Proza pre poezije, uvek, tako glasi moje prvo pravilo kod čitanja. Osim kad vrhunski prozni pisci uzmu poeziju i igraju se njom, recimo Bukovski, kao redak izuzetak. Poslednjih godina na visoko drugo mesto pravila probilo se- čitanje knjiga koje ne moraju da se čitaju redom, koje nisu jedna povezana priča, dakle zbirke priča pre svega, svih vrsta, pa eksperimentalni pokušaji tipa romani rečnici ili neke druge zabavne forme kojima još nisu dali pravo ime, neobavezni zapisi, vrlo retko memoari ili autobiografije, a od nedavno - eseji. Esej je za mene dugo bio apstraktan pojam, i bio sam ubeđen da su ga u književnim krugovima izmislili kao formu samo da bi se hvalili njime jer, eto, lepo zvuči kad kažeš, pišem esej, nekako je i naučno i pametno, i precenjeno, mislio sam. I nije da sam potpuno promenio mišljenje ali otkako sam pročitao knjigu iz naslova, priča jeste krenula u tom smeru. 

Pamuk je nesumnjivo veliki pisac, baš veliki, andrićevski, da tako kažem, pošto je Andrić za mene čovek koji je najbolje pisao, ikada. Nije uopšte napisao onoliko značajne knjige koliko je prosto savršeno pisao, da čovek ne poveruje da čovek može tako da piše, i da nije živeo u predigitalnoj eri, doživotno bih sumnjao da postoji neki superkompjuter kojeg se dokopao koji izbacuje te savršeno sklopljene rečenice, svaku od njih. E tako i sa Pamukom, oseti se savršenstvo rečenice od starta bilo koje knjige, a ja sam, s godinama, iz još uvek nepoznatih razloga, počeo više da cenim i uživam u kvalitetu pisanja nego u kvalitetu priče. I tako sam pronašao ovog pisca, nobelovca, sposobnog da bude dosadan u temi koju obrađuje u romanu, ali nikada površan, o ne, i nikada ne dozvoljavajući da ritam, priča, ili stil pisanja pobegnu u neželjenom pravcu. Nije napisao mnogo romana, ali su svi remek dela, i zanimljivo, svi su sa relativno različitim temama i motivima, iako uglavnom vezani za Tursku, kroz najrazličitije faze istorije koje možete da zamislite. Najčešće ga zovu piscem koji spaja istok i zapad ali meni je ta fraza, osim jezivo otrcana, u njegovom slučaju i nepotrebna i pomalo netačna.

Orhan Pamuk je sve, samo ne zabavan čovek, dokučite to čitajući ga, ali tek u esejima vidite koliko. A opet, čini mi se, gde piše da svi moraju da budu zabavni. Pamuk je zato nerealno staložen, smiren, širokog spektra poznavanja tema o kojima piše, pravi pisac, onakvim kakvim deca zamišljaju pisce, umišljene čikice sa naočarima, dubokog pogleda, kojeg je Tika Stanić pokušao da izvede u skeču Lajanja na zvezde.

Stoga njegova knjiga eseja za mene predstavlja mirno putovanje mislima jednog pametnog i takođe mirnog čoveka, na razne teme, ponajviše razmišljanjima na temu za njega značajnih pisaca i njihovih dela, motiva u njima, što mi je lično bilo najbliže, ali i na razne druge teme, viđenje različitih gradova koje je posećivao, kultura, razgovora sa drugim piscima, sopstvenim svakodnevnim životnim ritmom i slično. Pa tako Pamuk piše o Njujorku, o Kafki, Borhesu, avionima, i iznad svega o tome kako on sam piše, tj kako nastaju njegovi romani. Perfekcionista kakav je, u stanju je da po 15 sati dnevno provede sam u sobi, pišući, ili razmišljajući o pisanju, tako kaže, i koliko god to bilo monotono, on o tome piše kao o nečem najzabavnijem što čovek u životu može da radi. Razumem ga, što je najgore.

Podeljena tematski na nekoliko značajnih oblasti o kojima piše, uz dodatak jedne kratke priče i jednog velikog intervjua koji je dao za neke novine, „Druge boje“ su odlična knjiga za pisce, ili zaljubljenike u isto, odlična knjiga za periodično povremeno čitanje po nekoliko strana, usput, redom kojim želite, koju ćete krckati polako i vraćati joj se dugo i stalno.

Marko Gaić