Vinjete iz sveta stripa (mid-COVID-19)
Helly Cherry
Danas mi je stigla ilustracija jedne nasmejane, raskalašne vragolanke, čije ime ne planiram da odajem. Odevena je u oskudni korset, sa srmom od lisice oko vrata, a kez joj je toliko nestašan da mi je uvek iznova i iznova milo kad je pogledam. Scenarija o njoj sam tek odnedavno krenuo da pišem, iako sam je u glavi imao već neko vreme. Radove sa njom mi šalje Pavle Bogojević, čovek koji je, premda znatno stariji, ipak nova nada srpske devete umetnosti. Nedugo nakon dobijanja ilustracije i poduže konverzacije sa Pavlom, recenzirao sam strip jedne mlade autorke, Nađe Tiodorović, strip koji je izgleda najnovija „zapadna manga“ od strane domaćih autora. Usput sam razmenio i par digitalnih epistola sa Sabahudinom Muranovićem Muranom (na temu Pavla) i Sašom Paprićem (na temu Midhata Kapetanovića, između ostalog), otprilike dok sam razmatrao citat Živojina Tamburića vezan upravo za strip one mlade autorke koju pomenuh malopre. Do mene čuči strip „Tragovi“ kineskog autora Li Kuenvua, u izdanju „Devete dimenzije“, a na polici pored par sveže uzetih omnibusa „Torgala“, kupljenih za moju lepšu polovinu. Krajičkom oka nazirem i moju sad već infamnu crvenu pernicu, punu tuš pera i olovaka (premda olakšanu za tačno četiri predmeta; znam ja koja). Ne sumnjam da će mi i telefon zasjati i da ću nanovo ući u Viber grupu „Deveta dimenzija junior“ i videti šta dečica sada smeraju tamo. Jeste, dva ujutru je, ali nestašluk nikad ne spava.
Neću lagati, osmeh na licu mi je melanholičan. Prethodna godina je bila neizmerno haotična i bez ikakve sigurnosti, a ova godina pogotovo mi se pokazala kao možda najteža. Godina koja je označena mojim seljenjem u drugi grad (i prezir istog), gubljenjem par prijateljstava (mojom krivicom, da se ne lažemo), gašenjem nekolicine projekata u startu i neverovatno nesigurne budućnosti na ličnom planu. Smrti u porodici i zdravstvene probleme neću da komentarišem. Jeste, volim ja da se našalim na temu Corone-Chan (i ne, ne prekidam da je tako zovem), ali neću da vas lažem – ona je mnogo toga otela od mene i život ovih par godina je bio bez pogovora surov (a i bez cenzure). Ako se samo usredsredim na strip, mnogo manifestacija je ili ugašeno, ili digitalizovano, ili organizovano u limitiranom kapacitetu. Nisam gostovao na puno njih, ali na ovima što jesam – pa, bilo je interesantno.
Krajem prethodne godine sam dobio poziv da učestvujem u digitalnoj iteraciji valjevskog STRAVA festivala. Manifestacija je strimovana putem platforme Twitch, dok se diskusija odvijala putem aplikacije/programa Discord. Karakteristično je naglasiti da sam u to doba zapravo bolovao od korone, tako da cenim da sam jedini gost dotičnog festivala koji je svoje bitisanje na istom proveo bolestan. Ni minut nakon gašenja slušalica i izlaska sa platforme se nešto desilo u stanu što je zahtevalo dosta napora, svađe i energije, te sam već izjutra imao temperaturu nanovo. Tako je proteklo moje jedino gostovanje (uslovno rečeno) na jednom strip festivalu 2020. godine.
Naredna godina je pak bila berićetnija, sa malo popuštenijim merama, ali lični problemi i nedostatak vremena i finansija su me svakako sprečili da odem na meni drage festivale u Raški i Laktašima, kao i da posetim koji drugi festival u regionu (Hercegnovski, Novosadski, Somborski, Mostarski, Kragujevački, itd.). Sveukupno bejah na tri festivala, i vinjete koje slede su sa njih. Namerno su preko reda i namerno nemaju neku linearnu nit. Naposletku, vinjete se najbolje tako i konzumiraju.
_______________________________________________________________
Rupa u Leskovcu. Ne na putu, neko kafić sa dotičnim imenom. Preda mnom sedi Ivica Sretenović, Trsteničanin i strip autor koga već deceniju smatram prijateljem. Pred njim je pivo, isto ono koje je i preda mnom, neki recentni leskovački brend. Tu negde su i Saša Paprić, naš sapatnik iz Hrvatske, te i neka nova lica – nazovimo ih Željko Ivančić i Pavle Bogojević. Iz nekog razloga, i Maza (Milorad Vicanović) sedi do mene, te se vodi razgovor. O kome negoli o izvesnom „stručnjaku za strip“ iz Bosne i Hercegovine koga ne želim da imenujem – već ima dovoljno pažnje – poznatom po tome što ima lažni profil na društvenim mrežama (koji non-stop razgovara sa svojim pravim profilom i čak citira samog sebe!) i po tome što vređa maltene svakoga. Primera radi, više puta je prozvao organizatore banjalučkog strip festivala „klerofašistima, nacistima i šovinistima“ i konstanto trubio kako je njihov festival paraman za separatizam – naravno, to je ordinarna glupost, ali znam da ste i vi toga svesni. „Znate kako,“ ide replika od mene dok već cevčim drugo pivo zaredom, „ako će nešto da objedini bivšu Jugoslaviju, to je netrpeljivost prema tom idiotu.“ Neverovatno koliko gromoglasni smeh je usledio nakon toga. Ivica je nanizao još par storija o dotičnom izrodu, a ja sam uveliko nazdravljao sa Sašom. Ispričao mi je, pritom, kolega Paprić kako je proteklo njegovo venčanje – to je avantura koju se ne usuđujem da prepričavam i koja ostaje na njemu da podeli, ako je oran. Tada je promovisao najnoviji časopis iz Hrvatske, „Strip Prefiks“. Na naslovnoj je ilustracija Korine Hunjak, meni možda najdraže strip autorke iz susedne republike. Sam časopis, premda ne savršen, je toliko dobar da se na licu mesta zavetujem (doduše, u sebi) da ću ga recenzirati čim kročim natrag u Beograd, što sam i učinio. Maltene preko noći sam dobio 20tak prijateljskih, pa i prisnih pozitivnih odgovora na recenziju od strane autora prisutnih u „Prefiksu“, kao i želju da kupim neverovatno čudan i neverovatno...pa, neverovatan strip mlade Klare Rusan. No o tom potom.
Pamtim kako sam to veče, već žestoko pijan od onog leskovačkog piva, pomenuo Pavlu ono što uvek pominjem ljudima u trenucima nesputane iskrenosti – činjenicu da sam zao. On mi i dan-danas ne veruje na datoj konstataciji. Razgovor je prerastao u neočekivanu kamaraderiju, do te mere da je sam Pavle izjavio da mu je čast (ej, jebena čast!!) što me je upoznao. Čast treba da bude moja, jer je Pavle uspeo da me preživi bez želje da mi polomi svaku kost u telu. Sve u svemu, formirala se osnova za novo prijateljstvo.
_______________________________________________________________
Pljuštala je kiša u Banjaluci. Gladan, mokar i premoren, brojao sam minute sedmog sata mog puta, tik pred dolazak na stanicu. Dok sam čekao Zorana Pejića – ma, Zoku Lava – da me pokupi, osvrnuo sam se po stanici, i kao poručena, u jednom ćošku je sedela šćućurena mlada neogotičarka sa teškom vunenom kapom na glavi i, paradoksalno, raskošno otkopčanom jaknom, raskošnije dekoltiranom majicom i otkrivenim malim prsima. Prsate žene će figurirati još tokom avantura vezanih za glavni grad pretežno srpskog entiteta Bosne i Hercegovine. Zokin dolazak je propratio utovar dva kofera u njegov automobil (u jednom moje potrepštine, u drugom izdanja „Modesty stripova“; Žika Tamburić me je zamolio da ispomognem u prodaji) i odvoženje u izvesni stan koji bi mi služio kao privremeni smeštaj. Valjalo bi da naglasim, bez da dužim, da sam Zoki (odnosno, Zokinom ortaku koji je stan ustupio) neizmerno zahvalan na smeštaju. Ali stanje u kome sam zatekao taj stan je priča za sebe – ukratko, jedva sam čekao da ga napustim.
Čitav dan je kiša skakala po Ivanovim živcima, pogotovo dok je tražio stajalište za bus za Srbac. Putovaće narednog dana, iz razloga koji sledi u jednoj od narednih vinjeta. Pokisao kao miš, uspeva da izgubi kišobran i da se promrzao vrati u stan i (nekako!) istušira. Negde oko 10h naveče, po mene navraća Srđan Vranješ, sveže s posla, i odlazimo u restoran „LeCoq“, debelo kasneći. Zoka nas je zamolio da dođemo ranije ne bi li smo ispomogli u konverzaciji sa Italijanima. Ipak, Zokin engleski, premda solidan, nije baš kako treba. Odmah po dolasku snimim Dejana Šijuka, autora koji nažalost ne može više da se angažuje na stripu, i zdravljenje sledi. Marčelo Manđatini, autor bonelijevih junaka, sedi prekoputa Zoke i Šileta dok mu je u naručju devojka, Eliza. Tik nakon prve moje storije o banjalučkoj patnji njih dvoje kreću da se smeju. Marčelov engleski je takođe tek pomalo iznad proseka, dok se Eliza znatno bolje snalazi. Već se pali hemija između aktera, hemija koja će se rasplinuti na razne načine (koji nisu za ovaj tekst).
_______________________________________________________________
Po ulasku u beogradski SKC, poveći i poćelaviji čovek me je pitao za svrhu dolaska. Rekoh mu da sam pozvan kao deo tima „Modesty stripova“ čisto da predstavim neka izdanja. Ulazim u maltene prazni auditorijum i već primećujem tribinu koju, u tom trenutku, drži predstavnik izdavačke kuće „Makondo“. Bogdan, moj sameštanin, me već čeka tu u prikrajku sa spremnim koferom, istim onim koji će ići do Banjaluke i nazad. Hvatam se za grafičku novelu „Međugroblje“ Zorana Penevskog i Zvonimira Vidića, čitam je nabrzaka i ostavljam taman pred našu tribinu. Sam Penevski nam se pridružuje; ovo nam je prvi ikada susret uživo, i iskreno ne prolazi kako treba. Vilica mi počesto skacka kad sam ili premoren, ili pod naporom, ili kad ne mogu da sredim misli, fizički defekt koji sam nasledio od rođene babe (i koji, kao lingvista, prezirem), te mi svaka rečenica koju plasiram kao odgovor na Peneova pitanja deluje kao trabunjanje kakvog autističara ili mucavca.
Ovo je prvi put da sam na beogradskom Međunarodnom salonu stripa kao učesnik tribine. Da mi je neko rekao da će to ovako neimpresivno biti, ne bih se čudio. Do sada sam tribine vodio isključivo u Leskovcu, kao i njih par u Valjevu, tako da je ovo bilo nekako osvežavajuće. I naravno, ovo mi neće biti jedini put da vodim tribinu, odnosno da budem deo jedne, u tekućoj 2021. godini. Kad pomislim da sam pre otprilike deceniju i kusur na isti ovaj Salon stripa po prvi put ikada slao sopstveno delo (preciznije, moj prijatelj i saradnik na tom stripu Marko Serafimović, od milošte Serafim, ga je poslao, al nema veze), može se reći da sam, na neki bizaran način, daleko dogurao. Došao sam dotle da mene i mog saradnika iz rodnog nam Svilajnca ni manje ni više nego jedan od organizatora salona, Miki Pješčić, pita pitanja vezana za delatnost jedne izdavačke kuće, a da do mene sedi ni manje ni više nego jedan od najkvalitetnijih srpskih spisatelja danas.
Nešto posle tribine, zadenuo sam razgovor sa jednim lokalnim momkom o životu na selu i priključenim temama, ali i taj razgovor je prekinut jer me je Bogdan pozvao zarad ispomoći. Izvesna dama, sa stasom i glasom jedne ozbiljne poslovne žene, je priupitala nešto vezano za mange za njenu kćerku. Naravno, ta mala iskra je potegla razgovor između nas dvoje, te sam saznao da je Tanja (kako se ta izuzetno prijatna i kvalitetna žena zove) orna za saradnju sa strip izdavačima, te smo se dogovorili da ćemo na datu temu razgovarati u budućnosti. Razlaz je morao da usledi brzo, jer sam žurio natrag u stan. Utisci su bili snažni, iako sam realno bio deo tribine koju je manje od desetoro ljudi ispratilo.
_______________________________________________________________
Prehlada me je uhvatila nakon povratka u Srbiju. Sam povratak je bio avantura za sebe. Isprva je trebalo da me odbaci natrag ni manje ni više nego Mirko Čolak, naš velemajstor i dugogodišnji saradnik ogromnih izdavača (za „Marvel“ ste čuli, ne?). Nažalost, usled problema sa granicama, te nekog maratona kojeg je Banjaluka održala usred pljuska (?!) i promene kursa od Beograda za Novi Sad, Mirko jednostavno nije mogao da me vrati. Usledila su izvinjenja, premda stvarno nisu bila potrebna – razumem kako je to kad viša sila sprečava da neko stigne kući kako treba. Zamolio sam onda Igora Markovića, čelnog čoveka izdavačke kuće „System Comics“, da me vrati ako ima mesta. Ko za inat, u zadnjem trenutku je nešto iskrslo po pitanju nekih printova koje je morao da vrati, te nije bilo mesta za mene. Jelena Vučić, njen dečko i njen otac su već poodavno otišli natrag, a Muran, premda i sam na putu za Srbiju, mi je par dana pre toga opisao drugačiju rutu kojom bi išao, a koja bi ga zadržala u Bosni duže no inače. Očajan, pozvao sam autobusku i saznao da autobus za Beograd kreće u 14h – dok je na satu bilo 13:30. Šile, lafčina kakva jeste, me je odbacio kolima do stanice maltene 10 minuta pred polazak. Ali tu nije prestala avantura! Autobus je bukvalno bio mokar iznutra od plafona do poda. Em su mi pantalone bile mokre, em mi je ranac čučao u vodi (par stripova mi je tako bilo oštećeno), em sam bio gladan, em je dolazak do granice trajao duže nego što sam mislio, em smo dodatno čekali na granici, i to napolju na vetruštini, jer je jedini kineski građanin na busu (?!?!) imao problema sa papirologijom. Na sreću, sedište sam delio sa jednom jako visokom, jako prsatom curom koja je, ispostavilo se, bila neverovatni konverzacioni partner i doktor nauka pride. Moja drhtava vilica se vratila na scenu, nažalost, ali smo se lepo sporazumeli. Imao sam ispunjen put natrag, koji je antiklimaktično upravo prehlada zaključila.
_______________________________________________________________
„O, evo ga Snejk Pliskin! Taman smo pričali kako ćeš da najuriš ove Bugarke kad krenu da naviru.“ Reči koje je izgovorio Dejan Sedlan, novosadski autor, u društvu svog kolege i sameštanina Saše Jovanovića, poznatijeg pod pseudonimom Maks von Fafner. Odnos Fafnera i mene tokom prethodne Smotre gde smo obojica gostovali je bio relativno, u nedostatku boljeg izraza, antagonistički. Podbadali smo se redovno i počesto oštrili jezike, ne iz neke uvrede ili netrpeljivosti, već je prosto takva hemija bila. A bit of banter, što bi Britanci rekli. Samim tim, pomalo mi je bizarno bilo kad je ponudio da u hostelu podelimo doručak, gde smo po prvi put uspeli da povedemo iole normalan razgovor. Razgovaralo se o ljubimcima, o arhitekturi, o bračnom životu, o popularnim trendovima, o curama, itd. Saznao sam i malo o njegovoj porodici. A saznao sam podosta i o porodici žene koja radi u hostelu, koja je vatreni ljubitelj Turske kao zemlje i koja je pomalo žalila što Koral Ilhan, turski strip autor i redovni gost Smotre, nije ovaj put bio u Leskovcu. Saznao sam da ona i njena uža familija često putuju za Tursku zarad posla ili šopinga. A saznao sam i lepu priču o jednom uramljenom portretu jednog starog vojnika u potkrovlju dotičnog hostela (taj deo nema veze sa Turskom, eto).
