch” na kojem su promovisali taj stil) poverovao sam da nebeska Pravda ipak postoji i da je Katarza na putu da postane najpopularniji i najprodavaniji bend u državi. Pogotovo, kada je došao na neke polu-imaginarne Top Liste i kada se nekako sa strahopoštovanjem izgovaralo ime “Katarza”. Par odličnih nastupa uživo, pogotovo u “Rokoteci”, “Studiju 24 “ i “ Casinu” (sve overio, imao sam dugo čak i ulaznice kao dokaz) i izlet u Beograd davalo mi je za pravo da “Katarzu” smatram najboljim domaćim bendom. Verovatno je to bilo i preterano, ali u to vreme me niko nije mogao razuveriti da im “samo nebo nije granica”.

Naravno, kako to u stvarnom životu biva, kvota (u tada tek prvootvorenim kladionicama) da će se desiti sranje bila je poprilično mala i kako Marfi u svom zakonu kaže “Hleb namazan džemom sa jedne strane obavezno pada baš na tu stranu”, pa je ta kriška hleba pala baš tako da zaprlja pod i postane nejestiva.

Ni dan-danas ne znam zbog čega, ali posle par svađa sa gazda Vojom i izdavačkom kućom, posle par logičnih nesuglasica u bendu i “Katarza” se raspade.

Sreća, zakratko. Neki likovima iz Švajcarske, bar tako sam ja razumeo, se opasno svideo debi album i dali su lovu iz svog džepa da Katarza snimi novi materijal. I tako, iz polumrtvih, podignu se Đorđe (Skorupan) i Bojan (Bajagić), uz pomoć Nenada Vojnovića i Vladimira Jocića snimiše, skoro dijametralno suprotni (tako napisa neki kritičar u časopisu “X Zabava”) album u odnosu na debi. 'Bem li ga, meni to nije bilo ništa toliko novo, osim što je bilo više semplova i elektronike, ali nekako sam i očekivao da će “Katarza” krenuti u tom smeru, pogotovo jer je industrial postao poprilično popularan na ovim prostorima. Naravno, ne želim da kažem da su slepo pratili trendove, ali jednostavno, takav zvuk je toliko bio oko nas da nisi mogao da ga ignorišeš i potpuno izbegneš.

“Burning European Home” je kao i prvenac, bio prepun odličnih pesama i naslovna, “Z” i “Oya-Boya “ su brzo ušle u uši fanova. Ipak, previše elektronike i istraživanje novih teritorija na ploči (čitaj, kaseti, opet izdatoj za Start Today Records) napravilo je ozbiljan problem koji se iskazivao u nemogućnosti tačne reprodukcije na koncertima pa je bend odlučio da live promocije albuma (osim dve lokalne svirke) uopšte ne bude. Ta činjenica i ignorantan odnos medija (ali ne i publike, što se pokazalo u prodaji) prema bendu ubrzao je odluku da Katarza prestane sa radom. Trajala je nepune četiri godine (sa prekidima) ali je ostavila neizbrisiv trag na domaćoj alternativnoj sceni.

E, sad, pitate se sigurno, zašto sam ja uopšte pisao ovaj omaž ovom fantastičnom bendu…

…Zato što, sada to mogu sa sigurnošću i uz odobrenje lidera benda da kažem - KATARZA ponovo jaše!

Ideja koja je već neko vreme bila tu, negde u vazduhu, sada je već u realizaciji.

Ekskluzivna vest je da Katarza komponuje novi materijal koji bi na proleće trebalo da snimi, a kasnije i da krene sa live promocijom istog. Nova postava još nije zvanična a ono što se zna da su nosioci nove Katarze ustvari njeni osnivači - Đorđe Skorupan i Nenad Vojnović. Neki gosti i iznenađenja na albumu se već najavljuju, ali o tom-potom.

Naravno da je ovo sjajna i pozitivna vest i javno ću se izlajati da sam i čuo par taktova i rifova novog materijala i da sve zvuči – nadrealno.

Nadrealna je i situacija da će na ovim prostorima i u ovim vremenima da se desi, ovom narodu toliko prekopotrebna, toliko neophodna KATARZA!

Nažalost… Samo muzička.
Zoran Popnovakov