Pesma po pesma: BLANKFILE - Gold Standard
Helly Cherry
Ako je prethodno izdanje, Truth Be Sold, iznenadilo mnoge ljubitelje dela i lika beogradskog benda Blankfile, novi EP definitivno ne bi trebalo. Naprotiv, svi oni, koji su i pomislili da momci prave samo izlet sa kog će se ubrzo vratiti nazad na mesto koje im je dodeljeno, napokon su dobili razglednicu u vidu novog izdanja „Gold Standard“, koja glasno i jasno poručuje „trebalo nam je vremena, ali napokon smo našli svoje (pravo) mesto“. Blankfile se ne vraća!
 |
| foto: Dušan Jauković |
Nije to bio lep put, momci su ga prošli uz puno „krvi i znoja“, suprostavljajući se „hejterima i kritičarima“, nikad nisu „igrali po instrukcijama“ i ciljali da uđu u „glavnu ligu“, međutim napokon su se skućili u svom „kraljevstvu“ i čini se da „i ako ovo bude poslednje, neće žaliti ni jednu jedinu stvar“. Sve su to reference na pesme sa „Gold Standard“ izdanja i jasno ukazuju da je ovo 1 kroz 1 jedno snažno autobiografsko delo.
„Ovaj EP jeste nastavio taj naš lični put, koji smo započeli na TBS, sticanja konačnih uvida u sve oko nas i u nama samima. Međutim, kroz reakciju ljudi na naše pesme shvatamo da je ovo što radimo sad vrlo efikasno poslužilo i kao kanal mnogih drugih ličnih puteva koji se ukrštaju oko nas, ljudi se mnogo lako vezuju za pesme. To oba izdanja čini još snažnijim“ – poručuje bend. Može se bez ustezanja dodati da je bend, osim ličnog razvoja, sa „Gold Standard“ i muzički stigao na najzreliji nivo u karijeri. Znaju šta rade, kako rade i zašto to rade. I to zvuči baš tako – skockano, konkretno i moćno.
„Zlatni standard“ je izmeren u 6 novih pesama, meljući sirovi hardkor u modernom pakovanju, sa minimumom od jednog brejkdauna po pesmi. Novina je da je Blankfile prvi put uveo i „slojevite“ brejkdaune, pa taman kad mislite da je gotovo, sledi konačni slam! po faci. Lista pesama izgleda ovako:
The Counterwieght
Trebalo nam je da, slično kao na TBS, izdanje otvori nešto kratko i jasno, što muzički to i lirički. Nešto duže od introa, a kraće od ful pesme. Preview izdanja. I upravo to je The Counterweight. Protivteg koji je „izmerio“ ovaj EP. Tu čujete par ključnih poruka i motiva koji provejavaju izdanjem, i ne, niste se prevarili – u pozadini se čuje klavijatura. Njom smo jurili mix epic i mračnog momentuma. Tako nam je leglo. Aranžmanski, osnovni rif je malo iščašen, ali kad ga uhvatiš melje te onako polako od početka do finalnog brejka kada se spusti u još niži stepen prenosa. Ugh! Dušu dalo za jedan crowd kill zagrevanja. Baš, onako, diže pritisak i nervozu, to smo hteli, hahaha.
Punchline: „I am the counterweight!“
Witch Hunt
Kreće pravo loženje! Ovo je onaj Kalifornija meets New York hardkor fazon. Znači, klasika, kreće rif, par thrash talk poruka pred ulazak u ring, a onda strofa sa dinamikom koju nose samo vokal i bas (jedan od izazova za Petra na ovom EP, a bilo ih je!). Celinu prve strofe zaokružio je malo moderniji refren, ima taj Emmure vajb. Nakon toga se vraćamo na upgrade prve strofe, ali prebacujemo u veću brzinu, a onda još veću...do brejka i jednog tradicionalnog „Arf! Arf! Arf!“. Tekst je pisan višeslojno, što može da promakne na prvo čitanje. Površinski sloj je klasična priča o pojedincu koji u svojoj individualnosti valja masi samo dok se u istu uklapa. Ako idemo dublje, inspiracija je došla od Bulgakovljevog Volanda i filozifije dualnosti ideje o pravdi i pravičnosti. Na dnu priče je, kao i u romanu, sam đavo, ili bog, odluka je na slušaocu.