Fafner i ja smo razgovor nastavili uz kafu u jednom kafiću, gde su nam se redom pridruživali Pavle, Žika, Bogdan i Dejan. Tu sam zapravo prokljuvio da su svetski trendovi po pitanju stripa aktivni i kod nas na mnogo širem planu. Primera radi, znam da je autorka Jana Adamović, inače trenutna supruga Igora Kordeja (koja nije bila na Smotri; navodim je čisto zarad naglašavanja poente ovog odeljka), pro-feministički nastrojena i da na sva usta trubi o modernim trendovima u tom pravcu, a da je Fafner podržavalac pokreta ComicsGate, dakle direktno kontra onome što Adamovićeva podržava. Kao neko koga obe strane nerviraju, pustio sam razgovor da proteče dok nisam uneo malo centrističke logike u diskusiju. Priča o politici ne bi trebalo da nađe mesto na strip festivalima, ali je neizbežna, te smo se toga malo držali. Otprilike dok nismo ponovo okrenuli diskusiju na sam strip kao medij. Nekako mi je bilo drago da vidim Bogdana onako zadovoljnog razgovorom. Naposletku, on nije strip autor, a pride je u strip tek relativno skoro ušao, ali već je uspevao da se snalazi i kao prodavac i kao saradnik. A boljeg saradnika od Žike nije mogao da nađe.
_______________________________________________________________
Razmišljao sam malo o Žiki dok sam se spuštao stepenicama u mračnu utrobu tržnog centra „Zeleni Venac“. Na pamet mi pade onaj strip koji mi je poslao htevši da podeli utisak o novim kretanjima u devetoj umetnosti. Nije mu prijalo kad sam isti taj strip propisno nazvao bezvrednim (mišljenje iza kog stojim i dan-danas), premda to nije promenilo naš prijateljski i saradnički odnos koji i dalje traje. U glavi mi je bilo to da moram da dostavim njegov kofer sa stripovima blagovremeno, no misao je brzo zamenjena onom slađom, tom da sam došao da kupujem stripove. I ponet tim elanom, pribavio sam u „Darkvud“ striparnici par „Torgala“ za curu i nekolicinu starih časopisa „Kiša“ za mene. Iskreno, povukla me je malo i krivica kod te odluke; prvi ikada broj „Kiše“ sam kupio davne 2011. godine i nezadovoljan ga vratio Nebojši Vesoviću, čeonom čoveku iza kragujevačkog udruženja „Svet stripa“ i jednog od ljudi koji je pokretao taj časopis, i tražio mu remuneraciju. Naravno, imao sam puno pravo to da uradim, ali mi opet nije bilo svejedno, pa rekoh ovako bih barem donekle mogao da smirim stare trnce. Sa stripovima u kesi, zaputio sam se natrag ka civilizaciji, i kog će moje oči da vide nego Vuka Markovića lično – čeonog čoveka iza eminentne izdavačke kuće „Komiko“, i ključnije, čoveka kojeg bukvalno dve godine zaredom nisam video uživo. Usledilo je par razgovora, što o festivalima, što o prodaji. Nekako smo se dotakli Bogdana, koji je u tom trenutku kuburio s nekim boljkama i bitisao u Svilajncu. Zamolio sam Vuka za zajedničku fotku za Bogdana, na šta je on s osmehom dodao „Naravno, i poželi mu brz oporavak.“
Lepo je čuti od Žike kako je Bogdan vredan momak koji jako puno i predano radi, ali je još lepše to čuti od jednog čoveka koji nije direktan Bogdanov saradnik. Vukove reči o mom dobrom drugu iz rodnog mi Svilajnca su mi unele novu snagu i novi elan, te sam izuzetno dobre volje napustio „Zeleni venac“ zadovoljan time što sam (hteo to Bogdan ili ne) jednu novu osobu uveo u svet stripa i pokazao (i dokazao) koliko je zapravo spektakularan taj svet i koliko toga ima lepog da ponudi. A „Kiša“ u kesi me je podsetila na ovogodišnji salon stripa u Kragujevcu, gde su, između ostalog, gostovale pomenuta Jelena Vučić i sestre Živković, što je rezultiralo u jednom jako lepom intervjuu na Jeleninom kanalu.
_______________________________________________________________
Jelena je bila aktivna maltene od prvog pregaženog koraka u Banjaluci. Zoka Lav nije siroma znao šta ga je snašlo kad ga je pitala za ekskluzivni intervju o festivalu. Svako ko zna Zoku znaće da nije baš vičan javnim nastupima, ali svejedno je uspeo da pregura kroz sva postavljena pitanja i da upotpuni intervju korisnim informacijama. Isto to je snašlo i Zdravka Kneževića, od milošte Kneza, kada ga je sutradan Jelena podjednako iskusno i entuzijastično intervjuisala oko njegove radionice sa decom. A kako je bila voljna da upozna i ranije pomenutog Srđana Vranješa, „našeg mangaku“ kako voli da ga zove, želja joj se i uslišila petak naveče, dok smo sedeli kolektivno u „LeCoq-u“. Srđan je tad sveže došao s posla i, nakon bratskog pozdrava, prešaltao sam ga za Jelenin sto, gde je uživao u kvalitetnom razgovoru s njom i dečkom joj. Odnosno, probali su da uživaju; sto do njih smo sedeli Šile, njegova supruga Tatjana (za neupućene, Tatjana Vidojević, koautorka grafičke novele „More je bilo mirno“), pomenuti Mirko i ja. Lokali smo po ko zna koju rakiju to veče, praksa koja je počela upravo od Tatjane. Kako je došla taj dan u Kastel, cimala se kako će izdržati tribinu o njenom stripu jer nije neko ko voli javne nastupe (na dotičnoj tribini je gostovala i scenaristkinja grafičke im novele, Tanja Stupar Trifunović; ko za inat, bio sam van Kastela dok je ona bitisala tamo pa nismo stigli da se uživo upoznamo) a u ruci joj je šetala domaća rakija. Prijateljski sam je zamolio da i meni donese čašu, što je i učinila. Iscugavši sopstvenu šljivu, merkao sam stripove dok je ona cupkala u mestu, i najednom rekla „e, pridrži ovo, ne smijem više da pijem.“ Velikodušno sam se ponudio da sam iskapim dotičnu čašu, što se i obistinilo kad je otišla. I premda sam dozvolu dobio, osećao sam se krivim, te sam dopremio još jednu čašku šljive za nju. Srećna, potegla je dva-tri dobrana cuga i opet rekla „ma ne, ne smijem, jebote, mnogo je!“ i vratila mi staklence s napitkom. Ispio sam i njega do kraja i proveo još desetak minuta stojeći, kad Tanja ponovo dolazi sa sve Mirkom – i sa sve novom čašicom u ruci. „Jebote, non-stop pričam kako ne smijem, a evo opet držim čašu u ruci. Ajde života ti popij i ovo,“ veli ona dok mi pruža šljivu. „OK, ali imaj na umu da je ovo već treća rakija koju delimo,“ velim ja šeretski dok, kao žaba naterana u vodu, naiskap down-ujem ćilibarno piće. Naravno, rakijanje se nastavilo za stolom u „LeCoq-u“, gde sam uspeo da impresioniram Mirka na bezmalo dva načina. „Dakle, ti stvarno nisi Slovenac?“ pita on mene. „Ja sam majke mi mislio da jesi, imaš mnogo čudan naglasak.“ „Ne, on je Vojvođanin,“ veli neko iza mene – ili Tanja ili Šile, ili možda čak i Zoka, jebem li ga. Nakon devete čaše rakije, pita Mirko da naruči još jednu čašu vode. Ja mu dajem moju, nepopivenu. „Nije mi potrebna,“ velim. „Stani malo, ti ne gasiš rakiju vodom?“ pita Mirko, zabezeknut. Gledam ga ja zbunjeno. „Jok, more. Baš se retko kada desi da gasim, mahom pijem čistaka.“ Gleda mene Mirko, inače iskusni pijadžija, i ne može da se načudi dotičnom činjenicom. Samim tim, ne mogu a da se ne zahvalim nebesima da imam u Svilajncu ortake za pijenje koji redovno družbuju sa kapljicom, pa mi je navika ispijanja čistog alkohola na bizaran način došla od koristi; treba da pomenem da sam i nakon višegodišnjeg treninga neko ko jako loše drži piće.
No, rakijanje za stolom i glasni, razboriti razgovori nisu omeli Jelenu u misiji da svoj provod u Banjaluci ispuni sa što više događaja. Naravno, samim tim je bilo prirodno Knezu da upravo ona bude jedan od članova žirija u rangiranju radova dece iz nekoliko zemalja i nekoliko radionica stripa. Tu čast je delila sa Muranom, a mene su valjda izvukli iz bureta kao trećeg člana ne bi li imali kakvog diletanta da izbalansiraju kvalitet. Jelenina tribina o knjizi prvencu joj „Pratnji“ (koju, na njenu žalost, sam upravo ja vodio) je ispraćena sa, na drugu žalost, mnogo buke jerbo je Kastel bio polupun, a eho ogroman, ali ona se nije žalila. Naprotiv, uspela je nekolicinu izdanja na licu mesta da proda, što je uvek uspeh. I šta je bio krunski vrhunac njenog prisustva u Banjaluci? Ne, nije prodaja knjiga, ne, nije žiriranje, ne, nije ni njen tekst koji je osvanuo u dnevnom listu „Danas“ nešto kasnije, i definitivno ne prehlada koju je nahvatala nakon dolaska u Beograd (nije jedina; tu pohvalu zadobih i ja, a dobi je i Eliza, kao i Aida i Ajdin iz Travnika i još par Devetodimenzijaša pride). Ne, krunski vrhunac je bio onaj iskreni osmeh koji je osvanuo na YouTube snimku o manifestaciji, oni silni utisci svedeni u par dirljivih reči, kao i jedna Viber grupa koja je nastala nedugo nakon festivala.
_______________________________________________________________
Ma, čini mi se da je ono Muran bio. Da, garant on. Seda kosa, zabačena malo u stranu, jako lepo uređena, maltene frizerski (ne kažem ovo slučajno). On deli bus za Leskovac sa mnom, ali ajde, rekoh sebi možda grešim, možda nije on, pa neću da se derem preko celog busa da nerviram ljude. I ispade da nisam pogrešio (za sve ima prvi put). Kako smo se iskobeljali iz busa, prilazim ja i pozdravi krenu da pljušte. „Ehej, đe si ti, čovječe? Pa sto godina!“ Podelismo taksi do Kulturnog centra, pa smo malčice čekali, uz još jednog autora (ajd da imenujem i njega, kad imam propenzitet prema toj praksi – Dragan Stokić Rajački) dok Serafim nije sišao da sredi par legalnih stavaka oko festivala, a onda pravac hostel. U datom pravčenju, primetismo delegaciju iz BiH, a u njoj ni manje ni više nego Maza, Boro Maljenović i Saša Paprić (mislim da je i četvrta osoba bila tu, ali se iskreno ne sećam ko je). Susret sa ljudima preko grane posle dve godine – i posle delovanja ljubljene nam Corone-Chan – je neopisivo dirljiv. Toliko toga da se kaže, toliko toga da se podeli, a opet nedovoljno vremena.
Muran je, primera radi, podelio svoju pečal po pitanju davnašnje škole stripa „Moebius“ u rodnom mu Prijepolju. Na ogromnu žalost, prošla je poput škole stripa u Subotici još tamo devedesetih – neverovatan odziv, nerazumevanje od opštine, primoran predavač na gašenje. Da, razočarenje u Muranovim očima je bilo i više nego očito, i to ne prvo tog tipa koje bih viđao kod eminentnih imena stripa (ponavljam, iskreno eminentnih – ne „eminentnih“, poput izvesnih ljudi koji nikakvom zaslugom sede na vrhu pojedinih institucija i melju o tome kako spašavaju srpski strip; prava eminentnost se vidi po samoj osobi, izdiše iz nje). Da je škola zaživela, Muran bi već nekoliko generacija izvanrednih autora izgurao, a regionalni strip dobio još jedno jako uporište. No eto, bilo pa prošlo, a ne valja gledati mnogo unazad.
Muran nije dugo ostao u Leskovcu, već naredni dan je morao da se dislocira – taman dok ne podeli sto sa još par ljudi ključnih po strip u Srba. I ovde opet ide ona stara Ivanova „da li ga poznajem ili ne?“ Pričamo mi u „Rupi“, ispijamo neke bezalkoholne koktele (gde sam propisno lečio pijančenje od prošle noći), kad ono ide neki galantni džentlmen i seda sam za sto. Pitam ja ljude oko sebe „Narode, jel ovo Živojin Tamburić?“ Niko ne zna da mi odgovori. Pretpostavljam da nije, te ne teram temu dalje, ali onda, nekih petnaestak minutak kasnije, sam Žika prelazi kod nas i seda, te razgovori o stripu počinju. Tu se on i ja upoznajemo i po treći put (jako duga i jako interesantna priča – za drugi put) i već kreće razgovor o mnogim temama, nekim i po prvi put. Jedna od njih uključuje i izložbu o korejskom stripu, tada u Leskovcu, za koju sam ja napisao jedan pozamašan tekst o istoriji stripa u obe Koreje (tekst koji tek treba da dobije zvaničnu dvojezičnu PDF brošuricu i da, uz malo sreće, nađe put do čelnih ljudi u Južnoj Koreji), a jedna od čeonih osoba vezana za ispomoć oko te izložbe je upravo Žikin prijatelj (i poznanik Marka Stojanovića, organizatora leskovačke Smotre) iz Velike Britanije, Pol Gravet. I Žika i Pol su dobili jedan poklon od mene – po primerak prvog mi strip albumčića „Aequilibria“, u izvedbi polaznika Knezove radionice stripa u Prnjavoru (premda su polaznici koji su radili na stripu došli iz različitih delova Bosne i Hercegovine). Na datom mestu mi je Žika obećao da će album stići do Pola, čim se vrati u London. Usput je pomenuo i da jedan njegov saradnik, inače rodom iz Svilajnca i moj poznanik, treba da dođe na festival. Pogađajte triput o kome je pričao.
_______________________________________________________________
Još 2013. godine sam imao čast da nabrzaka prelistam zbirku „ZBiRKA“ u izdanju bosanskohercegovačkog „Agarthi Comics-a“, uz dozvolu Harisa Varajića, jednog od autora prisutnog u istoj (i jednog od dva Harisa u svetu stripa koje cenim i poštujem; onaj drugi, Haris Cerić, će nažalost biti sprečen da prisustvuje u Banjaluci na strip festivalu tačno osam godina nakon događaja koji opisujem u prvoj rečenici ove vinjete – da, Harise, i ovde te pominjem! Ima da štucaš ceo život! Hahaha!), i još te godine videh radove dve autorke koji su mi zapali za oko. Jedna je Merima Orman, danas aktivna ilustratorka (i potpuno neaktivna na društvenim mrežama) čiji kvalitet se popeo jedno 127 puta od gostovanja u „ZBiRCI“. Druga, Aida Fazlić, je izgleda prerasla u propisnog weeba i nerda, do te mere da je našla supruga koji deli njene afinitete. Bez zezanja, toliko su jedno za drugo da su im i imena maltene ista – Aida i Ajdin. Prelepo!
Stupanje u kontakt s njom je usledilo nakon recenziranja „ZBiRKE“ na „Pokazivaču“. Oduševljena (i naknadno oduševljena zbog toga što oboje pripadamo sekti zvanoj „fanovi mange JoJo’s Bizarre Adventure“), rešila je da ostanemo u kontaktu, kao i da eventualno radimo na nekom zajedničkom stripu – kad se vrati u strip vode, naravno. Negde mesec i kusur pred Banjaluku, vidim ja jedan story na Instagramu Jelene Vučić – i na njemu ona i Aida, na istoj fotki! Potrebna je bila možda nanosekunda da ih obe iscimam i da prokomentarišemo odlazak u Banjaluku. Aida je, recimo par nedelja pred sam festival, naknadno pomenula da vrlo verovatno neće moći da ide. „Šteta,“ rekoh joj, „ali biće drugih prilika.“
Ali ne, prilika je ta i takva morala da se ugrabi! „Super, ja sam uspjela da dobijem slobodnu subotu, ja i muž dolazimo autom taj dan na event da nju podržimo i da vidimo raju.“ Tako je glasila poruka od Aide na Messengeru samo par dana pred Salon. „E mašala!“ je bio početak mog odgovora, te smo još par poruka razmenili i onda se čekalo skupljanje u Banjaluci. I do skupljanja je stiglo – vidim ja da se motaju po izložbi jedan visoki momak u kaputu i jedna cura sa crvenkastom kosom i naočarima, kao i malim plaštom Izvidničkog Korpusa iz mange „Napad titana“. Normalni ljudi bi prišli i rekli „Zdravo, Aida, ja sam Ivan, drago mi je.“ Ali Ivan nije normalan. Ivan je prišao jednom karakterističnom krilaticom po kojoj je Đotaro Kuđo postao i ostao legendaran – „yare yare daze.“ Ponovivši krilaticu, Aida me je zagrlila kao da sam joj rod rođeni. Podsetiću, ovo je prvi put da se upoznajemo uživo. Sedamo za sto, ona uzima jednu moju svesku da crta, a ja se polako upoznajem sa njenim suprugom Ajdinom, inače čovekom koji i te kako zna o nerd kulturi i koji je podjednako uvučen u istu poput svih nas. Sate smo proveli u razgovoru, što u Kastelu, što u ćevabdžinici (tada sam i propustio upoznavanje Stupar Trifunovićeve). Na moj predlog da želim da posetim njihov rodni Travnik, dobio sam ponudu koja se ne odbija – „ma ne trebaju ti hosteli,“ veli Ajdin, „ti si kod nas uvijek dobrodošao“. Nešto nakon toga, povezali smo se nanovo sa Jelenom i Srđanom, a onda smo govorili o eskapadama o piratizovanim Yu-Gi-Oh! kartama i budženim Beyblade čigrama iz kineskih butika. Nikad nisam video ni Srđana ni Aidu da se onako gromoglasno smeju. A pogotovo su se gromoglasno smejali kad sam im pokazao bezmalo četiri srpske kartične igre, na čelu sa recentnim „Pravoslavnim herojima“. Srđan je na licu mesta predložio da oformiramo grupu na Viberu, nas petoro, i da tu delimo zajebancije, nadolazeće projekte, i lepe vesti iz sveta kulture i svega inog.
