Ranih devedesetih, gledao sam češki film Oklopni bataljon. Nije to neko veliko kinematografsko ostvarenje, tek komedija koja ismeva dogmatsku svest malih ljudi u komunističkoj Čehoslovačkoj. Ipak, ostao mi je u sećanju. Sa ovako velikom vremenskom distancom uviđam nešto što je od značaja. Sećanje na taj film učinilo je da se zapitam i osvestim jedno zapažanje.

Film Oklopni bataljon ima junaka. Glavni junak je mladić, zaljubljenik u džez, nesrećno zaljubljen u gradsku devojku koja mu je nedostižna. On biva upućen na služenje vojnog roka u tenkovski bataljon. Očekivano, vojska je strano mesto za protagonistu koji nije navikao ni na strogu vojnu disciplinu, ni na tešku komunističku doktrinu od koje je u civilstvu kroz muziku i druženje mogao da napravi otklon. Nasuprot njemu, glavni antagonista je večito nadrndani podoficir niskog rasta koji se, koristeći svoj položaj, iživljava nad vojnicima. Naš junak se u takvoj sredini snalazi. Pokušava da završi vojni rok što više neoštećen. Usput, uspeva da ima i ljubavnu vezu sa mladom suprugom komandujućeg oficira. Pred kraj filma, pijani ljuti podoficir, nakon ispada u kome pištoljem preti vojnicima, upada u septičku jamu na kojoj je ostao otvoren poklopac. Umesto da ga spase, glavni protagonista zatvara poklopac i pušta tog malog sadistu da umre u fekalijama. Naš junak tako stiže do kraja vojnog roka, negativac je eliminisan, a brak komandujućeg oficira najverovatnije uzdrman. On skida uniformu, i odlazi kao pobednik nakon privremenog boravka u tom paklu gluposti.

Film ne spada u vrhove kinematografije, ali je zgodan da pokrene jedno zanimljivo pitanje. Gde su pozitivni junaci u domaćim filmovima? Gotovo da ih nema. Ima ih u partizanskim filmovima, ali većina njih je napravljena poput slabijih vesterna, dosta crno-belo. A van toga? Pogledajmo najuspešnije i najpopularnije filmove, one koji su osvojili srca široke publike, filmove iz kojih se replike i danas prepričavaju.

Pre svega, prvo jedna kratka digresija. U zabranjenim filmovima, Plastični Isus i Zdrav i mlad kao ruža imamo u prvom junaka, a u drugom antijunaka, međutim, te filmove niko nije video. Možda je upravo postojanje junaka učinilo te filmove toliko subverzivnim da su završili u bunkeru? Kraj digresije.

Zbog prirode društva u kom su nastali, domaći filmski hitovi su mogli da nose određen vid društvene kritike i to ne treba dovoditi u pitanje. Međutim, na takvu kritiku je potrošen čitav glumački ansambl. Svi likovi su tu da je zajednički podcrtaju. Niko se ne izdvaja van narativa, i niko nije pozitivan. Najbolje je da pokušam da dam primere.

Film Ko to tamo peva u jedan autobus smešta presek društva u osvit Drugog Svetskog rata. Ispada da je to galerija slabih, lopljivih, zavidnih i zajedljivih karaktera koji se ponašaju zatucano i neodgovorno. Jedini pozitivni likovi su romi muzikanti koje ostatak putnika neprekidno maltretira i nipodaštava. Reditelj Šijan je junake svog filma kaznio. Cela grupa sitnograđanskih rasista je poginula od nemačke avionske bombe koja je pogodila autobus dok je ulazio u grad Beograd 6. aprila 1941. Dobra stvar je da su od svih putnika preživela samo ta dva romska svirača. Da je, kojim slučajem, preživeo još poneko, takav bi sigurno koji mesec kasnije potkazao te iste romske svirače nacistima i oni bi završili u koncentracionom logoru.

U filmu Maratonci trče počasni krug događa se slična stvar. Gomila kriminogenih, loših i nasilnih karaktera se međusobno poubijaju na kraju.

U filmu Balkanski špijun, Ilija Čvorović štetni tupan zadojen staljinističkom ideologijom pobeđuje uspevši da upropasti živote svih oko sebe. Mada, i ti ostali likovi su uglavnom tu da budu žrtve. Uprkos tome, Čvorovićeve replike su postale deo opšte kulture i ušle u svakodnevni govor. Iako film nije nimalo smešan, zadržala se pretežno vedra emocija o Čvoroviću kao smešnom liku.

