Iako ga je gotovo od starta produkcije do vrlo estradnog i bizarnog promovisanja u Kanu gde smo imali svega, od pljuvanja među glumcima, do „ghostovanja“ glavne glumice prema rediteljki i klasične „Zaduga“ atmosfere, pratila zla kob, zapravo film koji stoji iza toga, iako ne sasvim provokativan i originalan, nije ni toliko loš koliko ga je kritika maliciozno išutirala. 

Istina je da je rediteljka Olivija Vajld, iako demonizovana zbog nekih privatnih okolnosti, pokazala visok nivo stila i sposobnosti da snimi jedan dobroizgledajući i intrigantan spoj repertoarskog i festivalskog filma, iako ispod haube istog čuče sve dobro poznati motivi pozajmljeni svukud naokolo – od nezaobilaznih Žena iz Stepforda preko Matriksa do čak i The Village M. Najta Šjamalana, pa sve do Alise u Zemlji čuda, jer, gle čuda, junakinaj se zove Alis i motiv sa ogledalima i onoga šta je s njihove druge strane dobrano je prisutan.

Jasno je da pričom o jednoj izolovanoj, a elitnoj utopijskoj zajednici u kojoj muževi rade na nekom misterioznom projektu dok žene sede kod kuće i lakiraju nokte dok idu na balet želi da se kaže mnogo štošta, ponešto o nuklearnoj porodici i njenoj patrijahalnoj strukturi koja sabija feminstički princip, „gaslajtovanju“ žene i supruge u muškocentričnoj kulturi punoj manipulativnih, pasivnoagesivnih i konkretno agresivnih načina kontrole i suzbijanja strasti i impulsa, demaskulizovanim muškićima koji pokušavaju svoje slabosti da kanališu kroz kontrolu žena, jednom opresivnom društvu koje kontroliše svoje podanike suptilnim elementima kapitalističko-konzumentskih šarenih laža i tako dalje.

Iako idejno slabo i prežvakano, ovo je stilski i glumački solidno ostavrenje u kome pored dobe Florens Pju čak i nešto slabiji Hari Stajls nije mnogo smetao i odudarao, a film se može gledati kao neka vrsta misteriozne drame sa elementima SF-a.

Slobodan Novokmet