Majko Božija, kako spektakularno loš film, kakva propast od prvog do poslednjeg kadra. Da li je moguće da je Šejn Blek, čovek koji je glumio u originalu i imao prilike iz prve ruke da vidi kako to režira majstor, na kraju kreirao ovo u svojoj glavi – jednu skoro poludečju slepstik komediju sa WC humorom koja ima 0 saspensa, ali zato sitkom fore za srednjoškolce razblažava sa nešto zakrvavljene akcije.
Dakle, od akcionog horora što je osnovni DNK filmova o Predatoru, Blek je rešio da napravi akcionu komediju ala Smrtonosno oružje, osim što je najbolje fore ostavio za druge filmove, a ovde podrgevao bajate viceve iz knjižica „Sto fazona da ih pričate na slavi“. Toliko toga je u ovom filmu naopako da je teško pobrojati, protraćeni likovi, loša i usiljena lažna hemija između s koca i konopca sklepanog tima „vojničina“ koji treba da udari nostalgiju prema Arnoldovom odredu mačo tabadžija, potreba da se likovi u smrtnim opasnostima šegače i sprdaju kao da su na rođendanu i kao da im je prisustvo ubilačkog vanzemaljca tek treća najčudnija stvar koju su videli tog dana, „nauka“ kojom se tobožnji naučnici frljaju u stilu đaka koji odgovara za dvojku, prisustvo autističnog deteta koje autizam glumi kao prehladu koja podrazumava da često šmrčete i trljate nos rukavom, uopšte jedan marvelovsko-diznijevski pristup celoj situaciji koja deluje izveštačeno i previše CG-ajizovano bez imalo istinske strepnje za likove, a onda niotkuda potpuno nemotivisano nekom odleti glava. Prisustvo originalne muzike i poneko nostalgično podsećanje na prvi film određenim replikama, deluju kao loša fora ili skoro kao uvreda za to remek-delo. Tu i tamo poneka akciona deonica svjom brutalnošću podsete u kom smeru je ovo trebalo da ide, ali avaj, sve to padne u vodu onog trenutka kada klinac od deset godina stavi masku Predatora i krene u poklade, a da mu ova nije slomila vrat.
Slobodan Novokmet