A kad smo već na toj temi, nisam mogao da odolim da podelim sa njima anegdotu. Pre dolaska u Banjaluku, hteo sam da pribavim prikladan poklon za Srđana, jer mi čovek non-stop ispomaže dok sam tamo. Rešio sam se na tom neke mange, a ko za inat u Beogradu maltene nikad ne prodaju popularne naslove iz Japana od prvog toma. Uvek to bude od trećeg, petog, dvanaestog, itd. pa nagore. Onda sam se setio da je Srđan čovek od kulture, te sam mu nabavio prvi tom mange za odrasle „World’s End Harem“. Kolapsirao je od smeha kad sam mu istu pokazao uživo, reakcija koju su i Jelena i Aida i Ajdin podelili nakon prepričavanja anegdote.
Kako su se spremali da odu, zamolio sam Ajdina da mi pošalje poruku kad stignu. Travnik je daleko od Banjaluke, putevi su odvratni, a kiša nije prestajala da lije. Na sreću, stigli su bezbedno natrag, a nepunih nedelju dana potom naša Viber grupa je osvanula – Srđan ju je, naravno, nazvao „Beyblade“. Napomenuću samo da sam, ponet projektom sa Pavlom (o tome nešto više u budućnosti) prosledio par skica jedne moje likuše u grupi, i da je Aida inspirisana nacrtala svoju varijantu. Dotičnu varijantu je Pavle iskoristio da konačno usavrši i konkretizuje tu moju, odnosno tu našu likušu. Pogađate, to je ona nasmejana sa početka teksta. Obožavam kad se stvari tako lepo sklope, i dan-danas prelistavam te starije skice i delim ih gde i kad god. Upoznavanje ovog mladog bračnog para iz Travnika mi je definitivno ulepšalo bitisanje u Banjaluci 200%. Dodatnih 50% je otišlo na to da smo se Jelena, Aida i ja fotkali i da smo udarali JoJo poze. Ljudi od kulture od početka do kraja, velim ja.
_______________________________________________________________
„Hahaaa, jebem li te usta!“ velim ja dok sa Bogdanom ulećem u bratski zagrljaj. Videti još jednog Svilajnčanina u Leskovcu nije baš retkost, ali za vreme strip festivala, i to sa namerom da BUDE na strip festivalu – e to je priča za sebe. Nalazio se u potkrovlju Kulturnog centra, u istoj prostoriji sa Minom Davić, Andrijanom Cvetković i drugim izdancima Leskovačke škole stripa, mlađim koliko i starijim. Nije ni par minuta prošlo, a već smo se zaputili ka narodnoj biblioteci „Radoje Domanović“, kad tamo grupica ljudi pred vratima – što Rumuni, što Albanci, što Bugari, što Belgijanci, što Makedonci, a svi tu zarad konferencije o balkanskom istorijskom stripu (valjda? Tema se menjala par puta). Prilazimo Serafimu polagano i ja, kreten kakav jesam, na sav glas dreknem Bogdanu „A? El sam ti rekao da je ružan?“ Sa kezom od uva do uva, Serafim je uzvratio podjednako čestitom uvredom, pa kad smo se propisno počastili, usledilo je zezanje. Ne znam da li sam ikada video Bogdana da se onoliko često i obilato smeje kao tada, a nedugo nakon našeg bitisanja u biblioteci (i nakon otvaranja izložbe korejskog stripa u Narodnom muzeju) se zaputismo ka restoranu na večeru. Žika je hteo nešto tradicionalno i domaće, što nažalost nismo dobili, ali smo svakako imali jako kvalitetan prostor za relaksaciju. Prisustvovao je u našoj grupici i eminentni istoričar (i eminentni ljubitelj stripa) Aleksandar Uzelac. Zadesilo se da su tada on i Žika pričali nešto o urbanistici i pranju para putem novih stanova u Beogradu i inim većim gradovima, dok smo Bogdan i ja tamanili hranu. Najednom pita mene Žika „Nego, reci mi, Ivane, čime se sada baviš? Kako si inače?“ Povučen tadašnjim problemima u sopstvenom životu, problemima iz kojih još uvek nisam izašao, ja koloritno odgovaram Žiki „Pa, Žiko, ja sam u jednom velikom penisu. Jednom pozamašnom, gabaritnom, odebljem penisu iz kojeg ne mogu da izađem.“ Viđao sam i ranije Žiku kako se smeje, ali nikad ovako. Aleksandar i Bogdan su se takođe pomalo zagrcnuli od kikotanja dok sam ja nastavio o mojim personalnim boljkama. Nije izostao ni događaj gde sam prilično otvoreno bacio flert mladoj konobarici, koja ga je zdušno prihvatila ali profesionalno nastavila da govori o hrani. „U Beogradu bi te za ovakve stvari verovatno sahranili,“ pomenuo je Aleksandar kad smo se zaputili natrag ka Kulturnom centru.
Par puta sam Bogdana na polasku natrag pitao kakvi su mu utisci, jerbo smo Žika, on i ja delili bus za Beograd. Bogdan je ostao oduševljen. Već smo, kao tada samoprozvani Svilajnac Gang (sinonimno sa Svilajnac Crew), rešili da našeg ortaka Stefana Lazarevića (nenormalno talentovanog pesnika kojeg sam jedno vreme zvao Despot) doturimo u Leskovac. A valjalo bi povesti i Vladu Jovanovića (od milošte Naf, zvanično prvog Dubljanina koji je dospeo u redove izloženih na Smotri) i Draganu Vučković (od milošte Šarlota, zvanično drugu Dubljanku koja je dospela u redove izloženih na Smotri) ako dotle dođe. Naš prevoz natrag je bio katastrofalan, s obzirom da je par sedišta iza nas sedela jedna debela i masna ciganka (namerno ne koristim politički korektan termin) koja je bukvalno zlostavljala sopstvenu kćerkicu i otvoreno se svađala sa ženom iza nje. Par žena je pre toga histerisalo jer nisu sele na broj koji im je pisao na karti. A dan je bio neverovatno vreo, mi bez flaše vode, plus autobus ne pauzira dok ne stigne u Beograd! Pa lepota! No i to se preživelo, a trojica stripadžija su se propisno odvojila svako na svoju stranu, orni za nove pobede (ili u mom slučaju tada, izbegavanje novih poraza).
Par dana potom, dobio sam poziv od Žike da sa njim i Bogdanom uživam u večeri u restoranu „Mala Slavija“, gde smo razgovarali o budućem poslovanju. Utisci sa Smotre su se i dalje videli, a ja sam bio za nijansu bliskiji sa čovekom kojeg sam do tada znao samo na blic i preko mejlova. Gle čuda, to je magija Smotre; isto tako sam se na keca skapirao s Pavlom, a produbio odnos sa Sašom i Muranom. Kod Bogdana je moglo i dalje da ode – načuh da se par cura pod tim potkrovljem Kulturnog centra raspitivalo za ovog mladog paripa, i nisam mogao a da se ne nasmešim.
_______________________________________________________________
„Imam jednu izvanrednu ideju,“ veli Srđan dok me vozi ka svom predgrađu, „i mislim da iz ovoga može da se rodi nova saradnja.“ Banjalučki centar je izgledao neverovatno depresivno sa silnim pljuskovima, ali nije bio ništa naspram predgrađu, koje je delovalo, barem tada, kao ratna zona (i ne, ne pravim nikakve insinuacije). Upadamo nas dvojica u market i tražimo štogođ za jelo i piće. Ja se, naravno, hvatam za pikant kikiriki, još jednu zaostavštinu ortaka po pijenju iz rodnog mi homelanda – naime, dotični kikiriki je ljut i izvanredno ide uz pivo. Zasigurno pogađate gde i kako sam ga prvi put probao.
Po ulasku u kuću kod Srđana, upoznajem mu majku i mlađeg brata, par jako prijatnih i pristojnih ljudi. Malo mi je krivo što nismo ostali da probam njene prženice i princes krofne, ali jesam uspeo da gustiram njenu domaću limunadu, tako da eto, barem nešto. Tu saznajem da je Srđanov brat koder, beta tester, programer, nešto tog tipa – drugim rečima, testira video igre u 3D softveru i radi promene po potrebi. Jako vredan mlad momak, maltene kao brat mu. Srđan mi onda pokazuje, ekskluzivno, table iz nadolazećeg trećeg toma njegove sad već poznate mange „Last Hope“. Pride sedamo i krećemo diskusiju o potencijalnom zajedničkom projektu. I tu prekidam razgovor o ovome, jer valjalo bi držati i vas u nekoj neizvesnosti. Kako se bitisanje kod Srđana u kući završilo? Tako što smo odgledali prve dve epizode prvog dela anime adaptacije već pomenute mange JoJo’s Bizarre Adventure. Ne moram da naglasim da je Srđan bio raspamećen.
Pričalo se još o čemu dok smo se vozili po gradu tražeći hostel. Podsetio me je da ima kuću u Herceg-Novom i da bi trebalo da jednom odemo na tamošnji strip festival. Naravno, to sam i sam zacrtao, ali eto, Corona-Chan vazda remeti svašta, malečka i ubitačna kakva jeste. Valjda će i taj datum doći. Naposletku, voleo bih da vidim kraj odakle mi je prababa poreklom, kao i da možda posetim tamošnju rodbinu koju nikada pre nisam upoznao.
U jurnjavi za hostelom, posegao sam za telefonom i zvao masu ljudi, uključujući i Predraga Ikonića, odnosno Peđu Slavnog. Peđa, nažalost, nije mogao da prisustvuje, a nije mogao ni da mi ispomogne oko lokacije za hostel. Ali jeste uspeo da mi dostavi par korisnih brojeva telefona, kao i da ubaci jednu poruku onako nabrzaka pred kraj razgovora. „Ej, Ivane, slušaj, hvala ti na svemu što radiš za „Devetu dimenziju“, stvarno nemam riječi. Svi smo ti zahvalni.“ Rezimirao sam, ukratko, u glavi moj angažman kod njih – kao 23-godišnjak sam im se maltene nametnuo celom jednom kolumnom u „Parabellumu“, išacovao džabe primerak albuma „Sarajevski atentat“ zarad recenziranja istog za niški „Strip Pressing“, izvoljevao kao blesav dok smo radili na albumu „Aequilibria“, nametao se kratkim stripovima i dugim tekstovima, tražio tribine, predlagao goste, šacovao autorske primerke drugih stripova... Jedino što sam ja uradio za „Devetu dimenziju“, pomenuh Peđi, je da sam ih verovatno do te mere smorio da samo gledaju da me sklone negde. Ali ne, Peđa to nije tako video, a nije video ni Zoka, budući da me je par puta pred polazak pitao da li je sve bilo kako treba (i da je sam dostavio par zahvalnosti sa svoje strane). Ponavljam, sa moje tačke gledišta nisam ništa altruistički uradio za udruženje sem što sam se trpao kod istog kao grebator. Ali nije izostalo ni jedno „hvala“ sa moje strane. Devetodimenzijaši, dakle Zoka, Peđa, Šile, Feniks, Knez, Boro, Milan, Jovan, Goran, Nikola, Ana, Maza – svi do reda su stvarno iskreni prijatelji stripa, i što se mene tiče, to su osobe koje bih bez razmišljanja predložio ljudima i za saradnju i za nedvosmisleno i prisno druženje. I da, Srđan svakako spada u tu bratiju, i sama činjenica da i dan-danas održavamo kontakt govori o tome o kolikom je čoveku zapravo reč.
Inače, pikant kikiriki je on dokusurio u nadolazećim danima. Samo da naglasim.
_______________________________________________________________
Veče je dočekalo ovog kanceroznog autora u potkrovlju Kulturnog centra. Kad tamo ni manje ni više nego Vukašin Davić, Minin stariji brat i čovek sa nebrojenim spiskom interesa. Zadenusmo razgovor o point and click igrama, a kad Vukašin zadene razgovor, tu nema zaustavljanja. Do njega Andrijana, sluša i smeška se sa par komentara, do mene Bogdan, pomno posmatra i takođe se smeši. Nakon toga, veli Serafim, idemo na kej na pivo. Taj kej sanjam već godinama unazad, i ne mogu očima i ušima da verujem da se tamo vraćam. Zaputismo se tamo Serafim, Vukašin, Bogdan, ja i jedna mlada curica kojoj zaboravih ime, a koju sam upamtio kao devojku koja sprema master rad (ili doktorat?) na temu „Vekovnika“. Druženje na keju je bilo spektakularno, premda je kratko trajalo – pajkani su došli i rasterali sve odatle. Corona-Chan je na snazi, jelte. No nema ni veze. Naše kratko bitisanje tamo je dopustilo Bogdanu da vidi i onaj drugi, nešto neformalniji deo Smotre, deo koji ja praktikujem kad god sam tamo – deo što bi izvesni Peđa Perović iz moje rodne selendre nazvao „chill“. Pored nas čuči par metalaca sa gitarom, do njih par stonera bez gitare, tamo nekoliko thoterki i fufica pod punim ratnim bojama, ovamo omanji džipsi medžik kako se kocka sa lokalnim šeretima, tu i tamo par huligana u pokušaju kako pevulje narodnjake, onamo „alternativne devojke“ odevene kao blagi užas kako iste te narodnjake mumlaju, vazduh lep i čist, a pivo hladno i pristojnog ukusa. Nekome treba više za sreću. Meni ne.
Serafim je i Bogdana i mene ovekovečio putem najavnih postera za Smotru, rame uz rame sa ostalim velikanima stripa na Balkanu i šire. Moj poster se našao u lepom društvu: do mene Ivica, moj sabrat po pijenju i stripu, a do njega mlada Maja Stojanović Zmaja, autorka knjige „Kod nas se kaže.../We Tend to Say...“. Uz to, naglasiću da je Serafim uspeo i propisnije da nasmeje Bogdana od mene; na izložbi “Balkanski ženski strip: Izbor“ se među autorima, na tri različita mesta, našao niko drugi nego – ja. Da, stripovi koje su po mojim scenarijima radile tri saradnice su izloženi, tako da sam tehnički ja bio sastavni deo te izložbe (i daleko od toga da sam jedini; masa muških scenarista se tu našla, kao i muških crtača koji su radili strip po scenarijima žena). I šta će Serafim reći Bogdanu i meni? „Ajde da ulegamo, taman da uđemo u ženski strip.“ Lascivno, jebitačno, pravo u centar.
_______________________________________________________________
„Evo, ovo je autobus za Srbac,“ reče mi jedna starija žena dok smo stajali ispred Prirodno-matematičkog fakulteta. Stajalište gde dolaze autobusi za Srbac, jer zaboga, niko sa zvanične banjalučke stanice ne ide tamo! Mada, kakav je dan bio pre toga, ovo je još bilo i dobro. Autobus je bio jako lepo opremljen, topao i sređen. Sat vremena vožnje je prošlo kao od šale, a uspeo sam i da vidim selo koje se zove (i ne, ne zezam se) Prijebljezi. Umro sam od cerekanja. Nedugo potom, autobus staje ispred oronule stanice, a tik uz nju motel „Hrast“. Lepo jedno domaćinsko zdanje. Ulazim unutra, sedam za sto, naručujem mineralnu vodu, vadim knjigu, čitam i čekam.