Punchline: „You can call it different names, but I will call it bliss!“
Sablja
I, evo je! Prva pesma ikada na maternjem. Jednostavno, nije mogla da se desi ranije. To jest, mogla je, ali sigurni smo da ne bi zvučala ovoliko dobro koliko nam ovo sad zvuči dobro. Istini za volju, imali smo pokušaje, na probama, i ranije, ali nije kliknulo. Ni ovo nismo znali kako će ispasti, ali Petar je došao sa gotovim tekstom na finalnu pripremu pred snimanje vokala i samo rekao „Ova ide na srpskom.“ i svi smo bili neverovatno komforni sa onim što smo čuli. Tekst „puca“ direktno u glavu društva koje se deli na one koji imaju vlast i oni koji istu trpe. Ali, ništa kroz kukanje i patetiku, već više u ambijentu prezira i besa poručujemo da svakom mukom koju preživimo postajemo samo oštrija kazna kada dođe do trenutka svođenja računa. Tako i sama dinamika pesme pumpa sve jače da bi na kraju eksplodirala i zadala finalni udarac. Uvod u brejk i sam brejk su aranžmanski „bljesak“ (pun intended) izdanja i prosto svi nekako čekamo taj deo da izbacimo bes iz sebe. Right into feelz.
Punchline: Mrtva trka između citata Njegoša i „A mene to radi na bes!“
Day After Day
Najjači rif combo izdanja. Tačka. Sami za sebe, rif strofe i rif refrena su kao dve pesme dva različita benda, veze s vezom nemaju. I ne znamo koja muza nam je došapnula šta da uradimo, ali kad smo ih stopili u jednu pesmu dobili smo najjači flow na „Standardu“. Nemoj da se iznenadite ako svi na sceni krenemo sinhronizovano da lomimo vratove na delu posle „Ouch!“, ne možemo da odmirujemo taj deo, sorry. Pevački isto jedna od izazovnijih pesama izdanja, nema stajanja. Samo melje i melje, liniju po liniju. Skrećemo pažnju na jedini nepar u predrefrenu pesme i samo jedan od produkcijskih bisera iz Bostona – onaj whispering uvod u brejk (nešto slično uradio je i na Dogs Will Bark). Pesma priča priču o predestinaciji i osećaju da ma koliko se trudili neke stvari, jednostavno, ne možemo da promenimo. Kao da su nam greške deo DNK. Mislim, imali ste taj osećaj, sigurno. Ma, mož’ se trudiš do zla boga, ponavljaćeš ista s...pomiri se sa tim da si idiot.
Punchline: „I am tryin’ to do better, but I can’t stop f**king up!”
The Final Round
Ovo je Petrov manifest, ali lično će pogoditi svakog ko je preživeo neke teške životne bitke. Tekst pesme govori upravo o tih 10ak dana maja na „intenzivnoj“ i vodi pesmu ispred instrumentala. Mada, fun fact, instrumental ove pesme jeste nastao ranije od svih ostalih pesama i trpeo najmanje promena do konačne realizacije. Radni naziv „pesma 09“ nije doživeo sufikse poput „ver XY“, „draft milioniti“, „final“, „final rev“, „final final“, već je preskočio direkt do „The Final Round“. Uboli smo ga iz prve i samo konfekcijski doterivali do kraja. Tekst svoju kulminaciju doživljava sa „Drži glavu gore, klinjo, stižem kući!“ („Keep your head up, my kiddo, I’m coming home!”) i pretapa se u jedan od najjačih brejkova, prema glasovima publike. Pesmu krasi najfajterskiji refren „Zlatnog Standarda“, koji daje nagoveštaj da neki od nas baš vole bend Kublai Khan. Ako se niste potukli sa svojim demonima do ovog trenutka, sad je trenutak!
Punchline: vidi iznad
BFHC
Ako je prethodna pesma bila Petrov, ovo je manifest svih nas kao ekipe. Himna „Gold Standard“ izdanja, a može se reći i cele „Truth Be Gold“ sage. Zapravo, celog života ovog benda. 15 godina cimanja, „krvi i znoja“, u pratnji onih koji podržavaju, ali i onih koju kritikuju, prozivaju, kukaju, pljuju, sprdaju...pesma o borbi da ostanemo na našem putu, pa i kad je išao mimo utabanih staza. Aranžman teksta je i ovde prilično izazovno dinamičan, ali moralo je tako, svaka linija je punchline za sebe. Ako pričamo u superlativima, ovo je definitivno najsebičnija i najtuplja pesma izdanja, hehe. Onako, prosta do koske, ali i najiskrenija. Jer, da, trebalo je i nama malo oduška od hodanja po „jajima“ i biće nam puno srce da dobronamerni ljudi istu shvate kao ultimativni poziv za podršku i priznanje svega što radimo, te da zajedno otpevamo singalong akronima koji živimo. A za ostale poruka: I dalje nismo true, i briga nas šta o tome mislite.
