En Leki se proslavila trilogijom Imperial Radch, koju je napisala zanimljivim stilom i spejs operu pretvorila u društveno angažovani komentar o rodu i polu kao socijalnim konstruktima. Nakon jednog samostalnog romana u istom univerzumu, ona sada čitaocima nudi potpuno nov naslov fantazijske provinijencije, a relativno neobične strukture, što je izgleda popularno kod novijih autora. Na stranu to, čini mi se da je ovo jedini roman koji sam u životu pročitao a da je pisan u drugom licu. Možda grešim, ali ne mogu da se setim nijednog drugog.

Bilo kako bilo, roman funkcioniše na dve ravni i prati dug život jednog boga i relativno kratak period u životima smrtnika, pa na kraju te dve ravni spaja u jednu i dvojicu protagonista ovog romana dovodi u međusobnu vezu. Leki je pokazala da je dobro ispekla svoj zanat i njen jezik je poetski, njena karakterizacija izvanredna, worldbuilding ni preteran ni štur, "sistem magije" jednostavan i jasan, s povremenim izletima u vešto izvedeni infodamp, koji nimalo ne opterećuje čitanje. Međutim, najveći problem ovog romana je njegov u suštini besmisao. Dve odvojene priče koje se spajaju u jednu svode se na minijaturizovanu, da ne kažem kamernu "igru prestola", ali s vrlo antiklimaktičnim krajem, nakon kog se čitalac naprosto pita "A zašto sam ja sve ovo čitao?" Upravo ovaj osećaj nakon završenog čitanja dovodi do relativno niske ocene. Roman je prelepo napisan, sve je utegnuto i uredno skrojeno, ali krajnji utisak je - gubljenje vremena. Nema čak ni preterane zabave, ništa ne vuče čitaoca da sazna šta se dalje dešava, ne vezuje se za likove, čak mora da se navikava na inače arhaični oblik pisanja u drugom licu (poslednji put sam, setih se, to čitao kod Seneke). U svakom slučaju, da je ovo delo svedeno na možda trećinu svog obima, ocena bi bila daleko bolja. To je zapravo zaključak. Ovako, komotno može da se preskoči iako dolazi iz pera značajnog savremenog stvaraoca.

3*

Ivan Jovanović Nightflier