Čekanje se isplatilo. Vesela i sitna, sa naočarima na nosu i kosom u punđi, tanana i prijatna na prvi i sve subsekventne poglede, na prednja vrata ulazi moja malena štićenica Jovana Glumac. Seda za sto i krećemo s razgovorom.
No, čemu susret? Zašto bih uopšte hteo da bijem dugačak put u mesto tik uz granicu sa Hrvatskom zarad jedne osamnaestogodišnje srednjoškolke koja nije ni mnogo stripova uradila u svom još uvek mladom i nedovoljno proživljenom životu, i to put po kiši i katastrofalnom vremenu usred trajanja festivala? Pa, kao što sam i njoj rekao, a kasnije ponovio Knezu natrag u Banjaluci – pravi mentor ne bi uradio ništa manje. Kako sam u Viber grupi „Deveta dimenzija Junior“ najavio dolazak u Banjaluku, malena Jovana se malčice razočarala što nije saznala ranije, a pogotovo što se datumi nisu uklapali za eventualni susret. Ponet novom energijom, predložio sam kratak susret u petak, tik pred festival, taman da se lepo ispričamo uživo. I jeste, po kišurini sam jurio gde je stajalište za bus za Srbac, i razmišljao unapred o svim scenarijima (ne stripskim, nažalost) koji bi mogli da krenu kako ne treba, ali sve je prošlo u najboljem redu. Održao sam obećanje i posetio jednu od mladih izdanaka stripa Bosne i Hercegovine, i nisam zažalio niti jedan trenutak. Dobro, sem jednog – dolazi njen otac i zdravi se sa mnom, na šta ja dodajem „imate izvanrednu kćerku“. Kako on odlazi, nastavljamo razgovor. „Ne ličite,“ izgovaram ja. „Pa očuh mi je,“ dodaje ona. „Awkward“ je najbolja reč koja ide uz situaciju, ali na sreću samo smo nastavili razgovor u nekom petom pravcu. A razmenili smo i crteže – njena ilustracija ponosno stoji u mojoj svesci između Muranovog Dilana Doga (sa mojim avetinjskim likom u pozadini) i Marčelovog Gaja Julija Cezara, kojeg pak prati Đolin Kuđo iz pera proverenog fana JoJo franšize – Aide.
Mlada Jovana je štićenica kakvu bi svaki mentor poželeo. Pažljivo sluša, ne libi se da iskaže svoje mišljenje, i ima talenta koji želi da iskoristi. Samo joj treba još podstreka, kao i naposletku svim polaznicima Knezove radionice. Napuštajući Srbac, iskreno srećan zbog susreta, osvrnuo sam se na ostale mlade autore u sklopu grupe. Pomislio sam na one koji su tu od početka ili su aktivni jako dugo, poput Sergeja, Davida, Pavla, Nine (i jedne i druge), Vuka (i jednog i drugog), Stefana, Jelene, Valentine (i jedne i druge), Isidore i Marije, Saše, Ognjena, pa i relativnih novajlija, poput megatalentovanog Čedomira i ultratalentovane Tanje. Mnoge sam tu zaboravio, ali naglašavam da su mi svi jako, jako dragi. Mladi Pavle je čak i uspeo da dođe do Banjaluke, the absolute mad lad! Proverio sam na licu mesta, zglob koji je povredio mu je fino zarastao. A nije otišao iz Banjaluke bez ulova – dobio je čast da upozna Mazu i da mu išacuje crtež. Odnosno, trebalo bi naglasiti da je ta čast bila obostrana.
Videvši kako su talentovana i deca iz Osijeka, iz relativno novoformirane radionice, kao i činjenicu da su u čestom kontaktu sa Knezom, sve više se rukovodim mišlju da je susret između mene i dotičnog gorostasa iz Prnjavora prosto morao da se desi. Ona bitnija misao za rukovođenje je ta da uopšte nisam pogrešio što sam i dalje aktivan član te Viber grupe sa tom dečicom, mladom i matorom podjednako.
_______________________________________________________________
Muran je crtao Dilana Doga u mojoj svesci, osećavši se kao da ga crta ceo život. Do mene Saša i Ivica, cugaju one famozne bezalkoholne koktele sa nekim travuljinama. Subota je, a ja već u glavi nabrajam običaje i tradicije koje prate mene u Leskovcu iz godine u godinu. Izlistajmo ih i dajmo primer svake na delu:
_______________________________________________________________
Petak je naveče u Banjaluci. Salon je zvanično otvoren, a meni je i dalje u glavi konverzacija sa Elizom i Marčelom. Sedimo mi za stolom, a preko puta njih negde ranije pomenuti Boro, vazda kulturan i vedro raspoložen (i spreman da zajebava, ali onako na finjaka, taman da boli). Marčelo mi crta Cezara, po sopstvenoj mi želji, a ja se latim crne kartice da mu, kako moja tradicija (začeta u Leskovcu, putem poklona francuskoj ilustratorki Klemens Vaseur Dem) nalaže, nacrtam povratni poklon. Eliza pita šta je to, ja naglašavam da će videti kad završim. Završavam i dajem Marčelu, na šta on kaže „E sad moraš da nacrtaš jedan za Elizu, inače će da plače.“ Ja se mrtav hladan okrećem i kažem joj „Pa dobro, plači.“ Usledio je kikot. Naravno da sam joj crtao nešto, i naravno da je ona, premda nije crtač (ono jes, nisam ni ja) taj poklon uzvratila njenim poklonom, i.e. takođe crtežom. Taj crtež je i dalje stajao na stolu, jer ga u trenutku rekolekcije razgovora još nisam spakovao u torbu.
O tome sam razmišljao, kad mi je najedanput prišao jedan omanji momčić od ciglo 25 godina. „Izvinite, jel vi crtate strip?“ Obično se ježim ovakvih pitanja, ali svejedno mu odgovaram „Ne, ja sam scenarista.“ Odnosno, mislim da sam rekao da sam pisac („Jer ja sam pisac,“ kako sam izgovorio u Leskovcu te godine, i kako su me Ivica, Pavle i Željko redovno čikali zbog toga; odnosno,da se ispravim – i dalje me čikaju), ali svejedno je reakcija koja je pratila bila pozitivna. Momčić, punog imena Marko Džakula, inače rođeni Banjalučanin, se javio kao potpuni novajlija spreman da nauči nešto o pisanju scenarija. Veli ima nekih ideja, pa bi voleo da se raspita. Kažem mu da se vidimo sutra u neko doba, i premda sam jedva sačuvao njegov broj (telefon je štucao iz nekog razloga), kontakt je ostvaren.
Subota dolazi. A sa subotom dolazi i Milan Milošević, osnivač časopisa „Srp“ koga vazda ne stignem da kontaktiram niti vidim, a koji je (opet vazda) u nekim frkama. Naravno da je imao novi broj „Srpa“ za mene, i naravno da mu se srce otopilo od sreće kad je saznao da zapravo znam ko je Embrouz Birs (topla preporuka svima odmah: kratka priča „Haïta the Shepherd“). Ali je brzo morao da beži, tako da se nismo ni propisno raspričali. No, kao poručen, već u 11h je tu bio mladi Džakula, a tu je bio i Knez (pa je posle nakratko svratila i Jelena). I Knez i ja smo prospektivnom scenaristi govorili o osnovama pisanja scenarija, o potencijalnim mušterijama, o izdavaštvu, itd. itd. Momak je pomno slušao, imao dodatna pitanja i potpitanja, beležio sve. Nakon što smo se rasturili, Knez se raznežio. Po prvi put da naiđe sveži scenarista a da je tu iz komšiluka. Pred momkom vidim svetlu budućnost, ili barem jako lep početak.
_______________________________________________________________
Pita mene Boro, dok sedimo i kuliramo u Leskovcu, kako funkcioniše moje freelance pisanje i da li tu ima uhlebljenja. Pošto je Boro neko ko mi je dosta pomogao oko nekih ličnih stvari (da ne dužim kojih), trudim se da mu opišem ukratko, ali detaljno sve što mogu oko mog poslovanja. Ko zna, možda ga zainteresuje da se i time bavi, premda ima stalni angažman u školi i finu crtačku karijeru. Njegov kum i čovek kojeg neizmerno poštujem, eminentni kolorista Aljoša Tomić, sedi relativno blizu. Neposredno pre sedenja smo svi bili napolju da se fotkamo. Ja ovakav sitan i zdepast sam stajao pored neizmerno visokog Aljoše, i iz zajebancije dodao „Eto, ja kad god stanem pored tebe osetim se inferiorno.“ Aljoša, miran kao stub, samo polako dodade „I treba.“ Posle sam se prešaltao i do njega, čisto ne bi li smo vodili par razgovora. Mnogo pre toga sam mu dostavio izvinjenje što nisam bio aktivniji na njegovom blogu Filmozofija strave (obavezno ga overite), međutim uverio me je da nije problem, da to iovako on i njegovi saradnici rade na dobrovoljnoj bazi i da se ne opterećujem. Naravno, ja se opterećujem oko drugih stvari, poput činjenice da mlada Andrijana još treba da mi nacrta strip od četiri table, napisan pre par godina. Sedi ona tako i crtka, sedim ja pored i podbadam je, no u razgovoru saznajem da ona zapravo piše fikciju, svoju fikciju, za neke kineske sajtove za pare. Granted, nisu neke velike pare, ali opet je i to nešto. Na licu mesta deli potrebne linkove, i ja napuštam potkrovlje sa milijardu novih mogućnosti u glavi. Razgovor o freelancingu se nastavio na razgovor o kreativnom pisanju za novac. Smotra vazda tako teče – nema stvari na njoj koja se organski ne sliva u drugu, pa petu, pa jedanaestu.
_______________________________________________________________
Veli Srđan, kroz kišu, „druže, ako si gladan, a htio bi banjalučki ćevap, nema boljeg od ovog „Kod Muje““. Još od 2019-te sam se zakleo da ću jesti banjalučki ćevap usred Banjaluke i eto – san se ostvarivao. Srđan nije slagao, ovo stvarno jeste jedan od najboljih ćevapa koji sam jeo, a jeli smo manje porcije.
Naravno, nisam prestao da predlažem dotičnu ćevabdžinicu drugim gostima. Vazda smo jeli u „LeCoq-u“, što iskreno i nije bio problem jer im je hrana fantastična. Ali zarad promene, a i da ne bismo pešačili toliko daleko na kiši, non-stop bih aludirao na „Muju“ i ćevape tamo. Naravno, osobe koje su želele da večeraju negde su bili upravo Aida i Ajdin, te nakon što je prošla Jelenina tribina (malo nakon što je Aida nacrtala moju Đolin, a pošto smo fino ispozirali za fotku), nas troje se zaputismo do ćevabdžinice. Ni manje ni više, njih dvoje izjaviše želju za banjalučkim, te sam im se i ja pridružio (opet, žaba i voda). Tokom Aidinog crtanja Đolin, ona i suprug joj su vodili dubokoumni razgovor sa Senadom Mavrićem, koji je uspeo da me prepozna pre nego što sam ga i primetio i koji je na licu mesta crtao onako profesionalno kako se od njega i može očekivati. Tu negde je bio i Filip Andronik, uzbuđen da i meni i ostalima pokaže table svog novog projekta (ne odajem šta je, ali je spektakularno). Veli Aida „OK, sad moram da se vratim u strip i da se navježbam, da imam šta pokazati Senadu sljedeće godine.“ A Senad je imao šta pokazati nekome već ove godine – naime, ranije pomenuti Haris (Cerić, ne Varajić) nije mogao doći, a nekako je rešio da mi piše upravo taj dan, i upravo kada je Senad nailazio (ne lažem, maltene iste sekunde kada me je Haris pitao da li je tu Senad, dotični crtač je ušao u Kastel), te ja zovem Senada da priđe meni i Srđanu i svo troje se slikasmo; fotka je prosleđena Harisu istog trenutka, i nije ostao ravnodušan.
Senad je već ove godine postao staro poznanstvo, dok je Filip bio još starije. A jedno još starije poznanstvo, još iz vremena foruma Udruženja za Promociju i Produkciju Stripa (gde smo prostor delili, između ostalih, Marko Stojanović, Peđa Slavni, Ivica Sretenović, Serafim, Darko Bogdanov, Mirko Čolak, Maza i moja ogromnost) je sedelo na čelu – blizu italijanskog para i dežmekastog i vazda veselog Nenada Cvitičanina – Nenadov sameštanin i naš stripovski kolega Zdravko Jandrić. Čovek je bio impresioniran činjenicom da sam još pamtio taj matori forum, na kome sam bitisao još 2007. godine, ali smo se brzo skapirali nanovo i počeli da delimo ratne priče, kao dva freelancera sa suprotnih strana umetnosti. To je poznanstvo koje sam ostvario kao tinejdžer, nanovo pokrenuto skoro deceniju i po kasnije. Nikad se ne zna gde te život nanese.
_______________________________________________________________
Iskreno, više ni ne pamtim šta sam od vinjeta propustio. Dok peglam ovaj tekst, Jelena je već nakačila novi snimak o Banjaluci na svom YouTube kanalu, Aida krenula da testira svoj novi stalak za tablet, Ajdin prionuo na par novih tura igranja „Genshin Impact-a“, Srđan nastavio da radi predano na svom novom poslu, deca iz grupe „Deveta dimenzija junior“ nastavila sa neverovatnim radovima, Knez dizajnirao diplome za dobitnike na konkursu koji žirirasmo, Marko nastavio sa radom na svojim silnim projektima, Zoka uspeo da pronađe figuru Malog Princa (duga priča), Boro nastavio s radom, Peđa komentarisao jedan intervju u sklopu „Parabelluma“, Saša govorio uveliko o drugom broju „Strip Prefiksa“, Serafim nastavio s radom na svojim profesionalnim angažmanima, Bogdan nekako uspeo da zadrži zdravlje, Žika nekako uspeo da se vrati u London, njegovi stripovi nekako uspeše da nađu put do njegove poznanice Natalije, a ostali gosti Leskovca, Beograda i Banjaluke su mahom nastavili sa svojim životima, čije tangente bi pokatkad dodirivale moj uzani krug delovanja.
A ja se nosim mislima, kao i uvek. Nosim se mišlju o konačnom recenziranju „Pratnje“, onako kako sam planirao to sa Jelenom. Nosim se i intervjuom koji sa njom treba da obavim za novi broj „Parabellum Juniora“. Nosim se recenziranjem online stripa „Rejectown“ scenaristkinje Maše Filipović, kao i ponovnom susretu sa njom u nadolazećim nedeljama. Nosim se i mišlju da kontaktiram Minasa Halefoma iz Etiopije, autora stripa „Aga“, i da mu predložim saradnju, saradnju koju treba da predložim i osiječkim predavačima strip radionice. A nosim se i mišlju da, kada recenzija stripa mlade Tiodorovićke ugleda svetlo dana, pozovem i nju da bude deo kružoka Viber grupe „Deveta dimenzija junior“, u nadi da će se uklopiti sa mladim autorima preko grane. A rukovodim se i mislima o započetim saradnjama sa Erdom, Valijom, pojedinim bugarskim i makedonskim autorima, Dem, i striparima iz Raške, Kikinde i drugih mesta. Mislim se kako je sve to mnogo, kako možda treba povući ručnu i pustiti stvari da se malo smire.
A onda pogledam oko sebe i vidim šta je ova pandemija uradila od nas. Šta nam je sve otela, šta izopačila, šta izokrenula, šta pustila da pobegne. I pogledam datume kada sam poslednji put (pre relativno skorijeg susreta) video najboljeg prijatelja uživo, premda smo u istom gradu. I pogledam dužinu ovog idiotskog teksta, punog vinjeta sa samo tri festivala (tehnički četiri, ako računamo i kraj 2020-te godine), i prisetim se svih tih emocija. Svih tih osmeha, svih tih podvikivanja, podsećanja, podjebavanja, poprckivanja, potrpavanja, pognuća, posrnuća, podastiranja (i ajd da manem lascivne metafore više), svih tih kreativnih naboja, novih ideja i poletnih kretanja, svih tih inspiracija koje kao da su čekale da izniknu poput baobaba, svih novih strip izdanja i rekolekcija starih majstora, svih tih ispivenih čaša napitaka, bilo alkoholnih ili pristojnih, svih tih pojedenih zalogaja, pročitanih strana, poslušanih tribina, pozdravljenih kolega, potvrđenih prijateljstava. Prisetim se svega toga, pogledam tu međunarodnu paletu svega i svačega, i vidim, sa dodatnim prisećanjem na sve probleme koji su me pratili, samonaneti koliko i dopremljeni od spolja, kako je dan prekratak, noć nesigurna, a da se stvari neće raditi same od sebe. I rešim da guram napred, sa najboljim mogućim saputnicima i u najbolje moguće doba da se najgori mogući život na najbezobrazniji i najčiliji način može čak i živeti.