Slična stvar se događa i u filmu Andergraund. Glavni likovi koje tumače Miki Manojlović i Lazar Ristovski su dva kriminogena mediokriteta, pa uopšte nije jasno zbog čega bi se, još od uvodne postavke tih karaktera, uopšte zanimali za njihove zgode i sudbinu.

U vrlo dobrom filmu Majstori, majstori ponovo imamo sličnu postavku. Ceo kolektiv škole u kojoj se odvija radnja je pogrešan, odnosi među njima su nezdravi, a finale je takvo da nas ostavlja u tom svetu koji nastavlja da traje i iz kojeg se čini da nema izlaza.

Ovo je primenljivo na mnoga ostvarenja. Ako napravite misaoni test da su, dok se ne dokaže drugačije, svi likovi u filmovima štetni glupani, videćete da ima veoma malo izuzetaka. Pokušajte sa Nacionalnom klasom, Varljivim letom, Ocem na službenom putu, Oktoberfestom, a da ne govorimo o blokbasterima poput filmova Tesna Koža ili serijala Žikina dinastija.

Moram da ponovim, pomenuti filmovi, kritični su prema društvu u kome su nastali, ali nedostatak junaka koji bi prozreo i prevario situaciju, pa iz nje izašao kao nesumnjivi pobednik upadljivo izostaje. Istovremeno, likovi u tim filmovima stradaju dosta stripovski, gotovo komično, što slabi prikaz zla kome su ili izloženi ili koje, po prirodi stvari, čine. Nijedan od zlikovaca u tim filmovima nije upao u septičku jamu ostavljen da crkne zato što je bio pokvaren ili nasilan.

Ovakav tretman likova u domaćem filmu bez sumnje je imao efekat i na celo društvo. Ti filmovi poručuju da iz slabog i korumpiranog društva nema izlaza niti da mu se možemo suprotstaviti. Možemo zapažati loše stvari, možemo ih i izreći, uperiti prstom u njih, naravno ismevati ih, ali mi smo deo toga i, osim da se priključimo i stradamo zajedno, ništa drugo nije moguće.

Ovo je sigurno osetio, pa i nešto po tom pitanju uradio reditelj Srđan Karanović kada je snimio film Jagode u grlu. Naime, u veoma popularnoj seriji Grlom u jagode snimljenoj desetak godina pre filma, Karanović je portretisao beogradsku omladinu po metodu koji je primenjen na ranije pomenutim primerima. Niko osim jednog junaka serije, a kasnije i filma, nije pozitivan. Međutim, iako su osim Taleta, lika koga tumači Josif Tatić, svi isprazni malograđani, oni postaju generacijski heroji, a serija klasik koji pobuđuje nostalgiju. Razumevši to, Karanović uspeva da se razračuna sa tom pogrešnom percepcijom publike snimivši film Jagode u grlu u kome je pokazao u kakve nakazne karaktere su se razvili junaci serije. Ovo smatram vrednim pokušajem umetnika da postavi stvari na svoje mesto.

No, to je i dalje različito od Oklopnog bataljona koji je dosta slabiji film od većine pomenutih, ali ima glavnog junaka koji svestan i očuvanog integriteta mora da se suoči sa čamotinjom i nasiljem iz kojih uspeva da se izvuče kao pobednik.

Gomila filmova sa prostim, zlim i glupim likovima, sa ženskim likovima koji su prikazani tek kao pasivne žrtve, sigurno je imala efekta na to kako sebe sagledavamo. Ti filmovi su uticali na to kako se odnosimo jedni prema drugima. U najmanju ruku, iz njih čitamo poruku da nemamo nikakvu šansu protiv plimnih talasa koji upravljaju našim društvom i odnosima u njemu. Mi smo samo jedni od tupavih likova i to nam je sudbina. Ostaje nam izbor da li ćemo da mučimo druge ili da budemo žrtve. Poručuje nam se da prihvatimo sopstvenu devijantnost.

Srećom, sve vreme su se u bioskopima davali i strani filmovi, pa smo imali priliku da uživamo u podvizima junaka, od kaubojaca, preko krimića do svemirskih saga. To nas je uverilo da junaci ipak negde postoje, možda ne kod nas i među nama, ali postoje.

Daniel Kovač