Što manje znate o novom australijskom uplivu u žanr SF-a „Predestination“ braće Spirig, to bolje po vaše gledalačko iskustvo. U pitanju je film koji uzima premisu putovanja kroz vreme i od nje pravi jednu komplikovanu mozgolomku dostojnu ne samo najboljih filmskih slagalica već i nekih filozofskih teorija o narciosidnosti i samoljublju ljudske rase.

S druge strane, ovo ostvarenje pati i od jedne velike mane, a to je da je zapravo ceo film konstruisan oko jednog osnovnog preokreta, koji se, ruku na srce, vidi iz aviona još u prvoj polovini dela. Međutim, iako nam se ceo koncept svim očiglednim tragovima otvara davno pre kraja, iskonstruisana misterioznost ovog dela ostavlja nas znatiželjnim u vezi sa tim kuda sve to vodi, ili, pojednostavljeno rečeno, iako smo svesni da nas reditelji vozaju kao majmunte, svesno pristajemo na tu igru i pravimo se da nam povez preko očiju nije spao da bismo došli do jednostavnog – zašto i čemu sve to?

Reći nešto više o radnji bilo bi svetogrđe, ali ono što možemo da kažemo ja da je Itan Houk neka vrsta vremenskog agenta koji kroz različite vremenske tačke juri izvesnog bombaša s namerom da ga zaustavi. Međutim, ono što će isprva zaličati na indi verziju filma „Time cop“ sa Van Damom uskoro postaje nešto dosta drugačije kada se Houkov lik susreće sa tajanstvenim sagovornikom koji se predstavlja kao pisac ženskih kolumni za žutu štampu.

Ako bismo tražili uporednu tačku ovom ostvarenju onda bi to bio film „Luper“ pre nego „Time cop“, ili možda sjajan španski film „Timecrimes“ iz 2007. godine. Ideje vraćanja kroz vreme, uticanja na prošlost i budućnost koje se ovde ispituju kao lajtmotivi već smo viđali, od „Terminatora“ do „Povratka u budućnost“, međutim ono što „Predestination“ radi je da te poznate kocepte osvežava vrlo intimnom ljudskom pričom, a određene paralele mogu se povući i sa mračnom dramom „Angel heart“ i filmom „Cloud atlas“. Teorije o vremenu kao nelinarenom, četvrtodimenzionalnom prostoru koje se kroz pitalicu o prapostanku kokoške ili jajeta ovde nameću postideće svojom kompleksnošću čak i „Interstelar“.

Itan Houk, kao trenutno možda i najvažnija spona između nezavisnog i komercijalnog filma, pruža još jedan zadovoljavajući performans i njegovo iskustvo i sigurnost na ekranu ulivaju poverenje, međutim osveženje predstavlja Sara Snuk, australijska glumica koja daje jednu iskrenu i požrtvovanu izvedbu u ulozi koju bi neka slabije motivisana glumica lako pretvorila u travestiju. Dizajn filma je dominantno retro i vuče na nostalgiju noar trilera, a putovanju kroz vreme više se pristupa kao mehanizmu radnje nego s naučne strane, kao u npr. „Prajmeru“.

Na kraju, ili na početku, možemo reći da je „Predestination“ jedan zanimljiv i svež odgovor na podžanrd SF-a koji se bavi putovanjem kroz vreme, možda ne toliko originalan i na momente bolno predvidljiv, ali svakako sa intrigantnom premisom koja će vas naterati da malo uključite vijuge i zapitate se – Šta se ovde događa?

Slobodan Novokmet