Neću lagati, osmeh na licu mi je melanholičan. Prethodna godina je bila neizmerno haotična i bez ikakve sigurnosti, a ova godina pogotovo mi se pokazala kao možda najteža. Godina koja je označena mojim seljenjem u drugi grad (i prezir istog), gubljenjem par prijateljstava (mojom krivicom, da se ne lažemo), gašenjem nekolicine projekata u startu i neverovatno nesigurne budućnosti na ličnom planu. Smrti u porodici i zdravstvene probleme neću da komentarišem. Jeste, volim ja da se našalim na temu Corone-Chan (i ne, ne prekidam da je tako zovem), ali neću da vas lažem – ona je mnogo toga otela od mene i život ovih par godina je bio bez pogovora surov (a i bez cenzure). Ako se samo usredsredim na strip, mnogo manifestacija je ili ugašeno, ili digitalizovano, ili organizovano u limitiranom kapacitetu. Nisam gostovao na puno njih, ali na ovima što jesam – pa, bilo je interesantno.
Krajem prethodne godine sam dobio poziv da učestvujem u digitalnoj iteraciji valjevskog STRAVA festivala. Manifestacija je strimovana putem platforme Twitch, dok se diskusija odvijala putem aplikacije/programa Discord. Karakteristično je naglasiti da sam u to doba zapravo bolovao od korone, tako da cenim da sam jedini gost dotičnog festivala koji je svoje bitisanje na istom proveo bolestan. Ni minut nakon gašenja slušalica i izlaska sa platforme se nešto desilo u stanu što je zahtevalo dosta napora, svađe i energije, te sam već izjutra imao temperaturu nanovo. Tako je proteklo moje jedino gostovanje (uslovno rečeno) na jednom strip festivalu 2020. godine.
Naredna godina je pak bila berićetnija, sa malo popuštenijim merama, ali lični problemi i nedostatak vremena i finansija su me svakako sprečili da odem na meni drage festivale u Raški i Laktašima, kao i da posetim koji drugi festival u regionu (Hercegnovski, Novosadski, Somborski, Mostarski, Kragujevački, itd.). Sveukupno bejah na tri festivala, i vinjete koje slede su sa njih. Namerno su preko reda i namerno nemaju neku linearnu nit. Naposletku, vinjete se najbolje tako i konzumiraju.
_______________________________________________________________
Rupa u Leskovcu. Ne na putu, neko kafić sa dotičnim imenom. Preda mnom sedi Ivica Sretenović, Trsteničanin i strip autor koga već deceniju smatram prijateljem. Pred njim je pivo, isto ono koje je i preda mnom, neki recentni leskovački brend. Tu negde su i Saša Paprić, naš sapatnik iz Hrvatske, te i neka nova lica – nazovimo ih Željko Ivančić i Pavle Bogojević. Iz nekog razloga, i Maza (Milorad Vicanović) sedi do mene, te se vodi razgovor. O kome negoli o izvesnom „stručnjaku za strip“ iz Bosne i Hercegovine koga ne želim da imenujem – već ima dovoljno pažnje – poznatom po tome što ima lažni profil na društvenim mrežama (koji non-stop razgovara sa svojim pravim profilom i čak citira samog sebe!) i po tome što vređa maltene svakoga. Primera radi, više puta je prozvao organizatore banjalučkog strip festivala „klerofašistima, nacistima i šovinistima“ i konstanto trubio kako je njihov festival paraman za separatizam – naravno, to je ordinarna glupost, ali znam da ste i vi toga svesni. „Znate kako,“ ide replika od mene dok već cevčim drugo pivo zaredom, „ako će nešto da objedini bivšu Jugoslaviju, to je netrpeljivost prema tom idiotu.“ Neverovatno koliko gromoglasni smeh je usledio nakon toga. Ivica je nanizao još par storija o dotičnom izrodu, a ja sam uveliko nazdravljao sa Sašom. Ispričao mi je, pritom, kolega Paprić kako je proteklo njegovo venčanje – to je avantura koju se ne usuđujem da prepričavam i koja ostaje na njemu da podeli, ako je oran. Tada je promovisao najnoviji časopis iz Hrvatske, „Strip Prefiks“. Na naslovnoj je ilustracija Korine Hunjak, meni možda najdraže strip autorke iz susedne republike. Sam časopis, premda ne savršen, je toliko dobar da se na licu mesta zavetujem (doduše, u sebi) da ću ga recenzirati čim kročim natrag u Beograd, što sam i učinio. Maltene preko noći sam dobio 20tak prijateljskih, pa i prisnih pozitivnih odgovora na recenziju od strane autora prisutnih u „Prefiksu“, kao i želju da kupim neverovatno čudan i neverovatno...pa, neverovatan strip mlade Klare Rusan. No o tom potom.
Pamtim kako sam to veče, već žestoko pijan od onog leskovačkog piva, pomenuo Pavlu ono što uvek pominjem ljudima u trenucima nesputane iskrenosti – činjenicu da sam zao. On mi i dan-danas ne veruje na datoj konstataciji. Razgovor je prerastao u neočekivanu kamaraderiju, do te mere da je sam Pavle izjavio da mu je čast (ej, jebena čast!!) što me je upoznao. Čast treba da bude moja, jer je Pavle uspeo da me preživi bez želje da mi polomi svaku kost u telu. Sve u svemu, formirala se osnova za novo prijateljstvo.
_______________________________________________________________
Pljuštala je kiša u Banjaluci. Gladan, mokar i premoren, brojao sam minute sedmog sata mog puta, tik pred dolazak na stanicu. Dok sam čekao Zorana Pejića – ma, Zoku Lava – da me pokupi, osvrnuo sam se po stanici, i kao poručena, u jednom ćošku je sedela šćućurena mlada neogotičarka sa teškom vunenom kapom na glavi i, paradoksalno, raskošno otkopčanom jaknom, raskošnije dekoltiranom majicom i otkrivenim malim prsima. Prsate žene će figurirati još tokom avantura vezanih za glavni grad pretežno srpskog entiteta Bosne i Hercegovine. Zokin dolazak je propratio utovar dva kofera u njegov automobil (u jednom moje potrepštine, u drugom izdanja „Modesty stripova“; Žika Tamburić me je zamolio da ispomognem u prodaji) i odvoženje u izvesni stan koji bi mi služio kao privremeni smeštaj. Valjalo bi da naglasim, bez da dužim, da sam Zoki (odnosno, Zokinom ortaku koji je stan ustupio) neizmerno zahvalan na smeštaju. Ali stanje u kome sam zatekao taj stan je priča za sebe – ukratko, jedva sam čekao da ga napustim.
Čitav dan je kiša skakala po Ivanovim živcima, pogotovo dok je tražio stajalište za bus za Srbac. Putovaće narednog dana, iz razloga koji sledi u jednoj od narednih vinjeta. Pokisao kao miš, uspeva da izgubi kišobran i da se promrzao vrati u stan i (nekako!) istušira. Negde oko 10h naveče, po mene navraća Srđan Vranješ, sveže s posla, i odlazimo u restoran „LeCoq“, debelo kasneći. Zoka nas je zamolio da dođemo ranije ne bi li smo ispomogli u konverzaciji sa Italijanima. Ipak, Zokin engleski, premda solidan, nije baš kako treba. Odmah po dolasku snimim Dejana Šijuka, autora koji nažalost ne može više da se angažuje na stripu, i zdravljenje sledi. Marčelo Manđatini, autor bonelijevih junaka, sedi prekoputa Zoke i Šileta dok mu je u naručju devojka, Eliza. Tik nakon prve moje storije o banjalučkoj patnji njih dvoje kreću da se smeju. Marčelov engleski je takođe tek pomalo iznad proseka, dok se Eliza znatno bolje snalazi. Već se pali hemija između aktera, hemija koja će se rasplinuti na razne načine (koji nisu za ovaj tekst).
_______________________________________________________________
Po ulasku u beogradski SKC, poveći i poćelaviji čovek me je pitao za svrhu dolaska. Rekoh mu da sam pozvan kao deo tima „Modesty stripova“ čisto da predstavim neka izdanja. Ulazim u maltene prazni auditorijum i već primećujem tribinu koju, u tom trenutku, drži predstavnik izdavačke kuće „Makondo“. Bogdan, moj sameštanin, me već čeka tu u prikrajku sa spremnim koferom, istim onim koji će ići do Banjaluke i nazad. Hvatam se za grafičku novelu „Međugroblje“ Zorana Penevskog i Zvonimira Vidića, čitam je nabrzaka i ostavljam taman pred našu tribinu. Sam Penevski nam se pridružuje; ovo nam je prvi ikada susret uživo, i iskreno ne prolazi kako treba. Vilica mi počesto skacka kad sam ili premoren, ili pod naporom, ili kad ne mogu da sredim misli, fizički defekt koji sam nasledio od rođene babe (i koji, kao lingvista, prezirem), te mi svaka rečenica koju plasiram kao odgovor na Peneova pitanja deluje kao trabunjanje kakvog autističara ili mucavca.
Ovo je prvi put da sam na beogradskom Međunarodnom salonu stripa kao učesnik tribine. Da mi je neko rekao da će to ovako neimpresivno biti, ne bih se čudio. Do sada sam tribine vodio isključivo u Leskovcu, kao i njih par u Valjevu, tako da je ovo bilo nekako osvežavajuće. I naravno, ovo mi neće biti jedini put da vodim tribinu, odnosno da budem deo jedne, u tekućoj 2021. godini. Kad pomislim da sam pre otprilike deceniju i kusur na isti ovaj Salon stripa po prvi put ikada slao sopstveno delo (preciznije, moj prijatelj i saradnik na tom stripu Marko Serafimović, od milošte Serafim, ga je poslao, al nema veze), može se reći da sam, na neki bizaran način, daleko dogurao. Došao sam dotle da mene i mog saradnika iz rodnog nam Svilajnca ni manje ni više nego jedan od organizatora salona, Miki Pješčić, pita pitanja vezana za delatnost jedne izdavačke kuće, a da do mene sedi ni manje ni više nego jedan od najkvalitetnijih srpskih spisatelja danas.
Nešto posle tribine, zadenuo sam razgovor sa jednim lokalnim momkom o životu na selu i priključenim temama, ali i taj razgovor je prekinut jer me je Bogdan pozvao zarad ispomoći. Izvesna dama, sa stasom i glasom jedne ozbiljne poslovne žene, je priupitala nešto vezano za mange za njenu kćerku. Naravno, ta mala iskra je potegla razgovor između nas dvoje, te sam saznao da je Tanja (kako se ta izuzetno prijatna i kvalitetna žena zove) orna za saradnju sa strip izdavačima, te smo se dogovorili da ćemo na datu temu razgovarati u budućnosti. Razlaz je morao da usledi brzo, jer sam žurio natrag u stan. Utisci su bili snažni, iako sam realno bio deo tribine koju je manje od desetoro ljudi ispratilo.
_______________________________________________________________
Prehlada me je uhvatila nakon povratka u Srbiju. Sam povratak je bio avantura za sebe. Isprva je trebalo da me odbaci natrag ni manje ni više nego Mirko Čolak, naš velemajstor i dugogodišnji saradnik ogromnih izdavača (za „Marvel“ ste čuli, ne?). Nažalost, usled problema sa granicama, te nekog maratona kojeg je Banjaluka održala usred pljuska (?!) i promene kursa od Beograda za Novi Sad, Mirko jednostavno nije mogao da me vrati. Usledila su izvinjenja, premda stvarno nisu bila potrebna – razumem kako je to kad viša sila sprečava da neko stigne kući kako treba. Zamolio sam onda Igora Markovića, čelnog čoveka izdavačke kuće „System Comics“, da me vrati ako ima mesta. Ko za inat, u zadnjem trenutku je nešto iskrslo po pitanju nekih printova koje je morao da vrati, te nije bilo mesta za mene. Jelena Vučić, njen dečko i njen otac su već poodavno otišli natrag, a Muran, premda i sam na putu za Srbiju, mi je par dana pre toga opisao drugačiju rutu kojom bi išao, a koja bi ga zadržala u Bosni duže no inače. Očajan, pozvao sam autobusku i saznao da autobus za Beograd kreće u 14h – dok je na satu bilo 13:30. Šile, lafčina kakva jeste, me je odbacio kolima do stanice maltene 10 minuta pred polazak. Ali tu nije prestala avantura! Autobus je bukvalno bio mokar iznutra od plafona do poda. Em su mi pantalone bile mokre, em mi je ranac čučao u vodi (par stripova mi je tako bilo oštećeno), em sam bio gladan, em je dolazak do granice trajao duže nego što sam mislio, em smo dodatno čekali na granici, i to napolju na vetruštini, jer je jedini kineski građanin na busu (?!?!) imao problema sa papirologijom. Na sreću, sedište sam delio sa jednom jako visokom, jako prsatom curom koja je, ispostavilo se, bila neverovatni konverzacioni partner i doktor nauka pride. Moja drhtava vilica se vratila na scenu, nažalost, ali smo se lepo sporazumeli. Imao sam ispunjen put natrag, koji je antiklimaktično upravo prehlada zaključila.
_______________________________________________________________
„O, evo ga Snejk Pliskin! Taman smo pričali kako ćeš da najuriš ove Bugarke kad krenu da naviru.“ Reči koje je izgovorio Dejan Sedlan, novosadski autor, u društvu svog kolege i sameštanina Saše Jovanovića, poznatijeg pod pseudonimom Maks von Fafner. Odnos Fafnera i mene tokom prethodne Smotre gde smo obojica gostovali je bio relativno, u nedostatku boljeg izraza, antagonistički. Podbadali smo se redovno i počesto oštrili jezike, ne iz neke uvrede ili netrpeljivosti, već je prosto takva hemija bila. A bit of banter, što bi Britanci rekli. Samim tim, pomalo mi je bizarno bilo kad je ponudio da u hostelu podelimo doručak, gde smo po prvi put uspeli da povedemo iole normalan razgovor. Razgovaralo se o ljubimcima, o arhitekturi, o bračnom životu, o popularnim trendovima, o curama, itd. Saznao sam i malo o njegovoj porodici. A saznao sam podosta i o porodici žene koja radi u hostelu, koja je vatreni ljubitelj Turske kao zemlje i koja je pomalo žalila što Koral Ilhan, turski strip autor i redovni gost Smotre, nije ovaj put bio u Leskovcu. Saznao sam da ona i njena uža familija često putuju za Tursku zarad posla ili šopinga. A saznao sam i lepu priču o jednom uramljenom portretu jednog starog vojnika u potkrovlju dotičnog hostela (taj deo nema veze sa Turskom, eto).
Fafner i ja smo razgovor nastavili uz kafu u jednom kafiću, gde su nam se redom pridruživali Pavle, Žika, Bogdan i Dejan. Tu sam zapravo prokljuvio da su svetski trendovi po pitanju stripa aktivni i kod nas na mnogo širem planu. Primera radi, znam da je autorka Jana Adamović, inače trenutna supruga Igora Kordeja (koja nije bila na Smotri; navodim je čisto zarad naglašavanja poente ovog odeljka), pro-feministički nastrojena i da na sva usta trubi o modernim trendovima u tom pravcu, a da je Fafner podržavalac pokreta ComicsGate, dakle direktno kontra onome što Adamovićeva podržava. Kao neko koga obe strane nerviraju, pustio sam razgovor da proteče dok nisam uneo malo centrističke logike u diskusiju. Priča o politici ne bi trebalo da nađe mesto na strip festivalima, ali je neizbežna, te smo se toga malo držali. Otprilike dok nismo ponovo okrenuli diskusiju na sam strip kao medij. Nekako mi je bilo drago da vidim Bogdana onako zadovoljnog razgovorom. Naposletku, on nije strip autor, a pride je u strip tek relativno skoro ušao, ali već je uspevao da se snalazi i kao prodavac i kao saradnik. A boljeg saradnika od Žike nije mogao da nađe.