Punchline: Cela pesma. Ako biramo, neka bude „It’s been one hell of ride, no looking back!“
„Ovaj EP jeste nastavio taj naš lični put, koji smo započeli na TBS, sticanja konačnih uvida u sve oko nas i u nama samima. Međutim, kroz reakciju ljudi na naše pesme shvatamo da je ovo što radimo sad vrlo efikasno poslužilo i kao kanal mnogih drugih ličnih puteva koji se ukrštaju oko nas, ljudi se mnogo lako vezuju za pesme. To oba izdanja čini još snažnijim“ – poručuje bend. Može se bez ustezanja dodati da je bend, osim ličnog razvoja, sa „Gold Standard“ i muzički stigao na najzreliji nivo u karijeri. Znaju šta rade, kako rade i zašto to rade. I to zvuči baš tako – skockano, konkretno i moćno.
„Gold Standard“ se može smatrati drugim nastavkom priče koja je počela sa „Truth Be Sold“, te ta dva izdanja interno zovemo i „Truth Be Gold“ saga“, nastavljaju momci svoju priču za naš sajt. „U stvaranju ovog izdanja imali smo već razrađenu šemu ko šta i kako radi u tom procesu, te smo mnogo više pažnje posvetili samoj kreativnosti aranžmana pesama. Tako smo po prvi put ubacili neke ukrase i cake koje nećete čuti ni na jednom prethodnom Blankfile izdanju, a najveća novina od svih je i prva pesma na srpskom. Iako smo suzili širinu muzičkog izraza na naočigled ograničen izraz, ne možemo reći da pesme liče jedna na drugu, naprotiv. Ceo EP je pisan iz prvog lica jednine i mnogima će zvučati provokativno. Ali, ako bi nas neko i pitao „A čemu ovakav tekst, onakav stav?!“ prosto bi odgovorili sa „Mi smo samo reakcija“. Uradili smo sve da pesme iznesu emociju, da pršte od besa tamo gde treba, da se unose u facu i pozivaju na fajt, jer ta energija je potrebna ovom usnulom društvu. Sve smo snimali u dva studija, beogradskom „Citadela“, pod producentskom palicom Luke Matkovića, vokale u kruševačkom „Studio Piranha“, pod vođstvom istoimenog velikana domaće underground scene. Miks i master izdanja je radio, kao i na TBS, Pete Rutcho iz Bostona, koji je „kriv“ za zvuk relevantnih albuma bendova poput Lionheart, Parkway Drive, The Ghost Inside, Deez Nuts. Tako da, pojačaj do daske i udri!“
- The Counterweight
- Witch Hunt
- Sablja
- Day After Day
- The Final Round
- BFHC
a sada opet dajemo reč bendu da predstavi svoje izdanje pesmu po pesmu:
Trebalo nam je da, slično kao na TBS, izdanje otvori nešto kratko i jasno, što muzički to i lirički. Nešto duže od introa, a kraće od ful pesme. Preview izdanja. I upravo to je The Counterweight. Protivteg koji je „izmerio“ ovaj EP. Tu čujete par ključnih poruka i motiva koji provejavaju izdanjem, i ne, niste se prevarili – u pozadini se čuje klavijatura. Njom smo jurili mix epic i mračnog momentuma. Tako nam je leglo. Aranžmanski, osnovni rif je malo iščašen, ali kad ga uhvatiš melje te onako polako od početka do finalnog brejka kada se spusti u još niži stepen prenosa. Ugh! Dušu dalo za jedan crowd kill zagrevanja. Baš, onako, diže pritisak i nervozu, to smo hteli, hahaha.
Punchline: „I am the counterweight!“
Witch Hunt
Kreće pravo loženje! Ovo je onaj Kalifornija meets New York hardkor fazon. Znači, klasika, kreće rif, par thrash talk poruka pred ulazak u ring, a onda strofa sa dinamikom koju nose samo vokal i bas (jedan od izazova za Petra na ovom EP, a bilo ih je!). Celinu prve strofe zaokružio je malo moderniji refren, ima taj Emmure vajb. Nakon toga se vraćamo na upgrade prve strofe, ali prebacujemo u veću brzinu, a onda još veću...do brejka i jednog tradicionalnog „Arf! Arf! Arf!“. Tekst je pisan višeslojno, što može da promakne na prvo čitanje. Površinski sloj je klasična priča o pojedincu koji u svojoj individualnosti valja masi samo dok se u istu uklapa. Ako idemo dublje, inspiracija je došla od Bulgakovljevog Volanda i filozifije dualnosti ideje o pravdi i pravičnosti. Na dnu priče je, kao i u romanu, sam đavo, ili bog, odluka je na slušaocu.
