Ovo je knjiga koju sam najviše iščekivao u životu i koju sam najduže čitao. Bezmalo trinaest godina. Ovo je takođe knjiga koja je u datom trenutku zbacila Malazan s trona meni trenutno najdražeg serijala. Bilo mi je potrebno poprilično mučenja i tvrdoglavosti da je iz četvrtog ili petog pokušaja konačno završim.

Ovo je najfilozofskija od dosadašnjih Eriksonovih knjiga u ovom serijalu. Smrt i gubitak njeni su glavni motivi, što za ovaj serijal nije nikakva retkost, ali Toll the Hounds to je hiperbolizovano do krajnjih granica - a počesto i preko njih, bezmalo do degutantnosti. 

Prva polovina Toll the Hounds čita se kao golemo gubljenje vremena; razuđenost je prevelika i čitalac je primoran da juri Krapovo filozofiranje kao trkački ker mehaničkog zeca - što će reći, da ga nikada ne uhvati. Druga polovina romana je već daleko bolja, utoliko što je pisac digao ruke od pretvaranja da zaista piše roman i popustio sebi dizgine konačno bez zadrške pišući filozofski esej, tek povremeno isprekidan radnjom i romanesknim delovima. Ipak, ti delovi na kraju više nego zavređuju mukotrpno probijanje kroz bujicu reči koje, stiče se utisak, više govore o nekom piščevom intimnom bolu nego o dešavanjima iz dosadašnjih romana. Premda, u samoj završnici Erikson preklapa svoj autentični bol i možda i osećaj dužnosti sa osećanjima svojih raznih avatara u serijalu - nadasve Krapa i Anomandera - tako da se čitalac na kraju ne oseća izneverenim.

Ova osma knjiga serijala "Malaška knjiga palih" postavlja scenu za konačni rasplet u narednom romanu - podeljenom u dve knjige, ako je verovati internetu. No, bojim se da je Toll the Hounds Eriksonova dozvola samom sebi da nesputano filozofira umesto da piše romane.

Ovo je prvo Eriksonovo delo kome dajem manje od pet zvezdica. 3*

Ivan Nightflier Jovanović