_______________________________________________________________
Razmišljao sam malo o Žiki dok sam se spuštao stepenicama u mračnu utrobu tržnog centra „Zeleni Venac“. Na pamet mi pade onaj strip koji mi je poslao htevši da podeli utisak o novim kretanjima u devetoj umetnosti. Nije mu prijalo kad sam isti taj strip propisno nazvao bezvrednim (mišljenje iza kog stojim i dan-danas), premda to nije promenilo naš prijateljski i saradnički odnos koji i dalje traje. U glavi mi je bilo to da moram da dostavim njegov kofer sa stripovima blagovremeno, no misao je brzo zamenjena onom slađom, tom da sam došao da kupujem stripove. I ponet tim elanom, pribavio sam u „Darkvud“ striparnici par „Torgala“ za curu i nekolicinu starih časopisa „Kiša“ za mene. Iskreno, povukla me je malo i krivica kod te odluke; prvi ikada broj „Kiše“ sam kupio davne 2011. godine i nezadovoljan ga vratio Nebojši Vesoviću, čeonom čoveku iza kragujevačkog udruženja „Svet stripa“ i jednog od ljudi koji je pokretao taj časopis, i tražio mu remuneraciju. Naravno, imao sam puno pravo to da uradim, ali mi opet nije bilo svejedno, pa rekoh ovako bih barem donekle mogao da smirim stare trnce. Sa stripovima u kesi, zaputio sam se natrag ka civilizaciji, i kog će moje oči da vide nego Vuka Markovića lično – čeonog čoveka iza eminentne izdavačke kuće „Komiko“, i ključnije, čoveka kojeg bukvalno dve godine zaredom nisam video uživo. Usledilo je par razgovora, što o festivalima, što o prodaji. Nekako smo se dotakli Bogdana, koji je u tom trenutku kuburio s nekim boljkama i bitisao u Svilajncu. Zamolio sam Vuka za zajedničku fotku za Bogdana, na šta je on s osmehom dodao „Naravno, i poželi mu brz oporavak.“
Lepo je čuti od Žike kako je Bogdan vredan momak koji jako puno i predano radi, ali je još lepše to čuti od jednog čoveka koji nije direktan Bogdanov saradnik. Vukove reči o mom dobrom drugu iz rodnog mi Svilajnca su mi unele novu snagu i novi elan, te sam izuzetno dobre volje napustio „Zeleni venac“ zadovoljan time što sam (hteo to Bogdan ili ne) jednu novu osobu uveo u svet stripa i pokazao (i dokazao) koliko je zapravo spektakularan taj svet i koliko toga ima lepog da ponudi. A „Kiša“ u kesi me je podsetila na ovogodišnji salon stripa u Kragujevcu, gde su, između ostalog, gostovale pomenuta Jelena Vučić i sestre Živković, što je rezultiralo u jednom jako lepom intervjuu na Jeleninom kanalu.
_______________________________________________________________
Jelena je bila aktivna maltene od prvog pregaženog koraka u Banjaluci. Zoka Lav nije siroma znao šta ga je snašlo kad ga je pitala za ekskluzivni intervju o festivalu. Svako ko zna Zoku znaće da nije baš vičan javnim nastupima, ali svejedno je uspeo da pregura kroz sva postavljena pitanja i da upotpuni intervju korisnim informacijama. Isto to je snašlo i Zdravka Kneževića, od milošte Kneza, kada ga je sutradan Jelena podjednako iskusno i entuzijastično intervjuisala oko njegove radionice sa decom. A kako je bila voljna da upozna i ranije pomenutog Srđana Vranješa, „našeg mangaku“ kako voli da ga zove, želja joj se i uslišila petak naveče, dok smo sedeli kolektivno u „LeCoq-u“. Srđan je tad sveže došao s posla i, nakon bratskog pozdrava, prešaltao sam ga za Jelenin sto, gde je uživao u kvalitetnom razgovoru s njom i dečkom joj. Odnosno, probali su da uživaju; sto do njih smo sedeli Šile, njegova supruga Tatjana (za neupućene, Tatjana Vidojević, koautorka grafičke novele „More je bilo mirno“), pomenuti Mirko i ja. Lokali smo po ko zna koju rakiju to veče, praksa koja je počela upravo od Tatjane. Kako je došla taj dan u Kastel, cimala se kako će izdržati tribinu o njenom stripu jer nije neko ko voli javne nastupe (na dotičnoj tribini je gostovala i scenaristkinja grafičke im novele, Tanja Stupar Trifunović; ko za inat, bio sam van Kastela dok je ona bitisala tamo pa nismo stigli da se uživo upoznamo) a u ruci joj je šetala domaća rakija. Prijateljski sam je zamolio da i meni donese čašu, što je i učinila. Iscugavši sopstvenu šljivu, merkao sam stripove dok je ona cupkala u mestu, i najednom rekla „e, pridrži ovo, ne smijem više da pijem.“ Velikodušno sam se ponudio da sam iskapim dotičnu čašu, što se i obistinilo kad je otišla. I premda sam dozvolu dobio, osećao sam se krivim, te sam dopremio još jednu čašku šljive za nju. Srećna, potegla je dva-tri dobrana cuga i opet rekla „ma ne, ne smijem, jebote, mnogo je!“ i vratila mi staklence s napitkom. Ispio sam i njega do kraja i proveo još desetak minuta stojeći, kad Tanja ponovo dolazi sa sve Mirkom – i sa sve novom čašicom u ruci. „Jebote, non-stop pričam kako ne smijem, a evo opet držim čašu u ruci. Ajde života ti popij i ovo,“ veli ona dok mi pruža šljivu. „OK, ali imaj na umu da je ovo već treća rakija koju delimo,“ velim ja šeretski dok, kao žaba naterana u vodu, naiskap down-ujem ćilibarno piće. Naravno, rakijanje se nastavilo za stolom u „LeCoq-u“, gde sam uspeo da impresioniram Mirka na bezmalo dva načina. „Dakle, ti stvarno nisi Slovenac?“ pita on mene. „Ja sam majke mi mislio da jesi, imaš mnogo čudan naglasak.“ „Ne, on je Vojvođanin,“ veli neko iza mene – ili Tanja ili Šile, ili možda čak i Zoka, jebem li ga. Nakon devete čaše rakije, pita Mirko da naruči još jednu čašu vode. Ja mu dajem moju, nepopivenu. „Nije mi potrebna,“ velim. „Stani malo, ti ne gasiš rakiju vodom?“ pita Mirko, zabezeknut. Gledam ga ja zbunjeno. „Jok, more. Baš se retko kada desi da gasim, mahom pijem čistaka.“ Gleda mene Mirko, inače iskusni pijadžija, i ne može da se načudi dotičnom činjenicom. Samim tim, ne mogu a da se ne zahvalim nebesima da imam u Svilajncu ortake za pijenje koji redovno družbuju sa kapljicom, pa mi je navika ispijanja čistog alkohola na bizaran način došla od koristi; treba da pomenem da sam i nakon višegodišnjeg treninga neko ko jako loše drži piće.
No, rakijanje za stolom i glasni, razboriti razgovori nisu omeli Jelenu u misiji da svoj provod u Banjaluci ispuni sa što više događaja. Naravno, samim tim je bilo prirodno Knezu da upravo ona bude jedan od članova žirija u rangiranju radova dece iz nekoliko zemalja i nekoliko radionica stripa. Tu čast je delila sa Muranom, a mene su valjda izvukli iz bureta kao trećeg člana ne bi li imali kakvog diletanta da izbalansiraju kvalitet. Jelenina tribina o knjizi prvencu joj „Pratnji“ (koju, na njenu žalost, sam upravo ja vodio) je ispraćena sa, na drugu žalost, mnogo buke jerbo je Kastel bio polupun, a eho ogroman, ali ona se nije žalila. Naprotiv, uspela je nekolicinu izdanja na licu mesta da proda, što je uvek uspeh. I šta je bio krunski vrhunac njenog prisustva u Banjaluci? Ne, nije prodaja knjiga, ne, nije žiriranje, ne, nije ni njen tekst koji je osvanuo u dnevnom listu „Danas“ nešto kasnije, i definitivno ne prehlada koju je nahvatala nakon dolaska u Beograd (nije jedina; tu pohvalu zadobih i ja, a dobi je i Eliza, kao i Aida i Ajdin iz Travnika i još par Devetodimenzijaša pride). Ne, krunski vrhunac je bio onaj iskreni osmeh koji je osvanuo na YouTube snimku o manifestaciji, oni silni utisci svedeni u par dirljivih reči, kao i jedna Viber grupa koja je nastala nedugo nakon festivala.
_______________________________________________________________
Ma, čini mi se da je ono Muran bio. Da, garant on. Seda kosa, zabačena malo u stranu, jako lepo uređena, maltene frizerski (ne kažem ovo slučajno). On deli bus za Leskovac sa mnom, ali ajde, rekoh sebi možda grešim, možda nije on, pa neću da se derem preko celog busa da nerviram ljude. I ispade da nisam pogrešio (za sve ima prvi put). Kako smo se iskobeljali iz busa, prilazim ja i pozdravi krenu da pljušte. „Ehej, đe si ti, čovječe? Pa sto godina!“ Podelismo taksi do Kulturnog centra, pa smo malčice čekali, uz još jednog autora (ajd da imenujem i njega, kad imam propenzitet prema toj praksi – Dragan Stokić Rajački) dok Serafim nije sišao da sredi par legalnih stavaka oko festivala, a onda pravac hostel. U datom pravčenju, primetismo delegaciju iz BiH, a u njoj ni manje ni više nego Maza, Boro Maljenović i Saša Paprić (mislim da je i četvrta osoba bila tu, ali se iskreno ne sećam ko je). Susret sa ljudima preko grane posle dve godine – i posle delovanja ljubljene nam Corone-Chan – je neopisivo dirljiv. Toliko toga da se kaže, toliko toga da se podeli, a opet nedovoljno vremena.
Muran je, primera radi, podelio svoju pečal po pitanju davnašnje škole stripa „Moebius“ u rodnom mu Prijepolju. Na ogromnu žalost, prošla je poput škole stripa u Subotici još tamo devedesetih – neverovatan odziv, nerazumevanje od opštine, primoran predavač na gašenje. Da, razočarenje u Muranovim očima je bilo i više nego očito, i to ne prvo tog tipa koje bih viđao kod eminentnih imena stripa (ponavljam, iskreno eminentnih – ne „eminentnih“, poput izvesnih ljudi koji nikakvom zaslugom sede na vrhu pojedinih institucija i melju o tome kako spašavaju srpski strip; prava eminentnost se vidi po samoj osobi, izdiše iz nje). Da je škola zaživela, Muran bi već nekoliko generacija izvanrednih autora izgurao, a regionalni strip dobio još jedno jako uporište. No eto, bilo pa prošlo, a ne valja gledati mnogo unazad.
Muran nije dugo ostao u Leskovcu, već naredni dan je morao da se dislocira – taman dok ne podeli sto sa još par ljudi ključnih po strip u Srba. I ovde opet ide ona stara Ivanova „da li ga poznajem ili ne?“ Pričamo mi u „Rupi“, ispijamo neke bezalkoholne koktele (gde sam propisno lečio pijančenje od prošle noći), kad ono ide neki galantni džentlmen i seda sam za sto. Pitam ja ljude oko sebe „Narode, jel ovo Živojin Tamburić?“ Niko ne zna da mi odgovori. Pretpostavljam da nije, te ne teram temu dalje, ali onda, nekih petnaestak minutak kasnije, sam Žika prelazi kod nas i seda, te razgovori o stripu počinju. Tu se on i ja upoznajemo i po treći put (jako duga i jako interesantna priča – za drugi put) i već kreće razgovor o mnogim temama, nekim i po prvi put. Jedna od njih uključuje i izložbu o korejskom stripu, tada u Leskovcu, za koju sam ja napisao jedan pozamašan tekst o istoriji stripa u obe Koreje (tekst koji tek treba da dobije zvaničnu dvojezičnu PDF brošuricu i da, uz malo sreće, nađe put do čelnih ljudi u Južnoj Koreji), a jedna od čeonih osoba vezana za ispomoć oko te izložbe je upravo Žikin prijatelj (i poznanik Marka Stojanovića, organizatora leskovačke Smotre) iz Velike Britanije, Pol Gravet. I Žika i Pol su dobili jedan poklon od mene – po primerak prvog mi strip albumčića „Aequilibria“, u izvedbi polaznika Knezove radionice stripa u Prnjavoru (premda su polaznici koji su radili na stripu došli iz različitih delova Bosne i Hercegovine). Na datom mestu mi je Žika obećao da će album stići do Pola, čim se vrati u London. Usput je pomenuo i da jedan njegov saradnik, inače rodom iz Svilajnca i moj poznanik, treba da dođe na festival. Pogađajte triput o kome je pričao.
_______________________________________________________________
Još 2013. godine sam imao čast da nabrzaka prelistam zbirku „ZBiRKA“ u izdanju bosanskohercegovačkog „Agarthi Comics-a“, uz dozvolu Harisa Varajića, jednog od autora prisutnog u istoj (i jednog od dva Harisa u svetu stripa koje cenim i poštujem; onaj drugi, Haris Cerić, će nažalost biti sprečen da prisustvuje u Banjaluci na strip festivalu tačno osam godina nakon događaja koji opisujem u prvoj rečenici ove vinjete – da, Harise, i ovde te pominjem! Ima da štucaš ceo život! Hahaha!), i još te godine videh radove dve autorke koji su mi zapali za oko. Jedna je Merima Orman, danas aktivna ilustratorka (i potpuno neaktivna na društvenim mrežama) čiji kvalitet se popeo jedno 127 puta od gostovanja u „ZBiRCI“. Druga, Aida Fazlić, je izgleda prerasla u propisnog weeba i nerda, do te mere da je našla supruga koji deli njene afinitete. Bez zezanja, toliko su jedno za drugo da su im i imena maltene ista – Aida i Ajdin. Prelepo!
Stupanje u kontakt s njom je usledilo nakon recenziranja „ZBiRKE“ na „Pokazivaču“. Oduševljena (i naknadno oduševljena zbog toga što oboje pripadamo sekti zvanoj „fanovi mange JoJo’s Bizarre Adventure“), rešila je da ostanemo u kontaktu, kao i da eventualno radimo na nekom zajedničkom stripu – kad se vrati u strip vode, naravno. Negde mesec i kusur pred Banjaluku, vidim ja jedan story na Instagramu Jelene Vučić – i na njemu ona i Aida, na istoj fotki! Potrebna je bila možda nanosekunda da ih obe iscimam i da prokomentarišemo odlazak u Banjaluku. Aida je, recimo par nedelja pred sam festival, naknadno pomenula da vrlo verovatno neće moći da ide. „Šteta,“ rekoh joj, „ali biće drugih prilika.“
Ali ne, prilika je ta i takva morala da se ugrabi! „Super, ja sam uspjela da dobijem slobodnu subotu, ja i muž dolazimo autom taj dan na event da nju podržimo i da vidimo raju.“ Tako je glasila poruka od Aide na Messengeru samo par dana pred Salon. „E mašala!“ je bio početak mog odgovora, te smo još par poruka razmenili i onda se čekalo skupljanje u Banjaluci. I do skupljanja je stiglo – vidim ja da se motaju po izložbi jedan visoki momak u kaputu i jedna cura sa crvenkastom kosom i naočarima, kao i malim plaštom Izvidničkog Korpusa iz mange „Napad titana“. Normalni ljudi bi prišli i rekli „Zdravo, Aida, ja sam Ivan, drago mi je.“ Ali Ivan nije normalan. Ivan je prišao jednom karakterističnom krilaticom po kojoj je Đotaro Kuđo postao i ostao legendaran – „yare yare daze.“ Ponovivši krilaticu, Aida me je zagrlila kao da sam joj rod rođeni. Podsetiću, ovo je prvi put da se upoznajemo uživo. Sedamo za sto, ona uzima jednu moju svesku da crta, a ja se polako upoznajem sa njenim suprugom Ajdinom, inače čovekom koji i te kako zna o nerd kulturi i koji je podjednako uvučen u istu poput svih nas. Sate smo proveli u razgovoru, što u Kastelu, što u ćevabdžinici (tada sam i propustio upoznavanje Stupar Trifunovićeve). Na moj predlog da želim da posetim njihov rodni Travnik, dobio sam ponudu koja se ne odbija – „ma ne trebaju ti hosteli,“ veli Ajdin, „ti si kod nas uvijek dobrodošao“. Nešto nakon toga, povezali smo se nanovo sa Jelenom i Srđanom, a onda smo govorili o eskapadama o piratizovanim Yu-Gi-Oh! kartama i budženim Beyblade čigrama iz kineskih butika. Nikad nisam video ni Srđana ni Aidu da se onako gromoglasno smeju. A pogotovo su se gromoglasno smejali kad sam im pokazao bezmalo četiri srpske kartične igre, na čelu sa recentnim „Pravoslavnim herojima“. Srđan je na licu mesta predložio da oformiramo grupu na Viberu, nas petoro, i da tu delimo zajebancije, nadolazeće projekte, i lepe vesti iz sveta kulture i svega inog.
