Od 2005. do 2015., okvirno naravno, postojao je, za sada poslednji, talas domaćih eksperimentalnih, industrial, noise i srodnih bendova i projekata. Nešto što bi se moglo nazvati scenom jer je postojala dobra saradnja, organizovanost, komunikacija ljudi okupljenih oko takvih zvukova. Izdanja (solo, split, kolaboracije) su bila redovna pa i zajednički koncerti. Kao i svaki talas, i ovaj je lagano splasnuo jer se u deset godina puno toga promenilo. Verovanto pre svega na privatnom planu učesnika tadašnje scene jer su se ipak pojavili neki drugi prioriteti. Pored toga i fizička izdanja ionako malih tiraža su sve više izostala pod naletom interneta. I nekako prirodno, splasnulo je i interesovanje publike. Danas je aktivno u pravom smislu te reči svega nekoliko imena. Ostali projekti i bendovi su više u stanju hibernacije te izbace nešto s vremena na vreme.

Deo ove scene, koji deli sudbinu svojih saboraca, (bio) je i Toni, poznatiji kao Nekro Batica koji je u kratkom roku uspeo da iznedri ne mali broj izdanja. Sve je počelo slučajno (kako to obično i biva). Putem preporuke se ljudi direktno zainteresuju za zvuke ili buku i potom reše da se i sami okušaju. NB u tom smislu nije bio izuzetak. Iz izdanja u izdanje se poigravao sa zvukom i bukom te se u NB pesmama može sresti i industral i dark ambient i (harš) noiz ali i eksperimentala. Kako je veliki fan Silent Hill franšize, ceo NB opus ima taj mračniji, ambijentalno-atmosferični prizvuk ili osnovu. Takva je i estetika omota. Toni je uspeo da i od vizuelnog momenta stvori prepoznatljivost. 

Poslednje izdanje u nizu, All Hail the End of Days, pojavilo se praktično iznenada, pre nekoliko dana. Ovaj EP donosi dve numere. Prva, po kojoj izdanje i nosi ime predstavlja epsku numeru od 18 minuta (dobro znam, nije najduža ikad ali je dovoljno duga da bi ponela epitet). Ona u potpunosti opravdava svoj naziv jer se radi o prilično mirnoj ali mračnoj i atmosferičnoj stvari. Kao saundtrek za posle apokalipse. Posle pustoši ostaje samo mir, tišina i zvuci vetra po kojih mašina i postrojenja u pozadini kojima nema ko da upravalja i pitanje je vremena kada će i to prestati. Druga, Hey, Baby - I'm Bigger Than Vatican!, donosi potpuno drugačiji vajb gde i sam naziv sugeriše o iščašenosti pesme. Dok je prethodna stvar bila poprilično mirna, jednostavna i minimalna imajući u vidu zvuke koji se čuju, ova je potpuna suprotnost jer se u svom trajanju sastoji od poigravanja i mešanja zvukova. Svega tu ima: industrije, buke i chip-tune-a pa pesmu zamislite kao bukvalni rolerkoster kroz ove zvuke jer će se oni u međuvremenu preplitati, nadglašavati i "svađati"...

U zaključku, ako bi prva stvar sa EP-ja bila Silent Hill saundtrek, druga bi bila Matrix. Pa neka vam EP upravo i posluži kao uvod u četvrti deo koji se upravo pojavio.

Nenad