Punchline: „You can call it different names, but I will call it bliss!“
Sablja
I, evo je! Prva pesma ikada na maternjem. Jednostavno, nije mogla da se desi ranije. To jest, mogla je, ali sigurni smo da ne bi zvučala ovoliko dobro koliko nam ovo sad zvuči dobro. Istini za volju, imali smo pokušaje, na probama, i ranije, ali nije kliknulo. Ni ovo nismo znali kako će ispasti, ali Petar je došao sa gotovim tekstom na finalnu pripremu pred snimanje vokala i samo rekao „Ova ide na srpskom.“ i svi smo bili neverovatno komforni sa onim što smo čuli. Tekst „puca“ direktno u glavu društva koje se deli na one koji imaju vlast i oni koji istu trpe. Ali, ništa kroz kukanje i patetiku, već više u ambijentu prezira i besa poručujemo da svakom mukom koju preživimo postajemo samo oštrija kazna kada dođe do trenutka svođenja računa. Tako i sama dinamika pesme pumpa sve jače da bi na kraju eksplodirala i zadala finalni udarac. Uvod u brejk i sam brejk su aranžmanski „bljesak“ (pun intended) izdanja i prosto svi nekako čekamo taj deo da izbacimo bes iz sebe. Right into feelz.
Punchline: Mrtva trka između citata Njegoša i „A mene to radi na bes!“
Day After Day
Najjači rif combo izdanja. Tačka. Sami za sebe, rif strofe i rif refrena su kao dve pesme dva različita benda, veze s vezom nemaju. I ne znamo koja muza nam je došapnula šta da uradimo, ali kad smo ih stopili u jednu pesmu dobili smo najjači flow na „Standardu“. Nemoj da se iznenadite ako svi na sceni krenemo sinhronizovano da lomimo vratove na delu posle „Ouch!“, ne možemo da odmirujemo taj deo, sorry. Pevački isto jedna od izazovnijih pesama izdanja, nema stajanja. Samo melje i melje, liniju po liniju. Skrećemo pažnju na jedini nepar u predrefrenu pesme i samo jedan od produkcijskih bisera iz Bostona – onaj whispering uvod u brejk (nešto slično uradio je i na Dogs Will Bark). Pesma priča priču o predestinaciji i osećaju da ma koliko se trudili neke stvari, jednostavno, ne možemo da promenimo. Kao da su nam greške deo DNK. Mislim, imali ste taj osećaj, sigurno. Ma, mož’ se trudiš do zla boga, ponavljaćeš ista s...pomiri se sa tim da si idiot.
Punchline: „I am tryin’ to do better, but I can’t stop f**king up!”
The Final Round
Ovo je Petrov manifest, ali lično će pogoditi svakog ko je preživeo neke teške životne bitke. Tekst pesme govori upravo o tih 10ak dana maja na „intenzivnoj“ i vodi pesmu ispred instrumentala. Mada, fun fact, instrumental ove pesme jeste nastao ranije od svih ostalih pesama i trpeo najmanje promena do konačne realizacije. Radni naziv „pesma 09“ nije doživeo sufikse poput „ver XY“, „draft milioniti“, „final“, „final rev“, „final final“, već je preskočio direkt do „The Final Round“. Uboli smo ga iz prve i samo konfekcijski doterivali do kraja. Tekst svoju kulminaciju doživljava sa „Drži glavu gore, klinjo, stižem kući!“ („Keep your head up, my kiddo, I’m coming home!”) i pretapa se u jedan od najjačih brejkova, prema glasovima publike. Pesmu krasi najfajterskiji refren „Zlatnog Standarda“, koji daje nagoveštaj da neki od nas baš vole bend Kublai Khan. Ako se niste potukli sa svojim demonima do ovog trenutka, sad je trenutak!
Punchline: vidi iznad
BFHC
Ako je prethodna pesma bila Petrov, ovo je manifest svih nas kao ekipe. Himna „Gold Standard“ izdanja, a može se reći i cele „Truth Be Gold“ sage. Zapravo, celog života ovog benda. 15 godina cimanja, „krvi i znoja“, u pratnji onih koji podržavaju, ali i onih koju kritikuju, prozivaju, kukaju, pljuju, sprdaju...pesma o borbi da ostanemo na našem putu, pa i kad je išao mimo utabanih staza. Aranžman teksta je i ovde prilično izazovno dinamičan, ali moralo je tako, svaka linija je punchline za sebe. Ako pričamo u superlativima, ovo je definitivno najsebičnija i najtuplja pesma izdanja, hehe. Onako, prosta do koske, ali i najiskrenija. Jer, da, trebalo je i nama malo oduška od hodanja po „jajima“ i biće nam puno srce da dobronamerni ljudi istu shvate kao ultimativni poziv za podršku i priznanje svega što radimo, te da zajedno otpevamo singalong akronima koji živimo. A za ostale poruka: I dalje nismo true, i briga nas šta o tome mislite.
Punchline: Cela pesma. Ako biramo, neka bude „It’s been one hell of ride, no looking back!“