A kad smo već na toj temi, nisam mogao da odolim da podelim sa njima anegdotu. Pre dolaska u Banjaluku, hteo sam da pribavim prikladan poklon za Srđana, jer mi čovek non-stop ispomaže dok sam tamo. Rešio sam se na tom neke mange, a ko za inat u Beogradu maltene nikad ne prodaju popularne naslove iz Japana od prvog toma. Uvek to bude od trećeg, petog, dvanaestog, itd. pa nagore. Onda sam se setio da je Srđan čovek od kulture, te sam mu nabavio prvi tom mange za odrasle „World’s End Harem“. Kolapsirao je od smeha kad sam mu istu pokazao uživo, reakcija koju su i Jelena i Aida i Ajdin podelili nakon prepričavanja anegdote.
Kako su se spremali da odu, zamolio sam Ajdina da mi pošalje poruku kad stignu. Travnik je daleko od Banjaluke, putevi su odvratni, a kiša nije prestajala da lije. Na sreću, stigli su bezbedno natrag, a nepunih nedelju dana potom naša Viber grupa je osvanula – Srđan ju je, naravno, nazvao „Beyblade“. Napomenuću samo da sam, ponet projektom sa Pavlom (o tome nešto više u budućnosti) prosledio par skica jedne moje likuše u grupi, i da je Aida inspirisana nacrtala svoju varijantu. Dotičnu varijantu je Pavle iskoristio da konačno usavrši i konkretizuje tu moju, odnosno tu našu likušu. Pogađate, to je ona nasmejana sa početka teksta. Obožavam kad se stvari tako lepo sklope, i dan-danas prelistavam te starije skice i delim ih gde i kad god. Upoznavanje ovog mladog bračnog para iz Travnika mi je definitivno ulepšalo bitisanje u Banjaluci 200%. Dodatnih 50% je otišlo na to da smo se Jelena, Aida i ja fotkali i da smo udarali JoJo poze. Ljudi od kulture od početka do kraja, velim ja.
_______________________________________________________________
„Hahaaa, jebem li te usta!“ velim ja dok sa Bogdanom ulećem u bratski zagrljaj. Videti još jednog Svilajnčanina u Leskovcu nije baš retkost, ali za vreme strip festivala, i to sa namerom da BUDE na strip festivalu – e to je priča za sebe. Nalazio se u potkrovlju Kulturnog centra, u istoj prostoriji sa Minom Davić, Andrijanom Cvetković i drugim izdancima Leskovačke škole stripa, mlađim koliko i starijim. Nije ni par minuta prošlo, a već smo se zaputili ka narodnoj biblioteci „Radoje Domanović“, kad tamo grupica ljudi pred vratima – što Rumuni, što Albanci, što Bugari, što Belgijanci, što Makedonci, a svi tu zarad konferencije o balkanskom istorijskom stripu (valjda? Tema se menjala par puta). Prilazimo Serafimu polagano i ja, kreten kakav jesam, na sav glas dreknem Bogdanu „A? El sam ti rekao da je ružan?“ Sa kezom od uva do uva, Serafim je uzvratio podjednako čestitom uvredom, pa kad smo se propisno počastili, usledilo je zezanje. Ne znam da li sam ikada video Bogdana da se onoliko često i obilato smeje kao tada, a nedugo nakon našeg bitisanja u biblioteci (i nakon otvaranja izložbe korejskog stripa u Narodnom muzeju) se zaputismo ka restoranu na večeru. Žika je hteo nešto tradicionalno i domaće, što nažalost nismo dobili, ali smo svakako imali jako kvalitetan prostor za relaksaciju. Prisustvovao je u našoj grupici i eminentni istoričar (i eminentni ljubitelj stripa) Aleksandar Uzelac. Zadesilo se da su tada on i Žika pričali nešto o urbanistici i pranju para putem novih stanova u Beogradu i inim većim gradovima, dok smo Bogdan i ja tamanili hranu. Najednom pita mene Žika „Nego, reci mi, Ivane, čime se sada baviš? Kako si inače?“ Povučen tadašnjim problemima u sopstvenom životu, problemima iz kojih još uvek nisam izašao, ja koloritno odgovaram Žiki „Pa, Žiko, ja sam u jednom velikom penisu. Jednom pozamašnom, gabaritnom, odebljem penisu iz kojeg ne mogu da izađem.“ Viđao sam i ranije Žiku kako se smeje, ali nikad ovako. Aleksandar i Bogdan su se takođe pomalo zagrcnuli od kikotanja dok sam ja nastavio o mojim personalnim boljkama. Nije izostao ni događaj gde sam prilično otvoreno bacio flert mladoj konobarici, koja ga je zdušno prihvatila ali profesionalno nastavila da govori o hrani. „U Beogradu bi te za ovakve stvari verovatno sahranili,“ pomenuo je Aleksandar kad smo se zaputili natrag ka Kulturnom centru.
Par puta sam Bogdana na polasku natrag pitao kakvi su mu utisci, jerbo smo Žika, on i ja delili bus za Beograd. Bogdan je ostao oduševljen. Već smo, kao tada samoprozvani Svilajnac Gang (sinonimno sa Svilajnac Crew), rešili da našeg ortaka Stefana Lazarevića (nenormalno talentovanog pesnika kojeg sam jedno vreme zvao Despot) doturimo u Leskovac. A valjalo bi povesti i Vladu Jovanovića (od milošte Naf, zvanično prvog Dubljanina koji je dospeo u redove izloženih na Smotri) i Draganu Vučković (od milošte Šarlota, zvanično drugu Dubljanku koja je dospela u redove izloženih na Smotri) ako dotle dođe. Naš prevoz natrag je bio katastrofalan, s obzirom da je par sedišta iza nas sedela jedna debela i masna ciganka (namerno ne koristim politički korektan termin) koja je bukvalno zlostavljala sopstvenu kćerkicu i otvoreno se svađala sa ženom iza nje. Par žena je pre toga histerisalo jer nisu sele na broj koji im je pisao na karti. A dan je bio neverovatno vreo, mi bez flaše vode, plus autobus ne pauzira dok ne stigne u Beograd! Pa lepota! No i to se preživelo, a trojica stripadžija su se propisno odvojila svako na svoju stranu, orni za nove pobede (ili u mom slučaju tada, izbegavanje novih poraza).
Par dana potom, dobio sam poziv od Žike da sa njim i Bogdanom uživam u večeri u restoranu „Mala Slavija“, gde smo razgovarali o budućem poslovanju. Utisci sa Smotre su se i dalje videli, a ja sam bio za nijansu bliskiji sa čovekom kojeg sam do tada znao samo na blic i preko mejlova. Gle čuda, to je magija Smotre; isto tako sam se na keca skapirao s Pavlom, a produbio odnos sa Sašom i Muranom. Kod Bogdana je moglo i dalje da ode – načuh da se par cura pod tim potkrovljem Kulturnog centra raspitivalo za ovog mladog paripa, i nisam mogao a da se ne nasmešim.
_______________________________________________________________
„Imam jednu izvanrednu ideju,“ veli Srđan dok me vozi ka svom predgrađu, „i mislim da iz ovoga može da se rodi nova saradnja.“ Banjalučki centar je izgledao neverovatno depresivno sa silnim pljuskovima, ali nije bio ništa naspram predgrađu, koje je delovalo, barem tada, kao ratna zona (i ne, ne pravim nikakve insinuacije). Upadamo nas dvojica u market i tražimo štogođ za jelo i piće. Ja se, naravno, hvatam za pikant kikiriki, još jednu zaostavštinu ortaka po pijenju iz rodnog mi homelanda – naime, dotični kikiriki je ljut i izvanredno ide uz pivo. Zasigurno pogađate gde i kako sam ga prvi put probao.
Po ulasku u kuću kod Srđana, upoznajem mu majku i mlađeg brata, par jako prijatnih i pristojnih ljudi. Malo mi je krivo što nismo ostali da probam njene prženice i princes krofne, ali jesam uspeo da gustiram njenu domaću limunadu, tako da eto, barem nešto. Tu saznajem da je Srđanov brat koder, beta tester, programer, nešto tog tipa – drugim rečima, testira video igre u 3D softveru i radi promene po potrebi. Jako vredan mlad momak, maltene kao brat mu. Srđan mi onda pokazuje, ekskluzivno, table iz nadolazećeg trećeg toma njegove sad već poznate mange „Last Hope“. Pride sedamo i krećemo diskusiju o potencijalnom zajedničkom projektu. I tu prekidam razgovor o ovome, jer valjalo bi držati i vas u nekoj neizvesnosti. Kako se bitisanje kod Srđana u kući završilo? Tako što smo odgledali prve dve epizode prvog dela anime adaptacije već pomenute mange JoJo’s Bizarre Adventure. Ne moram da naglasim da je Srđan bio raspamećen.
Pričalo se još o čemu dok smo se vozili po gradu tražeći hostel. Podsetio me je da ima kuću u Herceg-Novom i da bi trebalo da jednom odemo na tamošnji strip festival. Naravno, to sam i sam zacrtao, ali eto, Corona-Chan vazda remeti svašta, malečka i ubitačna kakva jeste. Valjda će i taj datum doći. Naposletku, voleo bih da vidim kraj odakle mi je prababa poreklom, kao i da možda posetim tamošnju rodbinu koju nikada pre nisam upoznao.
U jurnjavi za hostelom, posegao sam za telefonom i zvao masu ljudi, uključujući i Predraga Ikonića, odnosno Peđu Slavnog. Peđa, nažalost, nije mogao da prisustvuje, a nije mogao ni da mi ispomogne oko lokacije za hostel. Ali jeste uspeo da mi dostavi par korisnih brojeva telefona, kao i da ubaci jednu poruku onako nabrzaka pred kraj razgovora. „Ej, Ivane, slušaj, hvala ti na svemu što radiš za „Devetu dimenziju“, stvarno nemam riječi. Svi smo ti zahvalni.“ Rezimirao sam, ukratko, u glavi moj angažman kod njih – kao 23-godišnjak sam im se maltene nametnuo celom jednom kolumnom u „Parabellumu“, išacovao džabe primerak albuma „Sarajevski atentat“ zarad recenziranja istog za niški „Strip Pressing“, izvoljevao kao blesav dok smo radili na albumu „Aequilibria“, nametao se kratkim stripovima i dugim tekstovima, tražio tribine, predlagao goste, šacovao autorske primerke drugih stripova... Jedino što sam ja uradio za „Devetu dimenziju“, pomenuh Peđi, je da sam ih verovatno do te mere smorio da samo gledaju da me sklone negde. Ali ne, Peđa to nije tako video, a nije video ni Zoka, budući da me je par puta pred polazak pitao da li je sve bilo kako treba (i da je sam dostavio par zahvalnosti sa svoje strane). Ponavljam, sa moje tačke gledišta nisam ništa altruistički uradio za udruženje sem što sam se trpao kod istog kao grebator. Ali nije izostalo ni jedno „hvala“ sa moje strane. Devetodimenzijaši, dakle Zoka, Peđa, Šile, Feniks, Knez, Boro, Milan, Jovan, Goran, Nikola, Ana, Maza – svi do reda su stvarno iskreni prijatelji stripa, i što se mene tiče, to su osobe koje bih bez razmišljanja predložio ljudima i za saradnju i za nedvosmisleno i prisno druženje. I da, Srđan svakako spada u tu bratiju, i sama činjenica da i dan-danas održavamo kontakt govori o tome o kolikom je čoveku zapravo reč.
Inače, pikant kikiriki je on dokusurio u nadolazećim danima. Samo da naglasim.
_______________________________________________________________
Veče je dočekalo ovog kanceroznog autora u potkrovlju Kulturnog centra. Kad tamo ni manje ni više nego Vukašin Davić, Minin stariji brat i čovek sa nebrojenim spiskom interesa. Zadenusmo razgovor o point and click igrama, a kad Vukašin zadene razgovor, tu nema zaustavljanja. Do njega Andrijana, sluša i smeška se sa par komentara, do mene Bogdan, pomno posmatra i takođe se smeši. Nakon toga, veli Serafim, idemo na kej na pivo. Taj kej sanjam već godinama unazad, i ne mogu očima i ušima da verujem da se tamo vraćam. Zaputismo se tamo Serafim, Vukašin, Bogdan, ja i jedna mlada curica kojoj zaboravih ime, a koju sam upamtio kao devojku koja sprema master rad (ili doktorat?) na temu „Vekovnika“. Druženje na keju je bilo spektakularno, premda je kratko trajalo – pajkani su došli i rasterali sve odatle. Corona-Chan je na snazi, jelte. No nema ni veze. Naše kratko bitisanje tamo je dopustilo Bogdanu da vidi i onaj drugi, nešto neformalniji deo Smotre, deo koji ja praktikujem kad god sam tamo – deo što bi izvesni Peđa Perović iz moje rodne selendre nazvao „chill“. Pored nas čuči par metalaca sa gitarom, do njih par stonera bez gitare, tamo nekoliko thoterki i fufica pod punim ratnim bojama, ovamo omanji džipsi medžik kako se kocka sa lokalnim šeretima, tu i tamo par huligana u pokušaju kako pevulje narodnjake, onamo „alternativne devojke“ odevene kao blagi užas kako iste te narodnjake mumlaju, vazduh lep i čist, a pivo hladno i pristojnog ukusa. Nekome treba više za sreću. Meni ne.
Serafim je i Bogdana i mene ovekovečio putem najavnih postera za Smotru, rame uz rame sa ostalim velikanima stripa na Balkanu i šire. Moj poster se našao u lepom društvu: do mene Ivica, moj sabrat po pijenju i stripu, a do njega mlada Maja Stojanović Zmaja, autorka knjige „Kod nas se kaže.../We Tend to Say...“. Uz to, naglasiću da je Serafim uspeo i propisnije da nasmeje Bogdana od mene; na izložbi “Balkanski ženski strip: Izbor“ se među autorima, na tri različita mesta, našao niko drugi nego – ja. Da, stripovi koje su po mojim scenarijima radile tri saradnice su izloženi, tako da sam tehnički ja bio sastavni deo te izložbe (i daleko od toga da sam jedini; masa muških scenarista se tu našla, kao i muških crtača koji su radili strip po scenarijima žena). I šta će Serafim reći Bogdanu i meni? „Ajde da ulegamo, taman da uđemo u ženski strip.“ Lascivno, jebitačno, pravo u centar.
_______________________________________________________________
„Evo, ovo je autobus za Srbac,“ reče mi jedna starija žena dok smo stajali ispred Prirodno-matematičkog fakulteta. Stajalište gde dolaze autobusi za Srbac, jer zaboga, niko sa zvanične banjalučke stanice ne ide tamo! Mada, kakav je dan bio pre toga, ovo je još bilo i dobro. Autobus je bio jako lepo opremljen, topao i sređen. Sat vremena vožnje je prošlo kao od šale, a uspeo sam i da vidim selo koje se zove (i ne, ne zezam se) Prijebljezi. Umro sam od cerekanja. Nedugo potom, autobus staje ispred oronule stanice, a tik uz nju motel „Hrast“. Lepo jedno domaćinsko zdanje. Ulazim unutra, sedam za sto, naručujem mineralnu vodu, vadim knjigu, čitam i čekam.
Čekanje se isplatilo. Vesela i sitna, sa naočarima na nosu i kosom u punđi, tanana i prijatna na prvi i sve subsekventne poglede, na prednja vrata ulazi moja malena štićenica Jovana Glumac. Seda za sto i krećemo s razgovorom.
No, čemu susret? Zašto bih uopšte hteo da bijem dugačak put u mesto tik uz granicu sa Hrvatskom zarad jedne osamnaestogodišnje srednjoškolke koja nije ni mnogo stripova uradila u svom još uvek mladom i nedovoljno proživljenom životu, i to put po kiši i katastrofalnom vremenu usred trajanja festivala? Pa, kao što sam i njoj rekao, a kasnije ponovio Knezu natrag u Banjaluci – pravi mentor ne bi uradio ništa manje. Kako sam u Viber grupi „Deveta dimenzija Junior“ najavio dolazak u Banjaluku, malena Jovana se malčice razočarala što nije saznala ranije, a pogotovo što se datumi nisu uklapali za eventualni susret. Ponet novom energijom, predložio sam kratak susret u petak, tik pred festival, taman da se lepo ispričamo uživo. I jeste, po kišurini sam jurio gde je stajalište za bus za Srbac, i razmišljao unapred o svim scenarijima (ne stripskim, nažalost) koji bi mogli da krenu kako ne treba, ali sve je prošlo u najboljem redu. Održao sam obećanje i posetio jednu od mladih izdanaka stripa Bosne i Hercegovine, i nisam zažalio niti jedan trenutak. Dobro, sem jednog – dolazi njen otac i zdravi se sa mnom, na šta ja dodajem „imate izvanrednu kćerku“. Kako on odlazi, nastavljamo razgovor. „Ne ličite,“ izgovaram ja. „Pa očuh mi je,“ dodaje ona. „Awkward“ je najbolja reč koja ide uz situaciju, ali na sreću samo smo nastavili razgovor u nekom petom pravcu. A razmenili smo i crteže – njena ilustracija ponosno stoji u mojoj svesci između Muranovog Dilana Doga (sa mojim avetinjskim likom u pozadini) i Marčelovog Gaja Julija Cezara, kojeg pak prati Đolin Kuđo iz pera proverenog fana JoJo franšize – Aide.
Mlada Jovana je štićenica kakvu bi svaki mentor poželeo. Pažljivo sluša, ne libi se da iskaže svoje mišljenje, i ima talenta koji želi da iskoristi. Samo joj treba još podstreka, kao i naposletku svim polaznicima Knezove radionice. Napuštajući Srbac, iskreno srećan zbog susreta, osvrnuo sam se na ostale mlade autore u sklopu grupe. Pomislio sam na one koji su tu od početka ili su aktivni jako dugo, poput Sergeja, Davida, Pavla, Nine (i jedne i druge), Vuka (i jednog i drugog), Stefana, Jelene, Valentine (i jedne i druge), Isidore i Marije, Saše, Ognjena, pa i relativnih novajlija, poput megatalentovanog Čedomira i ultratalentovane Tanje. Mnoge sam tu zaboravio, ali naglašavam da su mi svi jako, jako dragi. Mladi Pavle je čak i uspeo da dođe do Banjaluke, the absolute mad lad! Proverio sam na licu mesta, zglob koji je povredio mu je fino zarastao. A nije otišao iz Banjaluke bez ulova – dobio je čast da upozna Mazu i da mu išacuje crtež. Odnosno, trebalo bi naglasiti da je ta čast bila obostrana.
Videvši kako su talentovana i deca iz Osijeka, iz relativno novoformirane radionice, kao i činjenicu da su u čestom kontaktu sa Knezom, sve više se rukovodim mišlju da je susret između mene i dotičnog gorostasa iz Prnjavora prosto morao da se desi. Ona bitnija misao za rukovođenje je ta da uopšte nisam pogrešio što sam i dalje aktivan član te Viber grupe sa tom dečicom, mladom i matorom podjednako.
_______________________________________________________________
Muran je crtao Dilana Doga u mojoj svesci, osećavši se kao da ga crta ceo život. Do mene Saša i Ivica, cugaju one famozne bezalkoholne koktele sa nekim travuljinama. Subota je, a ja već u glavi nabrajam običaje i tradicije koje prate mene u Leskovcu iz godine u godinu. Izlistajmo ih i dajmo primer svake na delu:
- Sretanje bezmalo jednog strip autora na samoj stanici (ovde: Muran)
- Odlazak u smeštaj i potpuno novo cimerstvo (ovde: sa Rajačkim, potom sam u sobi)
- Petak proveden u teškom pijenju propraćenom povraćanjem (krivac: Leskovačko pivo, i to one gratis flaše)
- Subota provedena u pijenju bezalkoholnih varijanti, gde Sreta naglašava da se do kraja dana više ne cuga alkohol (nije izostalo ni 2021. godine i XXIII Balkanske smotre mladih strip autora)
- Provala oblaka tačno u subotu, u sredini festivala (desila se tik pred otvaranje izložbe o ženskom stripu, te onog panela o istorijskom stripu u biblioteci „Radoje Domanović“ i izložbe o korejskom stripu)
- Dodela nagrada gde bezmalo tri dobitnika nisu prisutna (doduše, ovde opravdano zbog naše i vaše Corone-Chan)
- Subota uveče provedena na keju (manje no inače, doduše)
- Inkalkacija Jevanđeljem po Kadru novog sledbenika festivalskih zgoda (ovde: Bogdan)
- Novo iskreno prijateljstvo skovano zarad čiste hemije (ovde: Pavle i Živojin).
_______________________________________________________________
Petak je naveče u Banjaluci. Salon je zvanično otvoren, a meni je i dalje u glavi konverzacija sa Elizom i Marčelom. Sedimo mi za stolom, a preko puta njih negde ranije pomenuti Boro, vazda kulturan i vedro raspoložen (i spreman da zajebava, ali onako na finjaka, taman da boli). Marčelo mi crta Cezara, po sopstvenoj mi želji, a ja se latim crne kartice da mu, kako moja tradicija (začeta u Leskovcu, putem poklona francuskoj ilustratorki Klemens Vaseur Dem) nalaže, nacrtam povratni poklon. Eliza pita šta je to, ja naglašavam da će videti kad završim. Završavam i dajem Marčelu, na šta on kaže „E sad moraš da nacrtaš jedan za Elizu, inače će da plače.“ Ja se mrtav hladan okrećem i kažem joj „Pa dobro, plači.“ Usledio je kikot. Naravno da sam joj crtao nešto, i naravno da je ona, premda nije crtač (ono jes, nisam ni ja) taj poklon uzvratila njenim poklonom, i.e. takođe crtežom. Taj crtež je i dalje stajao na stolu, jer ga u trenutku rekolekcije razgovora još nisam spakovao u torbu.
O tome sam razmišljao, kad mi je najedanput prišao jedan omanji momčić od ciglo 25 godina. „Izvinite, jel vi crtate strip?“ Obično se ježim ovakvih pitanja, ali svejedno mu odgovaram „Ne, ja sam scenarista.“ Odnosno, mislim da sam rekao da sam pisac („Jer ja sam pisac,“ kako sam izgovorio u Leskovcu te godine, i kako su me Ivica, Pavle i Željko redovno čikali zbog toga; odnosno,da se ispravim – i dalje me čikaju), ali svejedno je reakcija koja je pratila bila pozitivna. Momčić, punog imena Marko Džakula, inače rođeni Banjalučanin, se javio kao potpuni novajlija spreman da nauči nešto o pisanju scenarija. Veli ima nekih ideja, pa bi voleo da se raspita. Kažem mu da se vidimo sutra u neko doba, i premda sam jedva sačuvao njegov broj (telefon je štucao iz nekog razloga), kontakt je ostvaren.
Subota dolazi. A sa subotom dolazi i Milan Milošević, osnivač časopisa „Srp“ koga vazda ne stignem da kontaktiram niti vidim, a koji je (opet vazda) u nekim frkama. Naravno da je imao novi broj „Srpa“ za mene, i naravno da mu se srce otopilo od sreće kad je saznao da zapravo znam ko je Embrouz Birs (topla preporuka svima odmah: kratka priča „Haïta the Shepherd“). Ali je brzo morao da beži, tako da se nismo ni propisno raspričali. No, kao poručen, već u 11h je tu bio mladi Džakula, a tu je bio i Knez (pa je posle nakratko svratila i Jelena). I Knez i ja smo prospektivnom scenaristi govorili o osnovama pisanja scenarija, o potencijalnim mušterijama, o izdavaštvu, itd. itd. Momak je pomno slušao, imao dodatna pitanja i potpitanja, beležio sve. Nakon što smo se rasturili, Knez se raznežio. Po prvi put da naiđe sveži scenarista a da je tu iz komšiluka. Pred momkom vidim svetlu budućnost, ili barem jako lep početak.
_______________________________________________________________
Pita mene Boro, dok sedimo i kuliramo u Leskovcu, kako funkcioniše moje freelance pisanje i da li tu ima uhlebljenja. Pošto je Boro neko ko mi je dosta pomogao oko nekih ličnih stvari (da ne dužim kojih), trudim se da mu opišem ukratko, ali detaljno sve što mogu oko mog poslovanja. Ko zna, možda ga zainteresuje da se i time bavi, premda ima stalni angažman u školi i finu crtačku karijeru. Njegov kum i čovek kojeg neizmerno poštujem, eminentni kolorista Aljoša Tomić, sedi relativno blizu. Neposredno pre sedenja smo svi bili napolju da se fotkamo. Ja ovakav sitan i zdepast sam stajao pored neizmerno visokog Aljoše, i iz zajebancije dodao „Eto, ja kad god stanem pored tebe osetim se inferiorno.“ Aljoša, miran kao stub, samo polako dodade „I treba.“ Posle sam se prešaltao i do njega, čisto ne bi li smo vodili par razgovora. Mnogo pre toga sam mu dostavio izvinjenje što nisam bio aktivniji na njegovom blogu Filmozofija strave (obavezno ga overite), međutim uverio me je da nije problem, da to iovako on i njegovi saradnici rade na dobrovoljnoj bazi i da se ne opterećujem. Naravno, ja se opterećujem oko drugih stvari, poput činjenice da mlada Andrijana još treba da mi nacrta strip od četiri table, napisan pre par godina. Sedi ona tako i crtka, sedim ja pored i podbadam je, no u razgovoru saznajem da ona zapravo piše fikciju, svoju fikciju, za neke kineske sajtove za pare. Granted, nisu neke velike pare, ali opet je i to nešto. Na licu mesta deli potrebne linkove, i ja napuštam potkrovlje sa milijardu novih mogućnosti u glavi. Razgovor o freelancingu se nastavio na razgovor o kreativnom pisanju za novac. Smotra vazda tako teče – nema stvari na njoj koja se organski ne sliva u drugu, pa petu, pa jedanaestu.
_______________________________________________________________
Veli Srđan, kroz kišu, „druže, ako si gladan, a htio bi banjalučki ćevap, nema boljeg od ovog „Kod Muje““. Još od 2019-te sam se zakleo da ću jesti banjalučki ćevap usred Banjaluke i eto – san se ostvarivao. Srđan nije slagao, ovo stvarno jeste jedan od najboljih ćevapa koji sam jeo, a jeli smo manje porcije.
Naravno, nisam prestao da predlažem dotičnu ćevabdžinicu drugim gostima. Vazda smo jeli u „LeCoq-u“, što iskreno i nije bio problem jer im je hrana fantastična. Ali zarad promene, a i da ne bismo pešačili toliko daleko na kiši, non-stop bih aludirao na „Muju“ i ćevape tamo. Naravno, osobe koje su želele da večeraju negde su bili upravo Aida i Ajdin, te nakon što je prošla Jelenina tribina (malo nakon što je Aida nacrtala moju Đolin, a pošto smo fino ispozirali za fotku), nas troje se zaputismo do ćevabdžinice. Ni manje ni više, njih dvoje izjaviše želju za banjalučkim, te sam im se i ja pridružio (opet, žaba i voda). Tokom Aidinog crtanja Đolin, ona i suprug joj su vodili dubokoumni razgovor sa Senadom Mavrićem, koji je uspeo da me prepozna pre nego što sam ga i primetio i koji je na licu mesta crtao onako profesionalno kako se od njega i može očekivati. Tu negde je bio i Filip Andronik, uzbuđen da i meni i ostalima pokaže table svog novog projekta (ne odajem šta je, ali je spektakularno). Veli Aida „OK, sad moram da se vratim u strip i da se navježbam, da imam šta pokazati Senadu sljedeće godine.“ A Senad je imao šta pokazati nekome već ove godine – naime, ranije pomenuti Haris (Cerić, ne Varajić) nije mogao doći, a nekako je rešio da mi piše upravo taj dan, i upravo kada je Senad nailazio (ne lažem, maltene iste sekunde kada me je Haris pitao da li je tu Senad, dotični crtač je ušao u Kastel), te ja zovem Senada da priđe meni i Srđanu i svo troje se slikasmo; fotka je prosleđena Harisu istog trenutka, i nije ostao ravnodušan.
Senad je već ove godine postao staro poznanstvo, dok je Filip bio još starije. A jedno još starije poznanstvo, još iz vremena foruma Udruženja za Promociju i Produkciju Stripa (gde smo prostor delili, između ostalih, Marko Stojanović, Peđa Slavni, Ivica Sretenović, Serafim, Darko Bogdanov, Mirko Čolak, Maza i moja ogromnost) je sedelo na čelu – blizu italijanskog para i dežmekastog i vazda veselog Nenada Cvitičanina – Nenadov sameštanin i naš stripovski kolega Zdravko Jandrić. Čovek je bio impresioniran činjenicom da sam još pamtio taj matori forum, na kome sam bitisao još 2007. godine, ali smo se brzo skapirali nanovo i počeli da delimo ratne priče, kao dva freelancera sa suprotnih strana umetnosti. To je poznanstvo koje sam ostvario kao tinejdžer, nanovo pokrenuto skoro deceniju i po kasnije. Nikad se ne zna gde te život nanese.
_______________________________________________________________
Iskreno, više ni ne pamtim šta sam od vinjeta propustio. Dok peglam ovaj tekst, Jelena je već nakačila novi snimak o Banjaluci na svom YouTube kanalu, Aida krenula da testira svoj novi stalak za tablet, Ajdin prionuo na par novih tura igranja „Genshin Impact-a“, Srđan nastavio da radi predano na svom novom poslu, deca iz grupe „Deveta dimenzija junior“ nastavila sa neverovatnim radovima, Knez dizajnirao diplome za dobitnike na konkursu koji žirirasmo, Marko nastavio sa radom na svojim silnim projektima, Zoka uspeo da pronađe figuru Malog Princa (duga priča), Boro nastavio s radom, Peđa komentarisao jedan intervju u sklopu „Parabelluma“, Saša govorio uveliko o drugom broju „Strip Prefiksa“, Serafim nastavio s radom na svojim profesionalnim angažmanima, Bogdan nekako uspeo da zadrži zdravlje, Žika nekako uspeo da se vrati u London, njegovi stripovi nekako uspeše da nađu put do njegove poznanice Natalije, a ostali gosti Leskovca, Beograda i Banjaluke su mahom nastavili sa svojim životima, čije tangente bi pokatkad dodirivale moj uzani krug delovanja.
A ja se nosim mislima, kao i uvek. Nosim se mišlju o konačnom recenziranju „Pratnje“, onako kako sam planirao to sa Jelenom. Nosim se i intervjuom koji sa njom treba da obavim za novi broj „Parabellum Juniora“. Nosim se recenziranjem online stripa „Rejectown“ scenaristkinje Maše Filipović, kao i ponovnom susretu sa njom u nadolazećim nedeljama. Nosim se i mišlju da kontaktiram Minasa Halefoma iz Etiopije, autora stripa „Aga“, i da mu predložim saradnju, saradnju koju treba da predložim i osiječkim predavačima strip radionice. A nosim se i mišlju da, kada recenzija stripa mlade Tiodorovićke ugleda svetlo dana, pozovem i nju da bude deo kružoka Viber grupe „Deveta dimenzija junior“, u nadi da će se uklopiti sa mladim autorima preko grane. A rukovodim se i mislima o započetim saradnjama sa Erdom, Valijom, pojedinim bugarskim i makedonskim autorima, Dem, i striparima iz Raške, Kikinde i drugih mesta. Mislim se kako je sve to mnogo, kako možda treba povući ručnu i pustiti stvari da se malo smire.
A onda pogledam oko sebe i vidim šta je ova pandemija uradila od nas. Šta nam je sve otela, šta izopačila, šta izokrenula, šta pustila da pobegne. I pogledam datume kada sam poslednji put (pre relativno skorijeg susreta) video najboljeg prijatelja uživo, premda smo u istom gradu. I pogledam dužinu ovog idiotskog teksta, punog vinjeta sa samo tri festivala (tehnički četiri, ako računamo i kraj 2020-te godine), i prisetim se svih tih emocija. Svih tih osmeha, svih tih podvikivanja, podsećanja, podjebavanja, poprckivanja, potrpavanja, pognuća, posrnuća, podastiranja (i ajd da manem lascivne metafore više), svih tih kreativnih naboja, novih ideja i poletnih kretanja, svih tih inspiracija koje kao da su čekale da izniknu poput baobaba, svih novih strip izdanja i rekolekcija starih majstora, svih tih ispivenih čaša napitaka, bilo alkoholnih ili pristojnih, svih tih pojedenih zalogaja, pročitanih strana, poslušanih tribina, pozdravljenih kolega, potvrđenih prijateljstava. Prisetim se svega toga, pogledam tu međunarodnu paletu svega i svačega, i vidim, sa dodatnim prisećanjem na sve probleme koji su me pratili, samonaneti koliko i dopremljeni od spolja, kako je dan prekratak, noć nesigurna, a da se stvari neće raditi same od sebe. I rešim da guram napred, sa najboljim mogućim saputnicima i u najbolje moguće doba da se najgori mogući život na najbezobrazniji i najčiliji način može čak i živeti.
Ivan Veljković, započeto 30. oktobra, zgotovljeno 31. oktobra 2021.